Koliko god puta oni viknuli „Gotov je!”, makar isto toliko puta će on tvitovati o „tihoj većini”. Trka za izbor američkog predsednika se sve više zahuktava, a rezultati sondaža javnog mnjenja danas su neuporedivo drugačiji nego pre samo nekoliko meseci. Na udarce koje je predsednikov rejting primio izbijanjem pandemije kovida 19 i talasom rasnih nemira koji su potom proključali, ove nedelje se nadovezala knjiga njegovog nekadašnjeg bliskog saradnika Džona Boltona. Tramp je u njoj prokazan kao nedostojan predsedničkog položaja, a insajderske pikanterije iz prve ruke s naslađivanjem se obilato citiraju u liberalnoj štampi. Sveopšti utisak da je Tramp u defanzivi ovih dana je pojačalo i najnovije istraživanje gurua američke političke prognoze Nejta Silvera, po kojem Bajden za oko devet procenata vodi ispred trenutnog šefa Bele kuće.

GDE SE KRIJE „TIHA VEĆINA”: Omiljenu sintagmu koju Tramp poteže kao kontraargument na optužbe da mu se popularnost urušava, zapravo je svojevremeno popularizovao jedan od najomraženijih predsednika u američkoj istoriji Ričard Nikson. U interpretaciji sadašnjeg predsednika „tihu većinu” ne čine Amerikanci koji izbegavaju javno razmetanje svojim političkim stavovima, već su to oni (većinski) glasači koji svim srcem podržavaju njegovu politiku. Iako mu kritičari spočitavaju da ne samo da nema tihu, nego da nema nikakvu većinu, činjenice govore da predsednik u određenim krugovima uživa gotovo nepodeljene simpatije. I nije ovde reč o onom fluktuirajućem delu Trampovih simpatizera koji su stali uz njega nakon što se već uselio u Belu kuću, a koji su ga isto tako lako napustili posle neslavnog rukovođenja krizama izazvanim virusom korona i policijskom likvidacijom Džordža Flojda.

Ulazak njujorškog milijardera u Belu kuću na krilima glasova belačke radničke klase fenomen je koji je obeležio izbore 2016, ali se ni ove godine ne sme potceniti. Treba, pak, biti izuzetno oprezan kad se govori o elementima koji definišu radničku klasu, jer uobičajeni parametri o nedostatku fakultetskog obrazovanja i nižim primanjima kao da u Trampovom slučaju ne pogađaju metu. Pre je ovde reč o nekakvom vrednosnom sistemu s kojim podjednako dobro mogu da se identifikuju i zemljoradnik iz Oregona i, recimo, naftaški magnat iz Teksasa.

Belačka grupa do koje je predsedniku ipak naročito stalo su hrišćanski vernici, preko kojih je uostalom i uspeo da se nametne kao značajan igrač u Republikanskoj partiji. Ova uticajna skupina je spremna da zažmuri na Trampove privatne ispade koji su u oštroj suprotnosti s načinom života koji zagovaraju, jer im predsednik galantno izlazi u susret kad je reč o pitanjima koja su suštinski mnogo važnija za njihovu zajednicu. Neki ga, čak, kako zapaža „Njujork tajms”, doživljavaju kao instrument poslat od Boga kako bi njihovi ciljevi bili ostvareni. Nije stoga nimalo slučajno Tramp u jeku pandemije tražio otvaranje crkava za vernike, a kada je policija nasilno rasterala demonstrante ispred Bele kuće kako bi predsednik mogao da odšeta do obližnje Crkve Svetog Jovana religijski lideri u tome nisu videli ništa sporno. Fotografisanje s Biblijom u rukama u ovoj bogomolji poslalo je belim američkim evangelistima i katolicima nedvosmislenu poruku da je ovaj predsednik spreman da uvek stane uz njih, ali da je prethodno potrebno da oni podrže njega na glasalištima u novembru.

Ipak, ono što bez sumnje zabrinjava Trampove stratege jeste podatak da je, uprkos dubokoj ukorenjenosti među hrišćanskim glasačima, podrška predsedniku ipak počela da se kruni. Prema podacima Instituta za istraživanje religije, u martu je gotovo 80 odsto anketiranih belih evangelista tvrdilo da odobrava način na koji predsednik vodi zemlju. U maju, prvenstveno zbog krize izazvane pandemijom i rasnim nemirima, ta podrška je splasla na 62 odsto, a sličan trend je registrovan i među belim katolicima.

Igra brojki i statistike, međutim, kako se to pokazalo i pre četiri godine, ne mora da ima nikakvu ulogu kada je reč o Trampu. On je ekstremno nekonvencionalan kandidat koga je teško ukalupiti u postojeće modele i računice. Na prošlim izborima je iza Hilari Klinton stala maltene cela medijska mašinerija potpomognuta holivudskim zvezdama i ostalim uticajnim ličnostima. Ostalo je upamćeno da su se istraživači javnog mnjenja naročito obrukali, jer niko nije uspeo da predvidi Trampovu pobedu. Najmanje je, ipak, omanuo već pomenuti Nejt Silver, koji je zato ovog puta vrlo oprezan, pa kad kaže da Bajden vodi, naglašava da bi zbog komplikovanog elektorskog sistema glasanja Tramp ipak mogao još četiri godine da ostane u Ovalnom kabinetu.