Ne postoji samo jedno i jedino tumačenje Ustava. Za razliku od njegovog prâ(v)nog značenja. Vrstan tumač ne sme da bude „paragraflija”, već mnogo više, dublje i šire. Posle odluke o proglašenju vanrednog stanja u Srbiji i ustavnosudskog izjašnjavanja o njoj (dalje: Odluka) – pojavile su se, pored ostalog, i kontroverze u vezi s prirodom akta kojim se država i društvo uvode u takvo izuzetno razdoblje. Četiri su dileme o svojstvima Odluke: 1) politički ili pravni akt; 2) pojedinačan ili opšti; 3) konstitutivan ili deklarativan; 4) rang u hijerarhiji pravnih akata.

1) Odluka nije slobodan, čisto politički, već pravni akt: ona je pravno vezana tako da podleže ustavnosudskoj kontroli ustavnosti: ne samo u pogledu ovlašćenih subjekta (član 200, st. 1 i 5), nego naročito u pogledu ustavnih uslova za donošenje – „kad javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana” (član 200, stav 1). Za navedene uslove profesor Marković konstatuje „Čini se da ih je Ustav prepustio slobodnoj oceni donosioca odluke o proglašenju vanrednog stanja”, za koju kaže da se mora argumentovati s obzirom na to da je tretira kao pojedinačni akt. Nasuprot, držim da tu nije posredi diskreciona ocena već ustavnopravni standard kojeg se donosilac nižeg opšteg akta (sic!) – Odluke, mora strogo pridržavati. Reč je o delikatnoj, šturo formulisanoj uslovnoj „kaučuk normi”, čija je ispravnost primene ipak saznatljiva i proverljiva spram svih okolnosti datog miljea.

2) Kolega Marković stoji na stanovištu da akt o proglašenju vanrednog stanja nije opšti akt, već pojedinačan, i to tzv. akt-uslov. Veli da su ti akti „uslov da se na pojedinačan slučaj primeni... opšta pravna situacija, tj. opšti pravni akt” – Ustav. Iz njegovog gledišta proizlazi: Prvo – budući da obrazloženje ne predstavlja sastavni deo nijednog opšteg pravnog akta, dok ga pojedinačni mora sadržavati, pri čemu ga u Odluci nema – tako da on tumači da je Odluka bila pravno manjkava. Primedba: odsustvo obrazloženja u tkivu jednog pravnog akta ne mora da znači da je on neregularan, već može da bude indicija – da nije pojedinačan! Drugo – Ustavni sud Srbije ne odlučuje o ustavnosti i zakonitosti pojedinačnih akata javne vlasti, već je ocena njihove zakonitosti posao Upravnog suda, tako da je Ustavni sud – idući linijom rezonovanja R. M. – bio odmah dužan da se oglasi nenadležnim za datu pravnu stvar?! No, mišljenje da je Odluka pojedinačan akt, „akt-uslov” – neodbranjivo je. Naime, Odluka se tiče određenog životnog sklopa činjenica – krajnje vanrednog državnog angažovanja pred neposrednom i velikom već nastupilom opasnošću od progresivnog rasta smrtonosne infekcije virusom korona – ali se ne odnosi na tačno određeno ili na određena lica, odnosno makar odrediva lica, što je krunska odlika svakog pojednačnog pravnog akta, pa i akta-uslova. Naprotiv, krug subjekata, adresata Odluke bio je neodređen – „otvoren” za sve vreme trajanja vanrednih okolnosti u Srbiji – tako da je Odluka lapidarni opšti pravni akt, norma čija se sadržina ne iscrpljuje jednom upotrebom.

3) Profesor Marković smatra da je Odluka deklarativan akt: „ona samo označava dan (datum objavljivanja u ’Službenom glasniku’) kada nastaje vanredno stanje čiji je režim predviđen ustavom”. No, i s tim zaključkom bi se moglo ozbiljno polemisati. Jer, Odluka uvodi celu Srbiju – sve one koji se nalaze, odnosno koji se u tom periodu nađu/budu našli na njenoj teritoriji, uključujući i strane državljane i one domaće pridošle iz dijaspore – u jedno drugačije pravno stanje od dotadašnjeg: ona sâma stvara novu opštu pravnu situaciju. Temelj joj je Ustav, a ona je – od dana službenog objavljivanja – uspostavilac te nove opšte pravne situacije. Prelaska iz redovnog u vanredni ustavni režim! Odluka je bila pravna podloga, neophodna ustavna pretpostavka za sve sledstvene pravne akte i radnje koje se tiču vanrednog stanja, posebno za neophodna odstupanja od osnovnih sloboda i prava. Stoga nalazim da je ona konstitutivne, a ne deklarativne kakvoće.

4) Na koncu, Odluka nije klasičan zakon – bilo da je njen donosilac sam Parlament, bilo njegova iznuđena predsednička „zamena” – niti joj je pravna snaga standardno zakonska. Kvalifikujem je nadzakonskim aktom: od nje je pravno viši jedino sam Ustav. (Ratko Marković se u citiranom članku time nije bavio.) Ona je oslonac za zakone parlamenta, odnosno za vladine (uz supotpis predsednika Republike) uredbe „po nuždi” sa zakonskom snagom donete tokom vanrednog stanja „kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane”. Odluka je osoben opšti pravni akt privremenog trajanja, nadzakonske pravne snage i konstitutivnog karaktera.

Šef Katedre za javno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu*