Borba Venecuele da povrati svoje zlatne rezerve iz trezora u Velikoj Britaniji dobila je sudski epilog – zlatne poluge neće biti vraćene Karakasu zato što vlada u Londonu ne priznaje vlast Nikolasa Madura, nego bivšeg predsednika skupštine Huana Gvaida, koga, doduše, nazivaju „privremenim” predsednikom. Iako Venecuela ima pravo žalbe, ne očekuje se promena odluke. Vrhovni sud u Londonu odlučio je da će zlato Venecuele vredno milijardu dolara ostati u trezoru Banke Engleske, jer London izbore iz 2018. smatra nelegitimnim.
Maduro je potraživao zlatne rezerve jer je nameravao da prodajom kroz razvojni program UN za uvoz hrane i lekova nadomesti resurse zemlje pod sankcijama. Ova mera je bila neophodna naročito po izbijanju epidemije korone, pošto je zemlja već iscrpljena embargom SAD koji je urušio ekonomiju i zdravstvo, kao i padom cene nafte.
Advokatski tim Gvaida pozvao je britansku vladu da ne dozvoli prenos zlata, tvrdeći da će novac nestati u „korupcionaškoj Madurovoj vladi”, prenosi „Njujork tajms”. Bivši predsednik Hugo Čavez je 2011, kad je Venecuela bila na 15. mestu u svetu po rezervama zlata, počeo da povlači poluge iz Londona. Tada je naglasio da nema boljeg mesta za čuvanje zlatnih rezervi od svoje kuće i još onda upozorio da privreda ide ka dnu, a da SAD nemaju čime da plate dugove – „najveće na svetu”.
Zašto onda i danas, uz sve političke i ekonomske rizike, mnoge države svoje rezerve čuvaju u inostranstvu, prvenstveno u SAD i Velikoj Britaniji?
Francuska je uoči Drugog svetskog rata tajno odnela najveći deo svog zlata u SAD, plašeći se Nemaca. Kada su nacisti poraženi, SAD su odbile da ga vrate jer deponent nije bila država nego privatna lica. Francuski predsednik Šarl de Gol uspeo je da vrati 4.400 tona dragocenog metala samo u zamenu za američku valutu, odnosno morao je da plati za francusko zlato.
Potpredsednik moskovske kompanije „Zlatni monetarni dom” Aleksej Vjazovski podseća da je drugi razlog zbog kojeg države čuvaju svoje rezerve u inostranstvu – „zlatna zamena”. Ona nastupa kad je državi potrebna podrška, recimo dolara ili britanske funte, za sopstvenu valutu. Ako nakon nekog vremena zemlja vrati kredite, onda može da vrati i svoje zlato. Ali navodi primer Indije, koja je tokom krize 1991, da bi izbegla neispunjenje obaveza, kao osiguranje kredita poslala osam tona zlata Banci Engleske. Indija je vratila dugove, ali je zlato i dalje u Londonu, jer „nije bezbedno da se transportuje”.
Smatra se da su najveći svetski vlasnici zlata SAD, a u prvom kvartalu 2020. tamo su bile 8.133 tone zlata. Od najave Donalda Trampa 2017. da će revidirati rezerve zlata u skladištu bivše vojne baze u Kentakiju, gde se navodno čuva polovina svih zaliha, nije bilo ništa. Nije dozvoljena ni revizija nemačkog zlata koje se čuva u Njujorku. Prema Maršalovom planu, zlato se „izvozilo” u SAD u zamenu za kredite pomoću kojih je obnovljena Evropa. Nemačka je pre nekoliko godina uspela da vrati oko polovine svog zlata iz SAD, a drugu polovinu još drže trezori u Njujorku i Londonu. Italija takođe drži nešto više od polovine rezervi u ove dve banke.
Na drugom mestu po količini zlatnih rezervi, daleko iza SAD, jeste Nemačka, sa 3.364 tone dragocenog metala, zatim Italija i Francuska, sa 2.450 i 2.430 tona. Peta je Rusija, sa skoro 2.300 tona zlata, a Kina je na šestom mestu, sa 1.948 tona. Među deset najvećih vlasnika zlata su i Švajcarska, Japan, Indija, Holandija, kojima se bliži i Turska. Ona, kao i Kina i Rusija, svoje zlato čuva kod kuće.
