subota, 08.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 03.07.2020. u 16:53 Tornado
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Nemci su me naučili da rmbačim

Rešio sam da nađem posao i skupim pare za put do Kalifornije. Zbog pesme Iglsa „Hotel Kalifornija”, koju sam prvi put čuo na tranzistoru u dedinom šljiviku u Srbiji.
Фото Пиксабеј

Prošli smo poslednju modrozelenu livadu sa puno šarenih krava i ubrzo šofer stade ispod nadvožnjaka i reče:„Izvol`te, ako ovom biciklističkom stazom idete još deset minuta stižete u centar Amsterdama”.

Tako i bi. Na samom Leće Plejnu videh hotel, kao „Moskva”. Iste arhitekture kao i u Beogradu. Priđoh bliže i videh da piše „Amerikan”. Cene su bile astronomske.

No, ljubazan portir, mojih godina videvši me sa autostoperskim rancem na leđima dade mi papirče sa adresom hotela koji paše mom „turističkom entuzijazmu”. Čak mi dade i strip kartu da odem do njega. Tramvajem broj 8 do Sarfati ulice.

Tamo je bio najlepši hotel na svetu - „Adam i Eva”. Ulazilo se kroz velika i teška drvena vrata od mahagonija. Unutra je bila portirnica i izlizani trosedi gde se čekalo dok vas uknjiže.

Na spratu su bile zajedničke spavaonice, neke i sa 50 kreveta, i za momke i devojke. Kupatilo je bilo u hodniku, a podrum je bio vaš zapadni, sa pravim braon barom gde smo svako jutro doručkovali.

Foto Piksabej

Pun pansion koštao je trideset puta manje od „Amerikan” hotela. Izračunao sam da ću tu moći da opstanem dve godine. Posle gastarbajterskog rada od jutra do sutra u Nemačkoj rešio sam da nastavim ono što sam uglavnom i radio u Beogradu, studiram, ili bolje reći, klošarim. Pružila mi se prilika da prvi put uživam u mom starom zanatu. Odmah tu pored „Amerikana” je i Vondel park, raj za belosvetske klošare i druge turiste.

U hotelu su sve svi menjali samo sam ja ostao „večiti” gost. Gazdarica Lusi dala mi je ključeve jedinog kupatila tako da nisam morao ujutru čekati u redu na kupanje i brijanje. Unutra sam nosio kesu sa čistom presvukom dok sam onu na sebi prao ispod tuša. Štedeći vodu, vreme i praonicu. Koju nisam ni tražio.

Radio sam onako kako sam naučio u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Problem je bio što nisam imao gde da osušim ovo malo sirotinje. Zato sam privezao na ivicu gvozdenog požarnog stepeništa u hotelu. Ono je bilo šupljikavo da bi odlazila voda od kiše, bocno uz sam zid na promaji. Majicu i gaćice sam vezao čarapama uz stub, tako da se za 24 sata sve osuši.

U hotelu su i dalje dolazili i odlazili studenti iz Čehoslovačke, Engleske, Nemačke, Danske, Amerike… Jednog jutra Nemica Karin dođe do mog kreveta i donese suvi veš sa stepenica. Bio sam u čudu, kako je znala da je moj? Pokazao sam joj Amsterdam dva puta. Posle tri dana vratila se u Hamburg i svaki drugi dan mi je slala dugačka pisma. Za nju sam postao simbol hotela i Amsterdama.

Foto Piksabej

Pisma je adresirala na - Tornado, hotel „Adam i Eva”, Amsterdam. Portir mi je uredno isporučivao pisma jer ni on nije mogao da izgovori moje prezime -Todorović. Po frizuri i svemu drugom bilo mu je jasno ko je Tornado. Tako je počelo i tako me i dan danas zovu u Amsterdamu. A i šire.

Prošlo je godinu dana i meni je dosadio klošarski život. Osim toga Nemci su me naučili da rmbačim. Rešio sam da nađem posao i skupim pare za put do Kalifornije. Zbog pesme Iglsa „Hotel Kalifornija”, koju sam prvi put čuo na tranzistoru u dedinom šljiviku u Srbiji.

Posao je najlakše naći na „klošarski” način. U drugoj ulici do hotela „Amerikan” bio je „Džam-Bo-Džu”, bar pun elite i što je još važnije srodnih duša. Ušao sam unutra u petak oko 17, kad se završava radno vreme. Bar je bio krcat. Seo sam na jedinu slobodnu stolicu za stolom gde je sedeo stariji bračni sa dve bele pudlice. Slušali su muziku zatvorenih očiju a seo sam pored njih a da ih nisam ni upitao za dozvolu. Primetili su me tek posle pesme. Gospodin je radosno uzviknuo: „Heej momak hoćeš li pivo?”

Foto Piksabej

To veče smo dosta popili. Njegova žena me je pitala da li sam ljubomoran? Iako zagrejan debelim i crnim pivom, shvatio sam da je to pitanje konkursno. To jest, proverava da li sam podoban za posao koji imaju. Znao sam da nije dobro reći da nisam ljubomoran, već da jesam, malo. Jer je ceo svet ljubomoran.

Brzo je prešla na druga pitanja: „Na sta si ljubomoran?

Tek tu je nastalo preznojavanje. Ni posle sat vremena nisam mogao da se setim šta bi to moglo da izazove moju ljubomoru. To je presekao gospodin Fink i rekao da idu kući (bila je već ponoć) i da sutra ujutru u 7 sati dolazi po mene u hotel. Nisam se mnogo nadao od ove pijene noći. Mislio sam još jedno muzičko veče i čovek mora nešto obećati svom poznaniku sa kojim je proveo ceo jedan petak veče za istim stolom.

Kad sutra, evo gazdarice Lusi koja razdragano galami kroz spavaonu -Tornado, Tornado, ustaj traži te gospodin Fink. Iz njenih očiju sam shvatio da je mister Fink opšte poznata ličnost u Amsterdamu. Osim toga došao je u limuzini sa uniformisanim šoferom.

Brzo smo stigli do radnog mesta. Ušli smo u tipičnu holandsku kuću iz 17. veka sa strmim spiralnim stepeništem i plafonom visokim četiri metra. Tu me čekala farba, četka i još par holandskih mladića, kolega farbara. Shvatio sam zašto je baš mene izabrao za glavnog farbara plafona. Još u baru sinoć me ošacovao da sam visok skoro dva metra. Od svih njegovih momaka samo sam ja mogao dohvatiti plafon četkom kad se popnem na drveni rukohvat. To je bila prava akrobacija.

Na prvoj pauzi za marendu došao je gospodin Fink i rekao mi, mešavinom osmeha i naredbe, da treba da prestanem sa poslom i odem da jedem sa drugim momcima. Pauza je bila 45 minuta. Znao sam ja to, ali sam izbegavao pauzu jer nisam ništa poneo za jelo. Osim toga, nadao sam se da je to organizovano kao kod mog dede na selu. On kad je god imao majstore obezbedio bi 3 obroka dnevno.

Gospodin Fink odmah je uočio problem i otišao u prvu radnju. Doneo je deset vrsti holandskog sira da probam.

„Danas ja častim, evo ti predujam i od sutra sam kupuješ hranu.”

Tutnuo mi u džep novčanicu sa pticom. Znao sam da je velika iako nisam video cifru.

Pitao sam gazdu jednog dna da mi kaže koliko ima zgrada u ovoj ulici, s obzirom da farbam već deseti hodnik. Izveo me je napolje i raširio ruke: „Cela ulica je moja”. Tamo u daljini se nazirao „Amstel” hotel, oko 300 metra dalje.

Sve do „Amstela” sa leve i desne strane. Onda mi je rekao da mu treba još par momaka i da ih dovedem iz mog hotela da rade.

Foto EPA EFE - K.V.

Prvo su mi na pamet pala dvojica Amerikanca koji mi uporno plaćaju pivo u baru u našem hotelu. Baš sinoć su me pitali da li mogu da nađu u Amsterdamu posao. Radili bi samo za stan i hranu, jer nemaju više novca a žele da produže boravak ovde.

To me je šokiralo. I vas bi da ste upoznali te momke. Bistri, govore tri jezika, sa skupim čizmama i jaknama. Najmanje što mogu biti je - manekeni. I takvi ljudi hoće da rade za hranu i stan.

Odmah sam se zapitao: Šta ću ja u Kaliforniji kad se ovakvi otimaju za Holandiju. Konačno sam odlučio da ne mrdam iz ovog raja.

Dao sam im platu deset guldena po satu a sa gospodinom Finkom pogodio sam da on meni plaća 12 guldena. Nasao sam još dva Slovaka i četiri Nemca tako da je moja mala firma cvetala sledeće dve godine.

U kombinezonu koji mi je kupio gazda išao sam u barove i diskoteke. Onako sav uflekan od farbe. Kad sam primetio da pola Amsterdama nosi iste uflekane kombinezone u diskotekama, počeo sam da se presvlačim pre nego što krenem u grad.  

 

Tornado, Holandija

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komentari22
c3edb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Aleksa Mihajlovic
Odličan tekst! Poučan i zabavan.
SLOBODAN MIKAVICA
Znaci bio si po prirodi lendovan, pa te Nemci naucili.Ne bih rakao da ti je naslov ove price za kompliment. Vidis i ja sam u jednoj pogranicnoj zemlji Njemacke, ali ale me njeni stanovnici nisu ni u nikom slucaju naucili da kako ti kazes grbacim.
Dragan Pik-lon
Postovani,ne branim se ali sam rekao ''rmbacim'' sto u prevodu kod moje lokalne grupe-Carapanije(u argou) ne znaci -''grmbacim'' vec znaci-prevrcem(izvrcem).S'obzirom da se radi o farbanju hodnika to je figurativno i ima za cilj da nasmesi citaoca.Na kraju krajeva ja po profesiji nisam farbar.U nemackoj sam ''rmbacio''-kasikom vadio meso iz golih svinjskih kicmi(po 12 sati)dnevno.Inace Nemacku sam napustio i zbog kalifornije i zbog toga sto kontrolori u javnom prevozu idu sa vucjacima.Pozdrav.
RoyMoore
Gospodo, zivot me je naucio jednoj stvari, a to je da je "Rad stvorio covjeka". I tu su jedino komunisti bili u pravu ( doduse, bili su malo u pravu po pitanju religije, ali..). Dole rece neko, zivot je da se zivi, a ne rmbaci. Zivot je da se stvara. E sad, hocete li stvarati glavom, ili ledjima, to je na vama. Ili cete sjediti kuci, gledati fudbal i realiti emisije i kukati kako svijet nevalja i kako je nepravedna raspodjela bogatstva i nema sigurnih radnih mjesta.
Jovan
Nije coveka stvorio rad vec ljubav izmedju dvoje ljudi. Vodjenje ljubavi nije rad. A ljubav je apstraktna stvar. I zivot nije niti radno mesto, niti posao, niti CV vec sve ono izmedju, u tome je njegova car. Taj stav nas je doveo u ovu krizu u kojoj jesmo, u kojoj su ljudi postali otudjeni jedni od drugih. A da nekolicina odabranih kontrolise sve svetske resurse i bogatstvo je cinjenica, a ne kukanje. I da to nije normalno niti prirodno stanje je takodje tacno.
Pera
I ja živim u Nemačkoj 29 Godina i mogu samo da potvrdim ono što su Max i Mile napisali. Nemačku su izgradili Gastarbeiter Turci, Jugosloveni, Italijani, Španci i drugi Narodi počevši davnih 60-tih Godina davajući Zdravlje za Novac a sada Novac za Zdravlje. Veliki su zabušanti i hvataju krivine. Navikli da posle Škole uđu, rade i ostanu u jednoj Firmi 45 Godina i stalno nešto Gunđaju (Meckern) i Muško i Žensko a njih 90% ne ume Šraf u Dasku da zašrafi. Nisu nikakvi umetnici preživljavanja....
mila simic
Post. gosp. Pero, vi ste mozda te silne godine u Nemackoj ali sumnjam da imate mnogo dodira privatno sa Nemcima. Prvo, sigurno nisu zabusanti, naprotiv. Veoma organizovan, disciplinovan i radan narod. Konstantni uspeh njihove privrede to i potvrdjuje. Rad 45 god. u jednoj firmi je vasa izmisljotina. Rade tamo gde im je dobro i menjaju za bolje, kada im je volja. To, sto vi ne podnosite konstruktivnu kritiku je vas licni problem.
sale švabo
A koje radio do 60-ih godina? Ko je to sve napravio od Maja 1945 do 60 ih godina? Deda mraz?Koji primer. Oni su pozvali strane radnike jer su imali jak i brz razvoj industrije. Tako da nisu mogli potrebu za radnicima da pokriju svojom populacijom.
Autor price
Ne verujte onima koji tvrde da su normalni i da su se zato vratili kuci.Zasto?Zato sto je nemoguce na zapadu(jos uvek)opstati bez rada.Bez poznavanja nekog zanata ili poznavanja Jezika.Bez discipline i samokriticnosti.Jer vise ima onih koji su opstali nego onih koji su se vratili i koji najverovatnije nista nisu radili.Pa im je uvrnuto kad vide zemljaka koji pase u svakom timu.Pogledajte samo sportiste.Za sve ljude dobre volje,rec rmbanje sam upotrebio iz milja.Mislio sam na nemacku disciplinu.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja