petak, 04.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 17.06.2020. u 19:00 Ramiz Hadžibegović
ZABORAVLjENA ISTORIJA

Čojstvo iznad plemenskih okvira

Bratimljenje Njegoša i Ali-paše Rizvanbegovića pouka je pokolenjima
Петар Петровић Његош (Фотодокументација Политике)

Bilo bi previše i od istoričara očekivati da se zanimljivost o bratimljenju Petra Petrovića Njegoša i Ali-paše Rizvanbegovića više spominje. U postojećim društvenim, tradicijskim pa i političkim okolnostima, međutim, to može biti dragocena pouka budućim pokolenjima, gde vekovima zajedno postoje različite nacije, jezici i vere. Ova priča mora da bude izvučena iz naslaga prošlosti i zapuštenosti, reanimirana i na adekvatan način predstavljena.

O Njegošu se skoro sve zna, a ko je bio Ali-paša Rizvanbegović Stočević (1783–1851)?

Imenovan je za pašu, a potom 1833. i za vezira Hercegovine, koju odvaja od Bosne i njome upravlja sve do smrti, držeći u svojim rukama svu njenu sudbinu. Bio je veliki reformator i inovator u poljoprivredi. Izvodio melioracije, zasađivao i gajio južno voće (masline, vinovu lozu, badem, pirinač, duvan), povrće i svilene bube. Bio je tolerantan prema hrišćanima, neretko na strani srpskog klera i hrvatske biskupije. Pred kraj života usprotivio se sultanovim reformama, zbog čega je ubijen.

Rešenje bolje od rata

Bratimljenje dva velika vladara zanimljivost je koju baštini istorija i grad Dubrovnik i, sem istoričarima i pedantnim hroničarima, malo je poznato široj javnosti. Kada su Njegoš i Ali-paša, u svojoj internoj pismenoj korespondenciji, zaključili da pregovori o teritorijalnim problemima nemaju alternativu i da je svako rešenje bolje od rata, otpočeli su pripreme oko organizacije susreta i razgovora, od kojih je zavisio dalji status spornih teritorija i budući odnos Crne Gore i hercegovačkog pašaluka.

U preliminarnim pregovorima oko mesta susreta, Ali-paša je predlagao Metković, a Njegoš Dubrovnik. Uz posredovanje ruskog konzula Jeremije Gagića, turskog komesara Selim-bega i austrijskog predstavnika, u Dubrovniku je 1842. upriličen njihov susret. Ulogu domaćina imao je baron Karlo Rosner i okružni dubrovački kapetan.

Kad je upriličen susret, Njegoš je imao 29 godina, dok je njegov sagovornik bio duplo stariji. Zanimljivo, obojica su umrli iste godine – 1851.

Veliki broj međusobno razmenjenih pisama, te njihov susret u Grahovu, 1838. godine, potvrđuje da su se oni, pre susreta u Dubrovniku, odlično poznavali. Prema istorijskim faktima, hercegovački vezir je gajio iskrenu toplinu prema crnogorskom čojstvu i junaštvu, a prema Njegošu prijateljstvo i poštovanje.

Njegoš je došao u Dubrovnik nešto ranije, krajem avgusta, nameravajući da se pre susreta s Ali-pašom konsultuje s ruskim konzulom Gagićem, dok je vezir doputovao početkom septembra.

Sastanak je održan u starom dubrovačkom lazaretu na Pločama, iako je vezir imao nalog iz Carigrada o zabrani udaljavanja iz Brgata.

Dubrovnik (Foto Piksabej)

Na zaprepašćenje pravoslavnih Dubrovčana, dva vladara su zajedno sedeli u kafani, šetali rivom i Stradunom, u najprijateljskijem raspoloženju. Crnogorski vladika bez mantije, u narodnoj nošnji, s oružjem, a turski paša s bogatim velurskim binjišem, postavljenim samurovinom.

Prema pouzdanim istorijskim izvorima, Njegoš i Ali-paša su, za sve vreme boravka u Dubrovniku, prilazili jedan drugom s radoznalošću, duhovnošću i etičnošću, te blagom ushićenošću. Nakon oficijelnih obaveza, ostajali bi zajedno do duboko u noć, uz najkvalitetnija vina i bogatu trpezu. Bila je to gozba velikodostojnika koji su poštovali sve vrline života i svoje prolaznosti. U toku razgovora i međusobnog druženja razvila se ideja o pobratimstvu.

Nakon višednevnih razgovora, potpisan je ugovor u osam tačaka, između nezavisne oblasti Crne Gore i pašaluka hercegovačkog, o prestanku neprijateljstva. U istorijskim izvorima egzistiraju dva datuma potpisivanja: 9. i 24. septembar 1842. Utvrđene su granice, dok je Grahovo definisano kao neutralna teritorija. Nakon potpisivanja sporazuma, njih dvojica su se, s puno razumevanja i topline, izgrlili, a potom povukli u jednu prostoriju Antonija Čavre, i tu se pobratimili (J. Milović „Petar II Petrović Njegoš” u svom vremenu, 1985. g., 482–483).

Ovim postupkom premostili su mnoge kulturološke razlike, prisutne na prostoru na kojem su živeli.

Sastanak u Dubrovniku s hercegovačkim vezirom i odluke koje su usvojili bili su Njegoševa velika diplomatska pobeda i uspeh, jer je potpisivanjem ugovora Ali-paša priznao nezavisnost Crne Gore. Za Austriju, Rusiju i druge evropske zemlje to je bilo veliko iznenađenje. Međutim, iz Carigrada je, nedugo, stiglo upozorenje: Porta ne priznaje sporazum i nije spremna da ustupi ikome nijedan pedalj zemlje koji se nalazi pod njezinim formalnim suverenitetom. Za Crnogorce, u tom periodu, opterećene tradicijom plemena, Njegoševo pobratimstvo bilo je veliko iznenađenje. I Hercegovci su dočekali vezirovo pobratimstvo s nevericom i čuđenjem.

U kontekstu političkih, nacionalnih, verskih, vojnih i tradicionalnih običaja i prilika u to vreme, ovaj čin bratimljenja zaslužuje širu analizu i objašnjenje. Odgovore bi mogli ponuditi sociolozi, istoričari, antropolozi i drugi, pogotovo što se brojne poruke i pouke mogu izvući iz ovoga čina.

Protiv nesloge i netolerancije

Ovo pobratimstvo je, koliko god se nekima činilo apsurdnim i paradoksalnim, značilo tom vremenu kao obrazac u kojem su slična iskustva oblikovana, prenošena i čuvana zarad mira i očuvanja svake ljudske glave. Na razmeđi vekova, civilizacija, navika, običaja, tradicije i istorije, ovo bratimljenje je primer kako se može ostati čovek i u vremenima koja ljude pretvaraju u zveri. S punim uverenjem da čine dobro delo, Ali-paša i Njegoš su prepoznali svoj svet, naslutili svoju meru, svoj politički i društveni angažman, u nameri i želji da promene sebe i svoj odnos prema tradiciji i prošlosti, a sve u duhu integralne ideje državnosti, svetovnosti i civilizovanosti.

Njegoš i Ali-paša su pokazali da u tradiciji naroda Balkana ima mnogo toga vrednog, što svedoči da ovaj prostor ne treba da bude pozornica nesloge, netolerancije i mržnje, već prostor čija kulturna tradicija treba da bude u znaku prožimanja i saradnje raznih naroda koji tu žive.

Oni su ovim činom napravili civilizacijski iskorak, prevazišli sve podele, posebno verske.

Komentari11
8f610
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Дејан.Р.Тошић
Ко седи на две столице, нема ни једну своју. Његош Петровић био је и световни и сакрални владар Црне Горе, без секуларне поделе власти. Да Његош није изда "Горски вјенац" у издању Матице српске 1848.г.на "мешаном" писму, сковенско српском и на азбуци Вука Караџића, данас би се о њему причало само као једном од српских епископа. Овако, стављаен јебу ред великана српске поезије и књижевности у исти ранг са Бранком Радичевићем, Ђуром Даничичем и Вуком Караџићем,. Чињеница.
Татјана
Вук Караџић и Ђура Даничић нису књижевници, а Бранко и Његош (уз сву проблематичност тог рангирања и уз сву моју наклоност Бранку) обично се не сврставају у "исти ранг". Ако већ користимо спортску терминологију за уметничку вредност, Његош је постављен далеко изнад. Чињеница. У целој овој збрци једино вам се мора одати признање за откриће да би Његош остао тек један у низу владика-владара Црне Горе да није написао ... па, све што је написао, а не само "Горски вијенац". Пронађосте топлу воду!
Татјана
"Горски вјенац" није објављен 1848. него 1847. Није га објавила Матица српска. Није штампан Вуковом ћирилицом. (Њоме је за Његошева живота штампано само његово последње дело "Лажни цар Шћепан мали". ) Шта подразумевате под "мешаним писмом", поготово кад у исто време тврдите да нешто писано "на азбуци В. Карџића", то Бог зна. Језик није славеносрпски (претпостављам да сте то хтели да напишете), мада има и њега, тј. језик бисмо (а не писмо) могли, колоквијално, назвати "мешотивим".
Dragan Pik-lon
Stigoh do recenice-....,gde vekovima postoje razlicite nacije,Jezici i Vere.Tu sdadoh jer nam se vec 100 godina podmece laz-razliciti Jezici i Nacije.Za Veru i vrapci znaju.No za ova dva sira pojma od Vere je umisljeno i zato ulazimo u sve dublje podele.Bas to su hteli da izbegnu Njegos i Ali pasa Rizvanbegovic....!
SLOBODAN MIKAVICA
I kad pomislim da sadasnja crnogorska vlada na celu sa Milom potiskuje iz svoje istorije jednu takvu velcinu?! Nevjerovatno!
Nebojša Joveljić
@Ilija. Ali-paša nije imao sreću da poput Njegoša umre prirodnom smrću. S jednim Srbinom se pobratimio, drugi ga je ubio. Službena verzija govori da je hercegovački vezir 20. marta 1851. na putu od Jajca za Banja Luku stradao od slučajno opaljene puške. Mnogi su i tada posumnjali u autentičnost tog izvještaja. Pretpostavlja se da je stražar koji je čuvao Ali-pašu u šatoru u Dobrunu, po naređenju poturčenog Srbina Omer-paše Latasa, izvršio njegovo ubistvo.
Radoslav
A zašto naglašavate činjenicu da je Omer-paša Latas bio poturčeni Srbin, kao da i Ali-paša (kao i ostali) nije bio poturčeni Srbin?
Simić Dušan
"piše" se piše sa "e"

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja