ponedeljak, 03.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 18.06.2020. u 22:00 ​Milka Lučić
POVODOM 60 GODINA OD TRAGIČNE SMRTI ALBERA KAMIJA

Carstvo morala i carstvo nasilja

Pedesetih godina prošlog veka, zbog Kamijevog „Pobunjenog čoveka” francuski intelektualci sporili su se kao pravi boljševici
Албер Ками (Фотографије Википедија)

„Pobunjeni čovek” pojavio se 1951. godine. Skreće odmah na sebe pažnju, kao jedno od najkontroverznijih Kamijevih dela. Kritike dolaze i s leve i s desne strane. Najznačajnija je ona koja je dovela do definitivnog raskida Sartra i Kamija.

Kad se delo pojavilo, Fransis Žanson, kao najbolji poznavalac Sartrove filozofije, napisao je kritiku u časopisu „Moderna vremena”, pod naslovom „Kami ili pobunjena duša”. Nazivajući Kamijevu filozofiju „filozofijom Crvenog krsta”, „idealističkom” i „reakcionarnom”, Žanson je u stvari pokazao koliko se Sartrova i Kamijeva filozofija razlikuju. A razlika među njima je i osnovni problem vremena u kome su živeli i u kojem danas živimo – odnos humanizma i nasilja.

Ovom sukobu prethodio je jedan drugi, između Morisa Merlo-Pontija i Kamija. Krug oko Sartra i časopisa „Moderna vremena”, čiji je on bio direktor, shvatio je „Pobunjenog čoveka kao odgovor Merlo-Pontiju i njegovom delu „Humanizam i teror” (1947). Autor „Humanizma i terora” opravdavao je revolucionarno nasilje, pa čak i ono staljinističko, samom idejom komunizma.

Na mnoge prigovore i sa leve i sa desne strane, Kami je odgovarao: „Ja nisam filozof i nikad nisam težio da to postanem. `Pobunjeni čovek` ne teži da bude iscrpna studija revolta... Htio sam samo iznijeti jedno iskustvo, a znam da je to iskustvo i mnogih drugih. U stanovitom pogledu ta je knjiga ispovijest” („Kronike”). Jedina strast koja pokreće „Pobunjenog čoveka, pisao je Kami, jeste strast za preporodom. Kad se utiša sva uzaludna buka oko te knjige, shvatiće se, mislio je Kami, sva delotvornost i nada njene slobodarske misli.

Danas sve to izgleda jednostavno i lako razumljivo. A tih pedesetih godina francuski intelektualci sporili su se i optuživali kao pravi boljševici: o tome da su sva sredstva dozvoljena za ostvarenje velikih ciljeva, pa makar put do njih bio popločan žrtvama i krvlju. Do carstva slobode, poručivao je Kami u „Pobunjenom čoveku”, ne može se doći nasiljem i mržnjom; samo onaj koji se kao Prometej buni može današnjem čoveku da vrati izgubljeni humani lik. Buneći se protiv nihilističke logike, koja je u osnovi današnjih revolucija, protiv onog „sve je dopušteno”, protiv nasilnih ostvarenja ciljeva, Kami je tih pedesetih godina, vidovito, revolucinarnom nasilju suprotstavio revolucionarni sindikalizam. Zato je polemika koja je usledila posle „Pobunjenog čoveka” tako značajna, jer su njene posledice bile dalekosežne, a njen rasplet potvrdio Kamijevo mišljenje da je odnos između revolucionarnih ciljeva i sredstava, u kojem su svi sudionici živeli, jedan od glavnih problema vremena u kojem živimo.

Žan-Pol Sartr

Zašto je Kamijevo delo dočekano sa tako žestokim kritikama, utoliko pre što su on i Sartr bili dugogodišnji prijatelji? Pojavu njegovog romana „Stranac” lično je 1940. godine pozdravio Sartr; „Mit o Sizifu” učvrstio ga je još više u egzistencijalističkom krugu, iako je Kami uvek odbijao da sebe nazove egzistencijalistom. Usledila je drama „Kaligula”, pa hronika „Kuga” i od filozofa apsurda očekivala su se nova velika dela, jer je on uz već pomenutu kritiku Merlo-Pontijevih stavova bio i kritika filozofije apsurda. Uz to „Pobunjeni čovek” mogao je biti shvaćen i kao kritika stavova neprikosnovenog „oca egzistencijalizma” Sartra, koje je izneo u svojim dramama „Prljave ruke” i „Đavo i Gospod Bog”. Dok je Sartr smatrao da se svet ne može menjati „čistim” Igoovim rukama i da se ugnjetenima ne može pomoći propovedima sveopšte ljubavi, Kami je u ljubavi i milosrđu i njihovom suprotstavljanju nasilju video jedini pravi angažman za čoveka.

Osim kritika s desna (termin je Kamijev), iz časopisa Kloda Morijaka, iz egzistencijalističkog tabora kritiku je, kao što smo već pomenuli, napisao Fransis Žanson, uputivši mu uz sve to, u poznatom revolucionarnom staljinističkom maniru, posebnu zamerku što piše lepim stilom koji je obeležje desnice.

Tako je knjiga čiji je osnovni sadržaj pobuna i nasilje našeg vremena postala predmet kušnje i sumnje i na francuskoj desnici i na levici. Svoj odgovor Kami je naslovio na direktora Sartra, napisavši već na početku da ne „odlučujemo o istinitosti nekog mišljenja prema tome da li je to mišljenje desnice ili levice”, zaključujući: „Kad bi mi se učinilo da je istina desno, bio bih tamo.”

Ovaj „ljubitelj umetnosti i životinja”, kako je Žanson nazvao Kamija, opominjao je u svom odgovoru Sartru da egzistencijalističko oslobođenje čoveka završava u „proizvodnji robova”, u odbijanju da se prihvati nasilje, kojim se služi autoritarni socijalizam i ćutanju o sovjetskim logorima. Žanson bi, piše Kami, „hteo da se buni protiv svega, osim protiv partije i države komunista”. Kao što je poznato, u polemiku se uključio Sartr, nazivajući Kamija „advokatom bede”, „tužiocem republike lepih duša”, koji je čovečanstvu pod moralom ponudio nasilje vrline, samo zamenivši jedno nasilje drugim. Odbijao je da prihvati Kamijevo „carstvo morala”, jer je ono takođe nasilje nad čovekom.

Posle sovjetske intervencije u Mađarskoj 1956. godine, Sartr je postao jedan od najžešćih kritičara staljinističkog terora. Tako je Kami još za života dobio satisfakciju za svoje stavove. Njegove analize i nadasve ljudska upozorenja o sredstvima koja čovek sme da koristi za ostvarenje svojih ciljeva i ciljeva istorije, pa makar oni bili i najplemenitiji, postala su mnogima u svetu ideja vodilja, kojim već vladaju „veliki inkvizitori”. Ako je Dostojevski genijalno naslutio njihov dolazak, Kami je možda više nego ijedan intelektualac našeg vremena najavio njihov dolazak, upozoravajući da su „veliki inkvizitori” već među nama. Sartr je, pak, napisao tekst „Staljinova avet”, zaključivši ga rečima mladoga Kandida koji, pošto je obišao ceo svet, kaže da je najbolje obrađivati svoj vrt!

Kako je vreme prolazilo sve više se pokazivalo da je polemika između dvojice prijatelja, Sartra i Kamija, možda bila ključna ne samo za razumevanje Kamijevog dela nego i okolnosti u kojima su obojica živela. I ne samo to: problem odnosa humanizma i nasilja, pošto vreme autoritarnih društava uopšte nije prošlo, u osnovi je i današnjeg sveta. Ni onda ni danas to nije bilo apstraktno teorijsko pitanje. To je ono pitanje koje je oduvek zanimalo čoveka: kako menjati svet u kojem živimo? Nasilno uz pomoć revolucije ili humano, koristeći se iskustvima sindikalnog pokreta. Promene koje su se zbile na evropskom Istoku i Poljska sa svojim iskustvom nezavisnog sindikata „Solidarnost” možda su najbolja praktična potvrda Kamijevih teza o menjanju sveta.

Ali sve dotle dok u društvu prezrena činjenica morala ne zauzme mesto koje joj pripada u ljudskom životu, teško je verovati da neki novi inkvizitori između carstva morala i carstva nasilja izaberu ovo drugo.

Sartrova želja za istinskim dijalogom došla je mnogo kasnije – posle pogibije Albera Kamija u automobilskoj nesreći. Sartr je 1960. godine pisao: „Retko, karakteri jednog dela i uslovi istorijskog trenutka su zahtevali tako jasno da jedan pisac živi”(„Situatons 4”). „Tvrdoglavošću svojih odbijanja, Kami je ponovo afirmisao, u srcu naše epohe postojanje činjenice morala” („Situatons 4”).

Na žalost, Sartrovo priznanje „postojanja činjenice morala” došlo je kasno, kad Kami nije bio više među živima. Posthumno je dobio priznanje da je carstvo morala pobedilo carstvo nasilja.

Komentari2
6aaaf
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Миодраг Стојковић
Ова тема је вечна. "Побуњени човек " , у принципу сви желимо препород , али на свој начин који обичном човеку никад и не долази , јер сањамо о идеалном друштву које је немогуће . Комунизам је покушао да додирне те висине . Није довољно бити добар , јер добрим се зло храни . Зло је лукаво и превртљиво тако да се некад прикаже као добро са циљем да уништи баш добро , и та игра добра и зла је оно што збуњује. И добар се побуњује а ту га чека замка зла.
nikola kiric
Sad mi je lakse. Vidim da nisdam jedini koji je procitao ovaj tekst. Njihova polemika se ne moze nastaviti u danasnje vrijeme, jer clanke koje jedna strana pise, opozicione komentare brise. Dokaz je moj kojeg nema.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja