ponedeljak, 03.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 19.06.2020. u 11:00

Autorski tekst Vladimira Putina povodom 75. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu objavljen u SAD

(Фото Бета/АП)

Predsednik Rusije Vladimir Putin napisao je autorski članak povodom 75. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu. U članku, objavljenom u američkom časopisu „Nešenal interest“, Putin tvrdi da je „Minhenska izdaja pokazala Sovjetskom Savezu da će se zapadne zemlje baviti bezbednosnim pitanjima, ne uzimajući u obzir interese SSSR-a“.

Prošlo je 75 godina od završetka Drugog svetskog rata. Za te godine stasalo je nekoliko generacija. Promenila se politička karta planete. Nema Sovjetskog Saveza, koji je izvojevao grandioznu, rušilačku pobedu nad nacizmom, spasio ceo svet. Pa i sami događaji tog rata, čak i za njegove učesnike, predstavljaju daleku prošlost. Ali zašto se u Rusiji 9. maj slavi kao najvažniji praznik, a 22. juna život praktično zamire i stoji knedla u grlu?

Obično se kaže da je rat ostavio dubok trag u istoriji svake porodice. Iza ovih reči stoji sudbina miliona ljudi, njihova patnja i bol od gubitka. Ponos, istina i sećanje.

Kremlj (Foto A. Vasiljević)

Za moje roditelje, rat su užasne muke opkoljenog Lenjingrada gde je umro moj dvogodišnji brat Vitja, gde je moja majka čudom preživela. Otac, iako oslobođen vojske, dobrovoljno se javio da brani rodni grad – učinio je isto kao i milioni sovjetskih građana. Borio se na mestu „Nevski pjatačok“ i bio teško ranjen. I što više prolaze godine, veća je potreba da se porazgovara sa roditeljima i više sazna o ratnom periodu njihovog života. Ali već je nemoguće pitati, zato u svom srcu čuvam razgovore sa ocem i majkom o ovoj temi, njihove škrte emocije.

Za mene i moje vršnjake važno je da naša deca, unuci, praunuci shvataju kroz kakve su iskušenja i muke prolazili njihovi preci. Kako, zašto su uspeli da prežive i pobede? Odakle potiče njihova istinska gvozdena snaga volje koja je čudila i oduševljavala ceo svet? Da, oni su branili svoj dom, decu, porodicu. Ali sve ih je objedinjavala ljubav prema domovini, prema otadžbini. Ovaj duboki, lični osećaj u potpunosti se ogleda u samoj suštini našeg naroda i postao je jedan od najvažnijih u svojoj herojskoj, žrtvenoj borbi protiv nacista.

Ljudi se često pitaju: kako će se ponašati sadašnja generacija, šta će raditi u kritičnoj situaciji? Pred mojim očima su mladi lekari, medicinske sestre, ponekad i jučerašnji studenti, koji danas odlaze u „crvenu zonu“ da bi spasavali ljude. Naši vojnici, u borbi protiv međunarodnog terorizma na Severnom Kavkazu, u Siriji, koji su se borili do samog kraja, sasvim su mladi ljudi! Mnogi borci legendarne, besmrtne šeste desantne čete imali su 19–20 godina. Ali svi su pokazali da su dostojni podviga vojnika naše otadžbine, koji su je branili u Drugom svetskom ratu.

Stoga sam uveren da je u prirodi naroda Rusije da izvršavaju svoju dužnost, da se ne štede ukoliko okolnosti to nalažu. Samopožrtvovanje, patriotizam, ljubav prema svom domu, svojoj porodici, Otadžbini – ove vrednosti su i danas fundamentalne, ključne u ruskom društvu. Na njima, u velikoj meri, počiva suverenitet naše zemlje.

Sada su se kod našeg naroda pojavile nova tradicija, kao što je Besmrtni puk. Ovo je marš naših zahvalnih uspomena, krvne, žive veze među pokolenjima. Milioni ljudi odlaze u šetnje sa fotografijama svojih rođaka koji su branili Otadžbinu i pobedili nacizam. To znači da njihov život, iskušenja i žrtve, pobeda koju su nam dali, nikada neće biti zaboravljeni.

Naša odgovornost pred prošlošću i budućnošću je da učinimo sve što je moguće kako bismo sprečili ponavljanje strašnih tragedija. Zbog toga sam smatrao svojom obavezom da napišem članak o Drugom svetskom ratu. O ovoj ideji sam više puta razgovarao sa svetskim liderima, naišao na njihovo razumevanje. Krajem prošle godine, na samitu lidera zemalja ZND, svi smo bili ujedinjeni: važno je preneti potomcima sećanje na to da je pobedu nad nacizmom, pre svega, odneo sovjetski narod, da su u ovoj herojskoj borbi – na frontu i u pozadini, rame uz rame – stajali predstavnici svih republika Sovjetskog Saveza. Tada sam sa kolegama razgovarao i o teškom predratnom periodu.

Ovaj razgovor izazvao je veliki odjek u Evropi i svetu. Dakle, okretanje lekcijama prošlosti zaista je neophodno i aktuelno. U isto vreme bilo je i mnogo emocija, loše prikrivenih kompleksa i bučnih optužbi. Brojni političari iz navike su požurili da izjavljuju da Rusija pokušava da revidira istoriju. Međutim, pri tome nisu mogli da demantuju nijednu činjenicu, nijedan navedeni argument. Naravno, teško je i nemoguće raspravljati sa originalnim dokumentima koji se, usput, čuvaju ne samo u ruskim nego i u stranim arhivima.

Stoga je potrebno nastaviti analizu razloga koji su doveli do svetskog rata, osvrnuti se o njegovim složenim događajima, tragedijama i pobedama, o njegovim poukama – za našu zemlju i ceo svet. I ovde je, ponavljam, bitno osloniti se samo na arhivsku građu, svedočenja savremenika, isključiti sve ideološke i politizovane spekulacije.

 

Još jednom ću podsetiti na očiglednu stvar: osnovni uzroci Drugog svetskog rata umnogome potiču od odluka donetih posle Prvog svetskog rata. Versajski sporazum postao je za Nemačku simbol duboke nepravde. Praktično se radilo o pljački zemlje koja je bila dužna da plati velike odštete zapadnim saveznicima, koje su osiromašile njenu ekonomiju. Vrhovni komandant savezničkih snaga, francuski maršal Ferdinand Foš proročki je opisao Versaj: „Ovo nije mir, ovo je primirje na dvadeset godina“.

Upravo nacionalno poniženje stvorilo je plodnu zemlju za radikalna i revanšistička osećanja u Nemačkoj. Nacisti su se vešto poigrali tim osećanjima, izgradili svoju propagandu, obećavši da će spasiti Nemačku od „versajskog nasleđa“, obnoviti njenu nekadašnju moć, a, zapravo, gurali nemački narod u novi rat. Paradoksalno je da su tome direktno ili indirektno doprinele zapadne države, pre svega, Velika Britanija i SAD. Njihovi finansijski i industrijski krugovi veoma su aktivno ulagali u nemačke fabrike i pogone za proizvodnju vojnih proizvoda. A među aristokratijom i političkim establišmentom bilo je mnogo pristalica radikalnih, krajnje desnih, nacionalističkih pokreta, koji su počeli da jačaju u Nemačkoj i Evropi.

Versajski „svetski poredak“ stvorio je brojne skrivene protivrečnosti i otvorene sukobe. U njihovoj osnovi su granice novih evropskih država koje su proizvoljno nacrtali pobednici u Prvom svetskom ratu. Praktično odmah po njihovom pojavljivanju na mapi počeli su teritorijalni sporovi i međusobna potraživanja, koja su se pretvorila u tempirane bombe.

Jedan od najvažnijih rezultata Prvog svetskog rata bilo je stvaranje Lige naroda. Na ovu međunarodnu organizaciju polagane su velike nade za obezbeđivanje dugoročnog mira i kolektivne bezbednosti. To je bila progresivna ideja, čija je dosledna primena, bez preterivanja, mogla sprečiti ponavljanje strahota globalnog rata.

Međutim, Liga naroda, u kojoj su dominirale pobedničke sile – Velika Britanija i Francuska, pokazala je svoju neefikasnost i jednostavno potonula u praznim pričama. Liga naroda i uopšte evropski kontinent nisu čuli višestruke pozive Sovjetskog Saveza da se uspostavi ravnopravni sistem kolektivne bezbednosti. Konkretno, da se zaključe istočnoevropski i pacifički pakt, koji bi sprečavali agresiju. Ovi predlozi su ignorisani.

Liga naroda nije uspela da spreči sukobe u različitim delovima sveta, kao što su napad Italije na Etiopiju, Španski građanski rat, agresija Japana na Kinu i Anšlus Austrije. A u slučaju Minhenskog sporazuma, u kojem su pored Hitlera i Musolinija, učestvovali lideri Velike Britanije i Francuske, uz puno odobrenje Saveta Lige naroda, podeljena je Čehoslovačka. U vezi sa tim primećujem da, za razliku od mnogih tadašnjih lidera Evrope, Staljin nije sebe okaljao ličnim susretom sa Hitlerom, koji je tada u zapadnim krugovima bio poznat kao ugledni političar i dobrodošao gost u evropskim prestonicama.

U rasparčavanju Čehoslovačke, zajedno sa Nemačkom, učestvovala je i Poljska. One su unapred i zajedno odlučivale kome će pripasti određene čehoslovačke zemlje. 20. septembra 1938. poljski ambasador u Nemačkoj Jozef Lipski obavestio je ministra spoljnih poslova Poljske Jozefa Beka da je Hitler uveravao o sledećem: „... U slučaju da između Poljske i Čehoslovačke dođe do sukoba na osnovu poljskih interesa u Tješinu, Rajh će stati na našu (Poljsku) stranu“. Nacistički vođa čak je davao nagoveštaje, savetovao, da početak poljskih dejstava „usledi... tek nakon što Nemci okupiraju Sudete (planine)“.

Poljska je bila svesna da će bez Hitlerove podrške njeni osvajački planovi biti osuđeni na propast. Ovde ću citirati snimak razgovora nemačkog ambasadora u Varšavi Adolfa fon Moltkea sa Jozefom Bekom od 1. oktobra 1938. o poljsko-češkim odnosima i stavu SSSR-a o ovom pitanju. Evo što tamo piše: „... Gospodin Bek... izrazio je veliku zahvalnost na lojalnoj interpretaciji poljskih interesa na Minhenskoj konferenciji, kao i na iskrenosti odnosa tokom češkog sukoba. Vlada i javnost (Poljske)cene stav firera i rajhskancelara“.

Podela Čehoslovačke bila je surova i cinična. Minhen je srušio čak i one formalne krhke garancije koje su ostale na kontinentu i pokazao da su međusobni sporazumi bezvredni. Upravo Minhenski sporazum bio je okidač nakon kojeg je veliki rat u Evropi postao neizbežan. 

Danas bi evropski političari, pre svega poljski lideri, želeli da „ućutkaju“ Minhen. Zašto? Ne samo zato što su njihove zemlje tada izdale svoje obaveze, podržale Minhenski sporazum, a neke čak učestvovale u podeli plena, već i zato što je bilo nekako nezgodno podsetiti se da se tih dramatičnih dana 1938. godine samo SSSR založio za Čehoslovačku.

Sovjetski Savez je na osnovu svojih međunarodnih obaveza, uključujući sporazume sa Francuskom i Čehoslovačkom, pokušao da spreči tragediju. Poljska je, sledeći svoje interese, svim silama pokušavala da spreči stvaranje sistema kolektivne bezbednosti u Evropi. Poljski ministar spoljnih poslova Jozef Bek je 19. septembra 1938. godine direktno pisao o tome pomenutom ambasadoru Jozefu Lipskom pre njegovog sastanka sa Hitlerom: „... Tokom prošle godine poljska vlada je četiri puta odbila predlog da se pridruži međunarodnoj intervenciji u odbrani Čehoslovačke“.

Britanija, kao i Francuska, koja je tada bila glavni saveznik Čeha i Slovaka, preferirala je da se odrekne svojih garancija i baci ovu istočnoevropsku zemlju na milost i nemilost. Ne samo baci, već usmeri težnje nacista na istok sa ciljem da se Nemačka i Sovjetski Savez neizbežno sukobe i međusobno se iskrvare.

Upravo se na tome zasnivala zapadnjačka politika „smirivanja“. I ne samo u odnosu na Treći rajh, već i prema ostalim članicama takozvanog Antikominternskog pakta – fašističkoj Italiji i militarističkom Japanu. Njegov vrhunac na Dalekom istoku bio je Anglo-japanski sporazum iz leta 1939. koji je Tokiju dao odrešene ruke u Kini. Vodeće evropske sile nisu želele da priznaju kakva smrtna opasnost za ceo svet dolazi od Nemačke i njenih saveznika i nadale se da će ih rat zaobići.

Minhenska izdaja pokazala je Sovjetskom Savezu da će zapadne zemlje rešavati bezbednosna pitanja ne uzimajući u obzir njegove interese i da će, ukoliko bude potrebe, formirati antisovjetski front.

U isto vreme, Sovjetski Savez je učinio sve kako bi iskoristio svaku šansu za stvaranje antihitlerovske koalicije, ponavljam, bez obzira na dvoličnu poziciju zapadnih zemalja. Tako je sovjetsko rukovodstvo preko obaveštajnih službi dobijalo podrobne informacije o zakulisnim anglo-nemačkim kontaktima u leto 1939. godine. Skrećem pažnju na činjenicu da su oni vođeni veoma intenzivno, štaviše, praktično istovremeno sa trilateralnim pregovorima predstavnika Francuske, Velike Britanije i SSSR-a, koji su, naprotiv, zapadni partneri svesno otezali. U vezi sa tim citiraću dokument iz britanskih arhiva – ovo je uputstvo britanske vojne misije koja je stigla u Moskvu u avgustu 1939. godine. U njemu se direktno govori da delegacija treba da „pregovara veoma sporo“; da „vlada Ujedinjenog Kraljevstva nije spremna da preuzme na sebe detaljne obaveze koje bi mogle da ograniče našu slobodu delovanja pod bilo kojim okolnostima“.

Takođe napominjem: za razliku od Engleza i Francuza, sovjetsku delegaciju predvodilo je visoko rukovodstvo Crvene armije, koje je imalo sva potrebna ovlašćenja za „potpisivanje vojne konvencije o organizaciji vojne odbrane Engleske, Francuske i SSSR-a protiv agresije na Evropu“.

Svoju ulogu u propasti pregovora odigrala je Poljska koja nije htela nikakve obaveze prema sovjetskoj strani. Čak i pod pritiskom zapadnih saveznika, poljsko rukovodstvo odbilo je da sarađuje sa Crvenom armijom u borbi protiv Vermahta. I tek kada se saznalo za Ribentropov dolazak u Moskvu, Jozef Bek je nevoljno, ne direktno, već preko francuskih diplomata, obavestio sovjetsku stranu: „... U slučaju zajedničkih dejstava protiv nemačke agresije, saradnja Poljske i SSSR-a, pod tehničkim uslovima koji treba da se utvrde, nije isključena“. Istovremeno je svojim kolegama objasnio: „... Nisam protiv ove formulacije samo radi olakšavanja taktike, a naše principijelno gledište u vezi sa SSSR-om je konačno i ostaje nepromenjeno“.

U nastaloj situaciji, Sovjetski Savez je potpisao Sporazum o nenapadanju sa Nemačkom. To je faktički uradio poslednji od evropskih zemalja i to u svetlu stvarne opasnosti od suočavanja sa ratom na dva fronta – sa Nemačkom na zapadu i sa Japanom na istoku, gde su se već vodile intenzivne bitke na reci Halhin Gol.

Staljin i njegovo okruženje zaslužuju mnoge pravedne optužbe. Sećamo se i zločina režima nad sopstvenim narodom i užasa masovnih represija. Ponavljam, sovjetskim liderima se može mnogo toga prigovarati, ali ne i nedostatak razumevanja prirode spoljnih pretnji. Oni su videli da pokušavaju da ostave Sovjetski Savez da se sam suoči sa Nemačkom i njenim saveznicima. Shvatajući ovu stvarnu opasnost radili su na dobijanju dragocenog vremena za jačanje odbrane zemlje.

U vezi sa tada zaključenim Paktom o nenapadanju, sada čujemo mnogo spekulacija i optužbi na račun savremene Rusije. Da, Rusija jeste naslednica SSSR-a, a sovjetski period je, sa svim svojim trijumfima i tragedijama, neotuđivi deo naše hiljadugodišnje istorije. Ali, podsećam vas i da je Sovjetski Savez dao pravnu i moralnu ocenu takozvanom Paktu Molotov-Ribentrop. U rezoluciji Vrhovnog saveta od 24. decembra 1989. godine zvanično su osuđeni tajni protokoli kao „akt lične moći“, koji nikako nije odražavao „volju sovjetskog naroda, koji nije odgovoran za ovu zaveru“.

Istovremeno, druge države preferiraju da se ne prisećaju sporazuma gde stoje potpisi nacista i zapadnih političara. Da ne spominjem pravnu ili političku ocenu takve saradnje, uključujući prećutni dogovor, čak i direktan podsticaj, nekih evropskih lidera sa varvarskim planovima nacista. Dovoljno je setiti se cinične fraze poljskog ambasadora u Nemačkoj Jozefa Lipskog koju je izgovorio u razgovoru sa Hitlerom 20. septembra 1938. godine: „... Za rešenje jevrejskog pitanja, mi (Poljaci) postavićemo mu... prelep spomenik u Varšavi“.

Takođe ne znamo da li su postojali neki „tajni protokoli“ i aneksi sporazuma niza država sa nacistima. Ostaje samo da se „veruje na reč“. Između ostalog, još uvek nisu deklasifikovani materijali o tajnim anglo-nemačkim pregovorima. Zato pozivamo sve države da intenziviraju proces otvaranja svojih arhiva, objavljivanja ranije nepoznatih dokumenata predratnog i ratnog perioda, kao što to radi Rusija poslednjih godina. Spremni smo za široku saradnju, za zajedničke istraživačke projekte naučnika-istoričara.

Ali, vratimo se na događaje koji su prethodili Drugom svetskom ratu. Naivno je bilo verovati da, nakon što se obračunao sa Čehoslovačkom, Hitler neće imati nove teritorijalne pretenzije. Ovaj put prema svom nedavnom saučesniku u podeli Čehoslovačke – Poljskoj. Uzgred, povod za to je bilo nasleđe Versaja – sudbina takozvanog Gdanjskog koridora. Tragedija Poljske koja je zatim usledila u potpunosti je na savesti tadašnjeg poljskog rukovodstva, koje je sprečilo zaključivanje anglo-franko-sovjetskog vojnog saveza i uzdalo se u pomoć zapadnih partnera, stavilo je svoj narod pod točkove nacističke mašine za uništenje.

Nemačka ofanziva se razvijala u potpunom skladu sa doktrinom blickriga. Uprkos žestokom, herojskom otporu poljske vojske, već nedelju dana nakon početka rata, 8. septembra 1939. godine, nemačke trupe bile su na pragu Varšave. A vojna i politička elita Poljske 17. septembra pobegla na teritoriju Rumunije izdajući svoj narod, koji je nastavio da se bori protiv okupatora.

Zapadni saveznici nisu opravdali poljske nade. Posle objave rata Nemačkoj, francuske trupe napredovale su svega nekoliko desetina kilometara duboko u nemačku teritoriju. Sve je to izgledalo kao demonstracija aktivnih dejstava. Štaviše, Anglo-francuski Vrhovni vojni savet, koje se prvi put sastao 12. septembra 1939. u francuskom Abvilu, odlučio je da u potpunosti prekine ofanzivu s obzirom na brzi razvoj događaja u Poljskoj. Počeo je zloglasni „Lažni rat“. Francuska i Engleska su direktno izdale svoje obaveze prema Poljskoj.

Kasnije su, tokom Nirnberškog procesa, nemački generali tako objašnjavali svoj brzi uspeh na istoku. Bivši načelnik štaba operativnog rukovodstva Vrhovne komande Oružanih snaga Nemačke general Alfred Jodl priznao je: „...Nismo pretrpeli poraz još 1939. samo zato što je otprilike 110 francuskih i engleskih divizija, koje su se tokom našeg rata sa Poljskom na Zapadu borile protiv 23 nemačke divizije, ostalo u potpunosti neaktivno“.

Zamolio sam da iz arhiva dobijem tone materijala koji se odnose na kontakte SSSR-a i Nemačke u dramatičnim danima avgusta i septembra 1939. godine. Prema dokumentima, u tački 2 Tajnog protokola uz Sporazum o nenapadanju između Nemačke i SSSR-a od 23. avgusta 1939. stajalo je da u slučaju teritorijalno-političkog preuređenja oblasti koja pripadaju Poljskoj, granica sfera interesa dveju zemalja treba „približno da ide duž reka Narev, Visla i Sana“. Drugim rečima, sovjetska sfera uticaja nije samo obuhvatala teritorije na kojima je živelo ukrajinsko i belorusko stanovništvo, već i istorijski poljske zemlje između reka Bug i Visla. Ne znaju mnogi za tu činjenicu.

Slično tome, mnogi ne znaju da je odmah nakon napada na Poljsku, u prvim danima septembra 1939, Berlin uporno i neprestano pozivao Moskvu da se pridruži vojnim dejstvima. Međutim, sovjetsko rukovodstvo ignorisalo je takve pozive i do poslednjeg trenutka nije želelo da se meša u dramatičan razvoj događaja.

Tek kada je konačno postalo jasno da Velika Britanija i Francuska ne nameravaju da pomognu svom savezniku, a da je Vermaht sposoban da brzo okupira celu Poljsku i praktično dođe do praga Minska, odlučeno je da se u jutro 17. septembra odredi Crvene armije uvedu u takozvane Kresi vshodnje (istočna granica). Ovo su sada delovi teritorija Belorusije, Ukrajine i Litvanije.

Očigledno je da nije ostalo drugih varijanata. Inače bi se rizici za SSSR višestruko povećali, jer je, ponoviću, stara sovjetsko-poljska granica išla samo nekoliko desetina kilometara od Minska, a neizbežni rat sa nacistima počeo bi sa za zemlju izuzetno nepovoljnih strateških položaja. I milioni ljudi različitih nacionalnosti, uključujući Jevreje koji žive u u blizini Bresta i Grodna, Pšemisla, Lavova i Viljnusa, pali bi u ruke nacistima i njihovim lokalnim saučesnicima – antisemitima i radikalnim nacionalistima.

Upravo je činjenica da je Sovjetski Savez do poslednje mogućnosti pokušavao da izbegne učešće u rastućem sukobu i nije želeo da igra na strani Nemačke, dovela do toga da se realni sukob sovjetskih i nemačkih trupa desi mnogo istočnije od granica navedenih u tajnom protokolu. Ne duž reke Visle, već otprilike duž takozvane Kurzonove linije, koju je još 1919. godine Antanta preporučila kao istočnu granicu Poljske.

Kao što se zna, teško je primeniti mogući način na događaje koji su se već dogodili. Mogu samo da kažem da je u septembru 1939. sovjetsko rukovodstvo imalo mogućnost da pomeri zapadne granice SSSR-a dalje prema zapadu, sve do Varšave, ali je odlučilo da to ne učini.

Nemci su predložili formalizovanje novog statusa kvo. Dana 28. septembra 1939. u Moskvi Joahim fon Ribentrop i Vjačeslav Molotov potpisali su Sporazum o prijateljstvu i granici između SSSR-a i Nemačke, kao i tajni protokol o promeni državne granice, kojim se priznavala linija razgraničenja, gde su defakto stajale dve armije.

U jesen 1939. godine, rešavajući svoje vojno-strateške i odbrambene zadatke, Sovjetski Savez započeo je proces inkorporacije Letonije, Litvanije i Estonije. Njihov ulazak u SSSR realizovan je na sporazumnoj osnovi, uz saglasnost izabranih vlasti. To je bilo u skladu sa tadašnjim međunarodnim i državnim pravom. Osim toga, u oktobru 1939. godine Litvaniji su vraćeni Viljnus sa okolinom, koji su ranije bili deo Poljske. Baltičke republike u sastavu SSSR-a zadržale su svoje organe vlasti, jezik i imale su predstavništvo u sovjetskim vrhovnim državnim strukturama.

Svih ovih meseci diplomatska i vojno-politička borba, rad obaveštajne službe, koji je nevidljivim očima bio nevidljiv, nije prestajao. Moskva je razumela da je pred njom nepogrešivi i okrutni neprijatelj, da je već započeo skriveni rat sa nacizmom. I nema razloga da zvanične izjave, formalne protokolarne beleške tih godina doživljavaju kao dokaz „prijateljstva“ između SSSR-a i Nemačke. SSSR je imao aktivne trgovinske i tehničke kontakte ne samo sa Nemačkom, već i sa drugim zemljama. Istovremeno, Hitler je više puta pokušavao da uvuče SSSR u sukob sa Velikom Britanijom, ali sovjetsko rukovodstvo nije podleglo tim ubeđenjima.

Svih tih meseci nije prekidana nevidljiva diplomatska i vojno-politička borba, rad obaveštajne službe. Moskva je shvatala da pred sobom ima nepomirljivog i okrutnog neprijatelja, da je već započeo skriveni rat sa nacizmom. I nema nikakvog razloga da shvata zvanične izjave i formalne protokolarne note tih godina kao dokaz „prijateljstva“ između SSSR-a i Nemačke. SSSR nije imao aktivne trgovinske i tehničke kontakte samo sa Nemačkom, već i sa drugim zemljama. Pri tome je Hitler više puta pokušavao da uvuče SSSR u sukob sa Velikom Britanijom, ali sovjetsko rukovodstvo nije podleglo na te nagovore.

Poslednji pokušaj Hitlera da ubedi Sovjetski Savez da preduzmu zajedničke akcije bio je za vreme posete Molotova Berlinu u novembru 1940. godine. Ali Molotov se tačno pridržavao Staljinovih uputstava, te se ograničio na opšte razgovore o ideji Nemaca o priključivanju Sovjetskog Saveza Trojnom paktu – savezu Nemačke, Italije i Japana, koji je potpisan u septembru 1940. godine i usmerenom protiv Velike Britanije i SAD. Nije slučajno Molotov već 17. novembra savetovao sovjetskog izaslanika Ivana Majskog koji se nalazio u Londonu: „Za Vašu informaciju...U Berlinu nije potpisan nikakav dogovor, niti je to planirano. Slučaj u Berlinu ograničen je na razmenu mišljenja. Nemci i Japanci bi, očigledno, veoma želeli da nas gurnu u stranu Persijskog zaliva i Indije. Odbacili smo raspravu o ovom pitanju, jer smatramo da su takvi saveti Nemačke neumesni“. A 25. novembra sovjetsko rukovodstvo je tu konačo stavilo tačku: zvanično je iznelo Berlinu uslove koji su bili neprihvatljivi za naciste, uključujući povlačenje nemačkih snaga iz Finske, sporazum o uzajamnoj pomoći između SSSR-a i Bugarske, i niz drugih tema, i time su svesno odbacili svaku mogućnost pristupanja Paktu. Takav stav je konačno učvrstio firera u njegovoj nameri da započne rat protiv SSSR-a.

Već u decembru, odbacivši sva upozorenja svojih stratega o katastrofalnoj opasnosti rata na dva fronta, Hitler je odobrio plan „Barbarosa“. To je učinio, shvatajući da je upravo Sovjetski Savez glavna sila koja mu je suprotstavljena u Evropi, i da će predstojeći sukob na istoku rešiti ishod svetskog rata. Bio je siguran da će se pohod na Moskvu odigrati brzo i uspešno. Ono što bih posebno želeo da naglasim je da su se zapadne zemlje tada faktički složile sa sovjetskim akcijama, prepoznale su želju Sovjetskog Saveza da osigura svoju bezbednost. Tako je 1. oktobra 1939. godine tadašnji bivši šef britanskog Admiraliteta Vinston Čerčil u izjavio za radio rekao: „Rusija vodi hladnu politiku sopstvenih interesa. Da bi zaštitile Rusiju od nacističke pretnje bilo je neophodno da ruske snage budu na toj liniji (novoj zapadnoj granici)“. Četvrtog oktobra 1939. godine u Domu lordova ministar spoljnih poslova Velike Britanije Edvard Halifaks je izjavio: „Treba podsetiti da je sovjetska vlada htela da pomeri granicu praktično do linije koju je tokom Versajske konferencije preporučio lord Kurzon. Samo navodim istorijske činjenice i verujem da su one neosporne“. Poznati britanski političar i državnik Dejvid Lojd Džordž isticao je: „Ruske trupe su okupirale teritorije koje nisu poljske i koje je Poljska silom zauzela nakon Prvog svetskog rata. Bezumlje bi bilo da se rusko napredovanje izjednači sa napredovanjem Nemaca“.

Britanski visoki zvaničnici i diplomate su tokom neformalnih razgovora sa sovjetskim izaslanikom Ivanom Majskim govorili otvorenije. Zamenik ministra spoljnih poslova Velike Britanije Ričard Batler je govorio 17. oktobra 1939. godine: „U britanskim vladinim krugovima smatraju da ne može biti nikakvog govora o tome da se Poljskoj vrate Zapadna Ukrajina i Belorusija. Ako bi uspeli da formiraju etnografsku Poljsku skromnih razmera, uz garanciju ne samo SSSR-a i Nemačke, nego i Engleske i Francuske, britanska vlada bi bila u potpunosti zadovoljna“. Dvadeset sedmog oktobra 1939. godine glavni savetnik Nevila Čemberlena, Harold Vilson je rekao: „Poljska mora biti obnovljena kao samostalna država na etnografskoj osnovi, ali bez Zapadne Ukrajine i Belorusije“. Važno je istaći da je tokom tih razgovora ispitivana i podloga za poboljšanje sovjetsko-britanskih odnosa. Ti kontakti su u velikoj meri postavili temelje budućem savezništvu i Antihitlerovskoj koaliciji. Među odgovornim, dalekovidim političarima izdvajao se Vinston Čerčil, koji se, uprkos poznatoj antipatiji prema SSSR-u, i ranije zalagao za saradnju sa njim. Još u maju 1939. godine u Domu komuna izjavio je: „Bićemo u smrtnoj opasnosti, ukoliko ne budemo mogli da formiramo veliki savez protiv agresije. Bila bi najveća glupost da odbacimo prirodnu saradnju sa Sovjetskom Rusijom“. Nakon početka vojnih operacija u Evropi, na sastanku sa Ivanom Majskim 6. oktobra 1939. godine, on je rekao u poverenju: „Između Velike Britanije i SSSR-a nema nikakvih ozbiljnih nesuglasica. Stoga nema osnova za napete i nezadovoljavajuće odnose. Britanska vlada bi želela da razvija trgovinske odnose. Takođe bi bila spremna da razgovara o svim drugim vrstama mera, koje bi mogle doprineti poboljšanju odnosa“.

Drugi svetski rat nije izbio preko noći, neočekivano, odjednom. I agresija Nemačke na Poljsku nije bila iznenadna. On je rezultat mnogih tendencija i faktora u globalnoj politici tog perioda. Svi predratni događaji vezali su se u jedan sudbinski lanac. Ali, nesumnjivo, ono što je predodredilo najveću tragediju u istoriji čovečanstva bio je državni egoizam, kukavičluk, popuštanje agresoru koji je jačao, nespremnost političkih elita za pronalazak kompromisa. Stoga je nepravedno tvrditi da je dvodnevna poseta ministra spoljnih poslova (Trećeg rajha) Ribentropa Moskvi glavni razlog koji je pokrenuo Drugi svetski rat. Sve vodeće zemlje u manjoj ili većoj meri snose deo odgovornosti za početak rata. Svaka je činila nepopravljive greške, samouvereno verujuću da mogu nadigrati druge i obezbediti jednostrane prednosti za sebe ili se skloniti po strani od predstojeće globalne nesreće. Za takvu kratkovidnost, za odbijanje stvaranja sistema kolektivne bezbednosti, moralo se platiti milionima života, kolosalnim gubicima.

Pišem o tome bez i najmanje namere da preuzmem na sebe ulogu sudije, da nekoga optužim ili opravdam, a još manje da iniciram novi talas međunarodne informacione konfrontacije na istorijskom polju, koji može sukobiti države i narode. Smatram da se potragom za uravnoteženim procenama događaja iz prošlosti treba baviti akademska nauka sa velikim brojem uglednih naučnika iz različitih zemalja. Svima su nam potrebne istina i objektivnost. Oduvek sam pozivao i pozivam kolege na miran, otvoren, dijalog, zasnovan na poverenju, na samokritičan, nepristrasan pogled na zajedničku prošlost. Takav pristup će omogućiti da se ne ponove tadašnje greške i da se obezbedi miran i prosperitetan razvoj za naredni period. Međutim, mnogi naši partneri još nisu spremni za zajednički rad. Naprotiv, sledeći svoje ciljeve, oni povećavaju broj i količinu informacionih napada na našu zemlju, žele da nas nateraju da se opravdavamo, osećamo krivicu, usvajaju potpuno licemerne politizovane deklaracije. Tako, na primer, rezolucija „O važnosti očuvanja istorijskog sećanja za budućnost Evrope“, koju je Evropski parlament odobrio 19. septembra 2019. godine, direktno optužuje SSSR, ravnopravno sa nacističkom Nemačkom, za izbijanje Drugog svetskog rata. Naravno da se tamo ne spominje Minhen. Smatram da takvi „papiri“, jer ne mogu da kažem za tu rezoluciju da je dokument, uz očiglednu nameru da izazovu skandal, nose opasno stvarne pretnje, jer je usvojio veoma ugledan organ. I šta je time pokazao? Koliko god to bilo žalosno – svesnu politiku uništavanja posleratnog svetskog poretka, čije je formiranje bilo pitanje časti i odgovornosti zemalja čiji su predstavnici danas glasali za tu neistinitu deklaraciju. Na taj način su udarili na zaključke Nirnberškog tribunala, na napore svetske zajednice, koja je nakon pobedničke 1945. godine formirala univerzalne međunarodne institucije. S tim u vezi podsećam da je sam proces evropske integracije, tokom koga su stvorene odgovarajuće strukture, uključujući i Evropski parlament, postao moguć zahvaljujući samo poukama izvučenim iz prošlosti, jasnim pravnim i političkim procenama. A oni, koji svesno dovode u pitanje taj konsenzus, ruše temelje posleratne Evrope.

Osim što predstavlja pretnju za osnovne principe svetskog poretka, ovde postoji i moralna i etička strana. Ismevanje, iživljavanje nad ovim uspomenama je podlost. Podlost biva namerna, licemerna, potpuno svesna, kao u situaciji kada se u saopštenjima povodom 75. godišnjice završetka Drugog svetskog rata spominju svi učesnici Antihitlerovske koalicije, osim SSSR-a. Podlost biva i kukavička, kada ruše spomenike, koji su postavljeni u čast boraca protiv nacizma, opravdavajući sramotne postupke neistinitim parolama borbe protiv nepoželjne ideologije i navodne okupacije. Podlost biva krvava, kada one koji istupaju protiv neonacista i naslednika (Stepana) Bandere, ubijaju i spaljuju. Ponavljam, podlost se manifestuje na različite načine, ali ne prestaje da bude omražena.

Zaboravljanje lekcija iz istorije neminovno dovodi do grubog razračunavanja. Čvrsto ćemo braniti istinu, zasnovanu na dokumentovanim, potvrđenim istorijskim činjenicama, nastavićemo da časno i nepristrasno govorimo o događajima iz perioda Drugog svetskog rata. Na to je, između ostalog, usmeren ogroman projekat čiji je cilj da se u Rusiji formira najveća zbirka arhivskih dokumenata, video i foto-materijala o istoriji Drugog svetskog rata i predratnom periodu. Na tome se već radi. Tokom pripreme ovog članka koristio sam veliki broj novih, nedavno pronađenih materijala, sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. S tim u vezi, odgovorno tvrdim da ne postoje arhivska dokumenta koja bi potvrdila verziju da je SSSR imao nameru da započne preventivni rat protiv Nemačke. Da, sovjetsko vojno rukovodstvo pridržavalo se doktrine da će u slučaju agresije Crvena armija brzo pružiti otpor neprijatelju, da će preći u ofanzivu i voditi rat na neprijateljskoj teritoriji. Međutim, takvi strateški planovi uopšte nisu predviđali nameru da prvi napadnu Nemačku.

Naravno, istoričari danas imaju na raspolaganju dokumentaciju o vojnom planiranju, direktive sovjetskih i nemačkih štabova. Konačno znamo kako su se događaji zapravo odvijali. Iz te perspektive mnogi govore o postupcima, greškama, pogrešnim proračunima vojno-političkog rukovodstva zemlje. S tim u vezi reći ću jedno: uporedo sa poplavom različitih dezinformacija, sovjetski lideri su dobijali i realne informacije o predstojećoj agresiji nacista. U predratnim mesecima preduzeli su korake, usmerene na povećanje borbene gotovosti zemlje, uključujući tajno regrutovanje dela onih koji su bili sposobni za vojnu službu, premeštanje jedinica i rezervnih snaga iz unutrašnjih vojnih okruga ka zapadnim granicama.

Rat nije bio iznenadan – očekivali su ga, spremali su se za njega. Ali udar nacista je zaista bio bez presedana u istoriji destruktivne moći. Dvadeset drugog juna 1941. godine Sovjetski Savez se suočio sa najmoćnijom, najmobilnijom i najobučenijom vojskom na svetu, koja je iskorišćavala industrijski, ekonomski i vojni potencijal skoro cele Evrope.

U toj smrtonosnoj invaziji nije učestvovao samo Vermaht, nego i nemačke sluge i vojni kontigenti mnogih drugih evropskih zemalja. Najteži vojni porazi 1941. godine doveli su zemlju na ivicu katastrofe. Pribegavali su ekstremnim metodama kako bi obnovili borbenu moć i kontrolu – opštoj mobilizaciji, uprezanjem svih snaga države i naroda. Već u leto 1941. godine pod neprijateljskom vatrom započeta je evakuacija miliona građana, stotina fabrika i preduzeća na istok zemlje. U najkraćem roku u pozadini je pokrenuta proizvodnja oružja i municije, koji su počeli da se isporučuju na front već prve ratne zime, a do 1943. godine nadmašena je vojna proizvodnja Nemačke i njenih saveznika. Za godinu i po Sovjeti su postigli ono što se činilo nemogućim, i na frontu, i u pozadini. Još je teško shvatiti, zamisliti, kakve su neverovatne napore, hrabrost, samopožrtvovanost zahtevala ta najveća dostignuća. 

Protiv moćne, naoružane do zuba, hladnokrvne, okupacione nacističke mašine podigla se divovska snaga sovjetskog društva, ujedinjenog u želji da zaštite rodnu zemlju, da se osvete neprijatelju koji je slomio, pogazio miran život, njihove planove i nade.

Naravno, u tom periodu strašnog, krvavog rata nekim ljudima je ovladao strah, zbunjenost, očaj. Bilo je i izdaje i dezertiranja. Oštar razdor, izazvan revolucijom i građanskim ratom, nihilizam, ismevanje nacionalne istorije, tradicije i vere koju su boljševici pokušali da usade, posebno prvih godina nakon dolaska na vlast – sve ovo je ostavilo svoj uticaj. Ali opšte raspoloženje sovjetskih građana i naših sunarodnika, koji su se našli u inostranstvu, bilo je drugačije – sačuvati, spasiti otadžbinu. To je bio pravi, nezaustavljivi poriv. Ljudi su tražili oslonac u pravim patriotskim vrednostima.

Nacistički „stratezi“ su bili ubeđeni da ogromnu multinacionalnu državu mogu lako zauzeti. Računali su na to da će iznenadni rat, njegova bespoštednost i neizdržive teškoće neizbežno pogoršati međuetničke odnose, i da će zemlju moći podeliti. Hitler je otvoreno govorio: „Naša politika prema narodima, koji naseljavaju ogromna prostranstva Rusije, treba da se svodi na podsticanje svakog oblika nesuglasica i raskola“. Ali prvih dana je postalo jasno da je taj nacistički plan propao. Brestovsku tvrđavu je do zadnje kapi krvi štitila vojska koju je činilo više od 30 nacionalnosti. Tokom celog rata – i u velikim odlučujućim bitkama, i u odbrani teritorije, svakog metra rodne zemlje vidimo primere takvog jedinstva. Povoložje i Ural, Sibir i Daleki Istok, republike Srednje Azije i Zakavkazja postali su dom milionima evakuisanih. Stanovnici tih područja delili su sa njima poslednje što su imali, pomagali su svime, čime su mogli. Prijateljstvo naroda, njihovo međusobno pomaganje postali su za neprijatelja prava neuništiva tvrđava.

Bez obzira to šta sada pokušavaju da dokažu, odlučujući, glavni doprinos slomu nacizama dali su Sovjetski Savez, Crvena armija. Heroji koji su se do kraja borili pod opsadom kod Belostoka i Mogiljeva, Umanja i Kijeva, Vjazma i Harkova. Borili su se kod Moskve i Staljingrada, Sevastopolja i Odese, Kurska i Smolenska. Oslobađali su Varšavu, Beograd, Beč i Prag. Jurišem su zauzimali Kenigzberg i Berlin. Mi se borimo za istinsku, neulepšanu, istinu o ratu.

Tu narodnu, ljudsku istinu – surovu, gorku i nemilosrdnu, preneli su nam pisci i pesnici, koji su prošli kroz vatru i pakao iskušenja na frontu. Za moje, kao i za druge generacije, njihove iskrene, duboke priče, romani, prodorna „vojna proza“ i poezija zauvek su ostavili trag na duši, postali su zaveštanje – poštovati veterane koji su za pobedu učinili sve što su mogli, sećati se onih koji su ostali na bojnim poljima.

I danas potresaju jednostavni, a u suštini veličanstveni stihovi pesme Aleksandra Tvardovskog: „Ubijen sam kod Rževa...“, koja je posvećena učesnicima krvave, žestoke bitke iz Velikog otadžbinskog rata koja se odigrala na sredini sovjetsko-nemačkog fronta. Samo tokom bitke za Ržev, koja je trajala od oktobra 1941. do marta 1943. godine Crvena armija je izgubila 1.342.888. ljudi, uključujući ranjene i nestale. Navodim ove strašne, tragične, nepotpune cifre, prikupljene iz arhivskih izvora prvi put, odajući počast podvigu poznatih i bezimenih junaka, o kojima su u posleratnim godinama iz različitih razloga govorili nezasluženo, nepravedno malo ili su potpuno ćutali.

Dozvolite da vam citiram još jedan dokument. Reč je o izveštaju Međunarodne komisije za ratnu odštetu iz Nemačke na čelu sa Ivanom Majskim, koja je pripremljena u februaru 1945. godine. Zadaci komisije bili su utvrđivanje formule, prema kojoj bi pobeđena Nemačka trebalo da izvrši nadoknadu štete koju su pretrpele države-pobednice. Komisija je došla do sledećeg zaključka: „Broj dana koje je svaki nemački vojnik proveo na sovjetskom frontu najmanje je 10 puta veći nego broj dana koje su nemački vojnici proveli na svim drugim savezničkim frontovima. Na sovjetskom frontu takođe bilo je koncentrisano oko četiri petine nemačkih tenkova i oko dve trećine nemačkih aviona“.

Sveukupno, na SSSR je bilo usmereno oko 75 odsto svih vojnih snaga Antihitlerovske koalicije. Crvena armija je tokom ratnih godina „samlela“ 626 divizija Sila Osovine, od kojih je 508 nemačkih.

Dvadeset osmog aprila 1942. godine Ruzvelt je tokom obraćanja američkoj naciji izjavio: „Ruska vojska je uništila i nastavlja da uništava više ljudstva, aviona, tenkova i  topova našeg zajedničkog neprijatelja, nego sve ostale ujedinjene nacije zajedno“. Čerčil je u poruci Staljinu 27. septembra 1944. godine pisao da je „upravo ruska armija slomila nemačku vojnu mašinu“.

Takva procena je odjeknula širom sveta, jer je u tim rečima sadržana ta ista velika istina, koju tada niko nije dovodio u pitanje. Skoro 27 miliona sovjetskih građana poginulo je na frontu, u nemačkom zarobljeništvu, umrlo je od gladi i bombardovanja, u getima i pećima nacističkih logora smrti. SSSR je izgubio svakog sedmog građanina, Velika Britanija jednog od 127, a SAD jednog od 320. Nažalost, ove brojke najtežih, nenadoknadljivih gubitaka Sovjetskog Saveza nisu konačne. Potrebno je nastaviti sa mukotrpnim radom u cilju utvrđivanja imena i sudbina svih poginuli: vojnika Crvene armije, partizana, ilegalaca, ratnih zarobljenika i zarobljenika u koncentracionim logorima, civila koje su ubili odredi smrti. To je naš dug. I ovde posebnu ulogu imaju učesnici pokreta za pronalaženje, vojno-patriotska i dobrovoljačka udruženja, projekti kao što su elektronska baza podataka „Sećanje naroda“, zasnovana na arhivskim dokumentima. I, naravno, za rešavanje takvog humanitarnog zadatka neophodna je tesna međunarodna saradnja.

Do pobede su doveli napori svih zemalja i naroda, koji su se borili protiv zajedničkog neprijatelja. Britanska vojska je zaštitila svoju otadžbinu od invazije, ratovala je sa nacistima i njihovim slugama na Sredozemnom moru i u Severnoj Africi. Američke i britanske snage su oslobađale Italiju, otvorili su Drugi front. SAD su nanele moćan, razoran udarac agresoru na Tihom okeanu. Pamtimo ogromne žrtve kineskog naroda i njihovu veliku ulogu u porazu japanskog militarizma. Nećemo zaboraviti borce „Slobodne Francuske“ koji nisu priznali sramnu kapitulaciju i nastavili su borbu protiv nacista. Takođe ćemo uvek biti zahvalni za pomoć koju su pružali saveznici, snabdevajući Crvenu armiju municijom, sirovinama, hranom, tehnikom. Pomoć je bila značajna i činila je oko sedam odsto ukupne vojne proizvodnje Sovjetskog Saveza.

Jezgro Antihitlerovske koalicije počelo je da se formira odmah nakon napada na Sovjetski Savez, kada su SAD i Velika Britanija bezuslovno podržale SSSR u borbi protiv nacističke Nemačke. Tokom Teheranske konferencije 1943. godine Staljin, Ruzvelt i Čerčil su formirali savez velikih sila, dogovorili su se o razvoju koalicione diplomatije, zajedničke strategije u borbi protiv zajedničke smrtne pretnje. Lideri Velike trojke su shvatali da će ujedinjavanje industrijskih i vojnih potencijala i resursa SSSR-a, SAD i Velike Britaniji dati neospornu superiornost nad neprijateljem.

Sovjetski Savez je u potpunosti ispunjavao svoje obaveze pred saveznicima, uvek je pružao ruku pomoći. Tako je tokom velike operacije „Bagration“ u Belorusiji Crvena armija podržala iskrcavanje angloameričkih trupa u Normandiju. U januaru 1945. godine, probijajući se do Odre, naši vojnici su okončali poslednju moćnu ofanzivu Vermahta na zapadnom frontu, u Ardenima. A tri meseca nakon pobede nad Nemačkom, SSSR je, potpuno poštujući Krimski sporazum, objavio rat Japanu i porazio milionsku Kvantung armiju.   

Još u julu 1941. godine sovjetsko rukovodstvo je saopštilo da je „cilj rata protiv fašističkih ugnjetača ne samo eliminisanje pretnje koja se nadvija nad našom zemljom, nego i pomoć svim narodima Evrope, koji stenju pod jarmom nemačkog fašizma“. Sredinom 1944. godine neprijatelj je bio proteran praktično sa cele sovjetske teritorije. Ali morao je da se dotuče u svojoj jazbini. Crvena armija je započela oslobodilačku misiju u Evropu, spasila je čitave nacije od uništenja, porobljavanja, od užasa Holokausta. Spaseni su po cenu stotina hiljada života sovjetskih vojnika.

Takođe je važno da se ne zaboravi na ogromnu materijalnu pomoć, koju je SSSR pružao oslobođenim zemljama u borbi protiv gladi, prilikom obnove ekonomije i infrastrukture. To su činili u vreme kada su na hiljade kilometara unaokolo od Bresta do Moskve i Volge bila samo zgarišta. Tako je, na primer, u maju 1945. godine vlada Austrije tražila od SSSR-a da im pomognu sa snabdevanjem hranom, jer „nisu znali kako da prehrane svoje stanovništvo narednih sedam nedelja, do nove žetve“. Državni kancelar Privremene vlade Austrije Karl Rener je okarakterizovao saglasnost sovjetskog rukovodstva da pošalje hranu kao „spasonosni čin“, koji „Austrijanci nikada neće zaboraviti“.

Saveznici su zajedno formirali Međunarodni vojni sud, koji je trebalo da kazni nacističke političke i ratne zločince. Odluke suda su sadržale jasnu pravnu kvalifikaciju zločina protiv čovečnosti, kao što su genocid, etničke, verske i religiozne čistke, antisemitizam i ksenofobija. Nirnberški sud je direktno i nedvosmisleno osudio i nacističke saučesnike, kolaboracioniste različitih vrsta. Taj fenomen manifestovao se u svim evropskim zemljama. Takve „figure“ kao što su Peten, Kvisling, Vlasov, Bandera, njihovi sledbenici i pristalice, iako prerušeni u borce za nacionalnu nezavisnost ili slobodu od komunizma – su izdajice i dželati. Često su nadmašivali svoje vođe po nehumanosti. Pokušavajući da se dodvore, u okviru posebnih kaznenih grupa rado su izvršavali najnečovečnije naredbe. Odgovorni su za krvave događaje kao što su pogubljenja na Babinom Jaru, masakr u Voliniji, spaljivanje sela Hatinj, istrebljenje Jevreja u Litvaniji i Letoniji.

Naš stav je i danas nepromenljiv: nema opravdanja za zločine nacističkih pomoćnika, i oni ne mogu zastareti. Zbog toga je zbunjujuće kada se u pojedinim zemljama oni koji su okaljani saradnjom sa nacistima odjednom izjednačavaju sa veteranima Drugog svetskog rata. Smatram da je nedopustivo da se izjednačavaju oslobodioci i okupatori. A glorifikovanje nacističkih pomoćnika mogu smatrati samo kao izdaju sećanja na naše očeve i dede. Izdaju onih ideala, koji su ujedinili narode u borbi protiv nacizma. Tada je pred liderima SSSR-a, SAD i Velike Britanije stajao, bez preuveličavanja, istorijski zadatak.

taljin, Ruzvelt i Čerčil su predstavljali zemlje sa različitim ideologijama, državnim težnjama, interesima, kulturama, ali su pokazali ogromnu političku volju, uzdigli su se iznad protivrečnosti i sklonosti, i stavili su u prvi plan istinske interese sveta. Na kraju su uspeli da postignu sporazum i da dođu do rešenja, koje je bilo od koristi za celo čovečanstvo.

Pobedničke zemlje su nam ostavile sistem, koji je postao osnova onoga čemu smo u političkom i intelektualnom smislu težili nekoliko vekova. Niz konferencija – Teheranska, Krimska, Potsdamska, konferencija u San Francisku – postavile su temelje sveta koji 75 godina živi bez globalnog rata, uprkos najoštrijim neslaganjima.

Istorijski revizionizam, čije manifestacije danas posmatramo na Zapadu, a pre svega kada je reč o Drugom svetskom ratu i njegovom ishodu, opasan je, jer cinično iskrivljuje razumevanje principa mirnog razvoja, koji su utemeljeni 1945. godine na Krimskoj i na konferenciji u San Francisku. Glavno istorijsko dostignuće Krimske konferencije i drugih odluka tog vremena bio je dogovor o stvaranju mehanizma koji bi omogućio vodećim silama da ostanu u diplomatskim okvirima prilikom rešavanja nesuglasica koje izbijaju između njih.

Dvadeseti vek je doneo totalne i sveobuhvatne globalne konflikte, a 1945. godine na scenu je stupilo i nuklearno oružje, koje je u stanju da uništi Zemlju. Drugim rečima, rešavanje sukoba silom je postalo krajnje opasno. I pobednici u Drugom svetskom ratu su to znali, shvatali su i razumeli sopstvenu odgovornost prema čovečanstvu.

Godine 1945. uzeli su u obzir i nesrećno iskustvo Lige nacija. Struktura Saveta bezbednosti UN bila je zamišljena tako da garancije mira budu maksimalno konkretne i efikasne. Tako je nastala institucija stalnih članica Saveta bezbednosti i pravo veta kao njihova privilegija i odgovornost.

Šta je pravo veta u Savetu bezbednosti UN-a? Otvoreno govoreći, to je jedina razumna alternativa direktnom sukobu najvećih zemalja. To je saopštenje jedne od pet zemalja da je neko rešenje za nju neprihvatljivo, da protivreči njenim interesima i idejama o ispravnom pristupu. I ostale zemlje, čak i ako se ne slažu s tim, prihvataju takav stav, odustajući od pokušaja da realizuju svoje jednostrane težnje. Odnosno, na ovaj ili onaj način treba tražiti kompromise.

ova globalna konfrontacija počela je skoro odmah nakon završetka Drugog svetskog rata i ponekad je bila veoma žestoka. A to što hladni rat nije prerastao u treći svetski rat uverljivo potvrđuje efikasnost sporazuma, koje je sklopila Velika trojka. Pravila ponašanja, dogovorena tokom formiranja UN-a, omogućila su da se u budućnosti rizici svedu na minimum i da se konfrontacija drži pod kontrolom.

Naravno, vidimo da sistem Ujedinjenih nacija sada radi otežano i ne toliko efikasno kao što bi mogao. Ali UN kao i pre izvršava svoju osnovnu ulogu. Principi rada Saveta bezbednosti UN-a su jedinstven mehanizam za sprečavanje velikog rata ili globalnog sukoba.

Apeli koji se prilično često mogu čuti poslednjih godina, a koji se odnose na to da se ukine pravo veta i da se stalnim članicama Saveta bezbednosti uskrate posebne mogućnosti – u stvari su neodgovorni, jer ukoliko se to dogodi, UN će se u suštini pretvoriti u tu istu Ligu nacija – sastanak za prazne razgovore, lišene bilo kakvih uticaja na svetske procese. Dobro je poznato kako se sve završilo. Baš zbog toga su pobedničke zemlje sa velikom ozbiljnošću pristupile formiranju novog sistema svetskog poretka, kako se ne bi ponovile greške prethodnika.

Stvaranje savremenog sistema međunarodnih odnosa je jedan od najvažnijih rezultata Drugog svetskog rata. Čak i najnepomirljivije protivrečnosti – geopolitičke, ideološke, ekonomske – ne ometaju pronalaženje forme mirnog suživota i interakcije, ako za to postoji želja i volja. Danas svet prolazi kroz prilično turbulentan period. Sve se menja – od globalne ravnoteže moći i uticaja, do socijalnih, ekonomskih i tehnoloških osnova života društava, država, celih kontinenata. U prošlosti toliko velike promene nikada nisu prolazile bez velikih vojnih sukoba, bez borbe za prevlast u nastojanju da se izgradi nova globalna hijerarhija. Zahvaljujući mudrosti i dalekovidosti političara saveznih država formiran je sistem koji sprečava ekstremne manifestacije objektivne konkurencije, koja je istorijski svojstvena globalnom razvoju.

Naš dug, odnosno svih onih koji preuzimaju na sebe političku odgovornost, pre svega predstavnici država-pobednica u Drugom svetskom ratu – jeste da garantujemo da se taj sistem očuva i poboljša. Danas, kao i 1945. godine, važno je pokazati političku volju i zajedno razgovarati o budućnosti. Naše kolege – gospoda Si Đinping, Makron, Tramp, Džonson – podržali su rusku inicijativu da se održi sastanak lidera pet nuklearnih država, stalnih članica Saveta bezbednosti. Zahvalni smo im na tome i očekujemo da će se takav sastanak licem u lice održati prvom prilikom.

Kakav je dnevni red predstojećeg samita? Pre svega, po našem mišljenju, bilo bi korisno razgovarati o koracima za razvoj kolektivnih principa u svetskim pitanjima, otvoreno porazgovarati o očuvanju mira, jačanju globalne i regionalne bezbednosti, kontroli strateškog naoružanja, zajedničkim naporima u borbi protiv terorizma, ekstremizma, i drugim aktuelnim izazovima i pretnjama.

Posebna tema sastanka je situacija u globalnoj ekonomiji, pre svega prevazilaženje ekonomske krize, izazvane pandemijom virusa korona. Naše zemlje preduzimaju neviđene mere u cilju zaštite zdravlja i života ljudi, pružanja podrške građanima koji su se našli u teškim životnim situacijama. Ali koliko će biti teške posledice pandemije, kojom će se brzinom globalna ekonomija izvući iz recesije, zavisi od naših sposobnosti da radimo zajedno i usklađeno, kao pravi partneri. Tim pre je nedopustivo da se ekonomija pretvara u instrument pritiska i konfrontacije. Među popularnim temama su zaštita životne sredine i borba protiv klimatskih promena, kao i osiguravanje bezbednosti globalnog informacionog prostora.

Dnevni red predstojećeg samita „petorke“, koji predlaže Rusija, je isključivo važan i aktuelan kako za naše zemlje, tako i za ceo svet. Za sva pitanja imamo konkretne ideje i inicijative. Nema sumnje da će samit Rusije, Kine, Francuske, SAD i Velike Britanije imati važnu ulogu u pronalaženju zajedničkih odgovora na savremene izazove i pretnje i da će pokazati zajedničku posvećenost duhu savezništva, visokim humanističkim idealima i vrednostima, za koje su se rame uz rame borili očevi i dede.

Oslanjajući se na zajedničku istoriju, mi možemo i moramo verovati jedni drugima. To će poslužiti kao čvrsta osnova za uspešne pregovore i usklađene akcije u cilju jačanja stabilnosti i bezbednosti na planeti, radi prosperiteta i dobrobiti svih zemalja. Bez preuveličavanja, to je naša zajednička dužnost i odgovornost pred celim svetom, pred sadašnjim i budućim pokolenjima, prenosi Sputnjik.

Komentari11
a103f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Petrovic Dusan
Inace,general Leonid Ivasev, koji je ucestvovao u planiranju zauzimanja aerodroma Slatina kod Pristine, pre neki dan je na kanalu "Dozd" demantovao navode Putina o tome, da je ucestvovao u planu da ruska armija udje na Kosovo. Naprotiv, iskljucivo Boris Jeljcin i samo 5 ljudi je znalo za to, Putin nije nikako mogao biti medju njima.
savremenik
u potpunosti se slazem sa p.petrovicem,a dodao bih":da dokumentacija koju je vladimirkarpov koristio i napisao knjigu:"generalisimus",apsolutno potvrdjuje ovo sta je napisao slavni covjek slovenskoga roda,v.v.putin
Петар Петровић
Ауторски чланак Владимира Владимировича поводом 75. годишњице ослобођења од фашизма треба у целини да уђе у историјске читанке. Захваљујем В. В. Путину у име наших дедова који су пали за слободу и на знање нашој деци, да им се трагична историја не понови. Овај историјски чланак је на нивоу аутора. Уважени Господин Путин је данас несумњиво први човек ове планете!
Branislav Gavrilovic
Odlican i sveobuhvatan tekst...na zalost, nije pomenut ustanak Srpskog naroda koji se jedini u Jugoslaviji masovno digao na ustanak i jedini, kao JNA, saradjivao sa Crvenom armijom tokom oslobadjanja Beograda, Zemuna, Novog Sada (na zalost, pomoc Crvene armije nije trazena za oslobadjanje logora JASENOVAC)...posledice Prvog i Drugog svetskog rata za Srpski narod su najvece, jer traju i danas, nenadoknadivi ljudski gubici od preko 3.000.000 ljudi i isti neprijatelji kao onda, od 1991.-do 1999.
Kao uvek
"na zalost, nije pomenut ustanak Srpskog naroda" Dobro jutro, Srbijo...
Jovo Nanovo
Putin mi nekako izgleda boleciv prema Nemcima - da li je to mozda zato sto su je Nemacka najbolje trzite za gas. Tvrdeci da je najveci krivac za nacizam zapad jer je nametnuo visoke reparacije Nemackoj prigodno zaboravlja cinjenicu da je Rusija kapitulirala u velikom ratu posto su im Nemci izvezli Lenjina. Da su Rusi ostali u igri ishod prvog velikog rata bi slican onom iz drugog tj mnogo ranija pacifikacija Nemacke ali kolapsom SSSR-a Rusi su omogucili ujedinjenje Nemacke i imamo Jovo nanovo.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja