Briga za decu predstavlja izbornu kartu na koju od početka kampanje igra vladajuća stranka. Uostalom, šta može više raspilaviti birače – roditelje, bake, deke – od saznanja da neko brine o dobrobiti njihove dece i unuka. Istina, upotreba dece u političke svrhe predstavlja klizav teren budući da lako može skliznuti u zloupotrebu. Tako je jedan predizborni spot vladajuće stranke povučen iz opticaja, ali je izborni slogan „Za našu decu” i dalje ostao, uprkos nejasnoći da li je zapravo reč o deci funkcionera i simpatizera vladajuće stranke, ili o svoj deci Srbije.
Inače, problem s izbornim sloganima leži u njihovim slabim ostvarenjima u posleizbornoj praksi, ali i u potpunoj nesaglasnosti političkih programa s praktičnim delovanjem onih koji te programe i slogane ističu. Tako je manje-više od početka višestranačja u Srbiji. Reklo bi se – ništa novo pod kapom izbornom. Međutim, upravo zbog toga treba postaviti pitanje šta je vladajuća stranka zaista učinila za našu decu da bi isticala takav izborni slogan.
Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta (od 20. novembra 1989), između ostalog nalaže državama da podstiču medije da šire informacije koje su korisne za decu, kao i da preduzimaju mere kako bi zaštitile decu od štetnih materijala i informacija. Očigledno je da vladajuća stranka, koja rukovodi ovom državom, ne postupa po odredbama pomenute konvencije, pošto dopušta pojedinim televizijama da zadrže nacionalnu frekvenciju i pored toga što uporno u etar plasiraju štetne sadržaje. Reč je pre svega o rijaliti programima, koji zauzimaju najveći deo programa dotičnih televizija i preko kojih se svakodnevno (počevši od pre podne) promovišu primitivizam, nasilje i izokrenuti sistem vrednosti. Vlast time pokazuje da nimalo ne haje za budućnost dece koja se svakodnevno napajaju na rijaliti zdencima neznanja, primitivizma, kiča, a zatim svoje životne ciljeve baziraju na porukama da je biti kriminalac, starleta ili neznalica, obaška primitivac, sasvim poželjan tip ličnosti. Dodamo li ovome podatak da su mnogi nasilni izgredi u školama, prema priznanju samih izgrednika, bili inspirisani upravo rijaliti programima, slika postaje još mračnija. Dakle, budućnost naše dece nije svetla ni kad je reč o vaspitanju i obrazovanju.
Partijsko zapošljavanje, čiju zabranu je vladajuća stranka davnih dana propagirala kao svoj primarni cilj, ali je u međuvremenu odustala od njega, odnosi se i na izbor direktora škola. Nevolja je u tome što rukovodeći kadrovi u prosveti, budući da su birani po partijskom ključu, više brinu o stranačkim direktivama nego o kvalitetu nastavnog procesa (čast izuzecima). Istovremeno, reforme koje dolaze „odozgo” u vidu dekreta, kao što je recimo izvikana digitalizacija koja „nema alternativu”, pretvaraju prosvetne radnike u tehnobirokrate kojima se ispunjavanje obrazaca i obrađivanje statističkih podataka nameće kao daleko važnija obaveza od vaspitnoobrazovnog rada. U isto vreme, dualno obrazovanje ide u pravcu formiranja stručnjaka koji će jeftino prodavati svoj rad stranim investitorima i domaćim novopečenim japijima s jakim političkim vezama u vlasti. Tako će budućnost većine dece biti ili da jeftino crnče u zemlji, ili da skupo prodaju svoju kožu u inostranstvu.
Ni sa zaštitom životne sredine i brigom za zdravlje dece stvari ne stoje bolje. Beograd već duže vreme osvaja vrhove top-lista najzagađenijih gradova sveta dok stručnjaci iz vlasti tvrde da situacija nije alarmantna. Štaviše, stiče se utisak kako vladajuća stranka ima kapitalnijih i prečih projekata nego što je zaštita dece od zatrovanog vazduha. S druge strane, dok u pojedinim delovima glavnog grada i države još nema kanalizacione mreže, vladajuća partija uveliko radi na uvođenju 5G mreže, o kojoj zapravo malo zna. Pa tako na pitanje od javnog značaja „Da li posedujete naučni dokaz da 5G tehnologija nije štetna po zdravlje dece i odraslih?”, koje je Ministarstvu zaštite životne sredine i Ministarstvu trgovine, turizma i tehnološkog razvoja još u novembru prošle godine uputilo udruženje građana Odbranimo škole, dotična ministarstva odgovaraju kako „ne poseduju naučni dokaz da 5G tehnologija nije štetna po zdravlje dece i odraslih”. (Ali se zato samopregorno radi na njenom uvođenju.)
Na kraju, uzevši u obzir sve prethodno rečeno, valja postaviti sledeće pitanje: Kako će uopšte izgledati budućnost naše dece nakon ovih izbora?
Sociolog
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
