petak, 14.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 12.06.2020. u 09:59 Darinka Vasojević
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Moje komšije iz rizorta

Sećam se starije gospođe iz Melburna, koja mi je pokazala sliku našeg rizorta iz 1985. godine, kada je sagrađen, pre 35 godina. Ona je na slici izgledala kao devojčica. Impresivno je da zgrada izgleda danas isto kao pre 35 godina. Velika, lepa, dugačka, na tri sprata sa crvenim krovom i divnim balkonima na obe strane.
Фото Пиксабеј

Kada smo kupili apartman u srcu Surferskog Raja pre 15 godina, menadžeri zgrade bili su Meri i njen suprug. Njegovo ime nismo ni znali jer je Meri bila glavna, a on je bio kao njena senka. Kad smo došli, nisu želeli ni „dobro jutro” da kažu. Znali su da ćemo u stanu da živimo, da ga nećemo izdavati i nisu bili zainteresovani za neki kontakt. U početku mi je to bilo čudno ali sam se vremenom navikla. Ni mi od njih ništa nismo očekivali.

Oboje su voleli da piju. Predveče, kad bi zatvorili recepciju, sedali bi na svoju terasu u prizemlju i odmah uzimali vinske čaše u ruke. Ostala mi je u sećanju živa slika kako njih dvoje podupiru jedno drugo, dok šetaju baštom u kasne sate baštom, držeći po flašu u rukama. Tako su odlazili u posete nekom od stanara, njihovih prijatelja.

Srećom, relativno brzo su prodali ovaj biznis i nestali bez traga. Članovi kućnog saveta tražili su ih želeći da povrate novac, koji su Meri i njen muž uzeli a poslove nisu odradili. Nestali su i niko ih više nije tražio.

Stigli su novi menadžeri Dejvid i Kajli, otac i kćerka. Kajli je bila izrazito visoka, mlada devojka, ličila je na oca, a bila je veoma tačna, spretna i komunikativna. Ona je obavljala sve administrativne poslove,  izdavanje stanova gostima i stanarima.

Tata je obavljao ostale poslove, održavao veliku baštu, punu prelepih palmi koje su tu rasle tridesetak godina. Dejvid je bio krupan i vrlo osetljiv. Kad bi ponekad čuo neku buku „nestašnih” gostiju, skakao bi odmah na noge i odlazio pravo na mesto događanja. Čini mi se da su svi imali strahopoštovanje prema njemu. U prvom redu zbog njegove pojave. I buka bi se stišala za trenutak, a on bi se vratio na svoju terasu.

Pogled na Zlatnu obalu u Australiji (Foto Piksabej)

Njegova supruga Mjuriel, bila je još osetljivija na buku. Jednom mi se poverila da ima ozbiljnih teškoća sa spavanjem i da mora da stavi tampone u uši kako bi mogla da zaspi.

Posle četiri godine, i oni su iznenada prodali biznis i otišli. Kajli i njen verenik, bodi gard, odselili su se u južnu Australiju. Poveli su i belu pudlicu sa sobom. Više ništa o njima nismo čuli.

Treći menadžeri u našem rizortu bili su bračni par Alen i Erika. Imali su belu persijsku mačku sa plavim očima, koja bi se ispružila i tako relaksirano zaspala na belom kožnom dvosedu.

Alen je bio lenj i nepoverljiv čovek. I sam je priznao da ne voli mnogo ljude  i da mu je najlepše bilo dok je u svom brodu krstario morem, gotovo sam. Tako je proveo poslednjih pet godina, pre kupovine ovog biznisa. Meni je to izgledalo samo kao pokriće za prazninu u njegovom si-vi-u.

Nasuprot njemu, Erika je bila vrlo vredna žena. Mađarica poreklom, kreativna, volela je lepe stvari i odlično je radila unutrašnji dizajn. Preuredila je i opremila njihov stan kao i deo oko recepcije.

Posle četiri-pet godina, Alen i Erika su se razišli i rešili da prodaju biznis. Sav teret pao je na Eriku. Uspeli su da prodaju i da svako krene svojim putem. Alen sa ljubavnicom, a Erika sama. Stvarno su bili prave suprotnosti. Pitam se, kako su i toliko vremena uspeli da provedu zajedno.

Stigli su i novi menadžeri, ovoga puta iz Kine. Deda i baba su prvi došli i uselili se u jedan od apartmana. Onda je došao gospodin Čen i gospođa Džei, a potom smo videli i njihovu decu, mladu kćerku Viki i visokog, mlađeg sina, lepog, dečijeg lica, koga smo zvali „Beba“ dok mu nismo znali ime.

Gospodin Čen bi se samo osmehnuo i rekao „helou”. Engleski nije znao iako je već bio 15 godina u Australiji i imao drugi, prevoznički biznis. Gospođa Džei znala je malo više, ali se dosta trudila i delovala je vrlo odlučno i hrabro. U stvari, kćerka je vodila biznis, dok se bavila i nekim drugim poslovima. Ona je odlično znala engleski i bila je veoma smirena i  puna samopouzdanja.

U apartmanu ispod našeg živeo je gospodin Majk, kao stanar. Bio je visok, crne kose, sa lepim zelenim očima. Bio je povučen, miran čovek a tu je živeo u 18 godina. To smo saznali kada je odlazio. Živeo je tiho, nije imao mnogo posetilaca i prijatelja.

Foto Piksabej

U poslednjoj godini pred odlazak posećivao ga je češće jedan prijatelj. On je za razliku od Majka, bio glasan i sav dramatičan. Glas mu je bio visok i piskav kao glas neke ptice. Kad bi on došao atmosfera u Majkovom stanu bi se promenila u trenutku. Nismo znali njegovo ime ali bismo uvek čuli kada se pojavi. Dali smo mu ime „cvrčak”. Rekli bismo, ”opet je cvrčak tu” nasmejali se.

Jednoga dana na bazenu upoznala sam sićušnu, mladu Ukrajinku. Negativna energija je zračila iz svake njene reči. Bila je nezadovoljna sa svim i svačim. I ona je vrlo brzo otišla, ne znam gde.

Sećam se starije gospođe iz Melburna, koja mi je pokazala sliku našeg rizorta iz 1985. godine, kada je sagrađen, pre 35 godina. Ona je na slici izgledala kao devojčica.

Impresivno je da zgrada izgleda danas isto kao pre 35 godina. Velika, lepa, dugačka, na tri sprata sa crvenim krovom i divnim balkonima na obe strane. Jedino su naše palme porasle visoko i nadmašile krov, a drugo, niže  rastinje daleko je bujnije nego u početku.

Naše prve komšije su sa Novog Zelanda. Dolazili su jednom godišnje da provedu dve-tri nedelje odmora a ostali deo godine bi izdavali stan. Prošle godine rekli su nam da više neće dolaziti jer im je naporno da putuju. Ostarili su i žele da prodaju stan, ako njihova deca ne odluče da ga preuzmu od njih.

Džon je bio vlasnik pet apartmana. Svi su ga znali po njegovom „bentliju” i po njegovoj velikoj antikvarnici koja se redovno reklamirala na televiziji. I Džon je voleo da pije. Bio je već prilično star i jednoga dana odlučio je da proda svih pet stanova. Jedan po jedan, sve ih je prodao. Potvrdio se još jednom kao dobar biznismen.

Lorenco, Italijan i njegov sin imaju tri apartmana, koje izdaju gostima, i uvek imaju puno gostiju.

U našem rizortu nikad nije dosadno. Uvek se nešto događa. Jedni ljudi dolaze na kratko i odlaza a drugi odaberu ovaj stil života kao svoju kuću.

 

Darinka Vasojević, Gold Koust, Australija

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komentari23
d826a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Pera
Svaka čast na tekstu...
Henri
Dosadno. Losa kopija Bukovskog.
Aotearoa
Bilo bi dobro da smo od ovog teksta mogli saznali sta to Darinka misli o njenom zivotu u "rizortu", kao i uopste o Australiji, a ne samo u stilu "rekla kazala" ponesto o komsijama i svakako sve o plejadi "live in" menadzera te zgrade !?
Momo
Daro,a oklen si ti?
dusan
svidja mi se , dinamican sled stvari , negde tamo daleko....tako nesto sto se desava i u mojoj zgradi, u beogradu.
Mira
Zanimljivo poredjenje. I tacno. U osnovi smo svi slicni mnogo vise nego sto zelimo da priznamo.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja