petak, 14.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 06.07.2020. u 12:15 Ljubiša Stojilković
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Ordenje bio spreman da brani životom

Стојан Томић (Фото приватна архива)

Zapis koji sledi autentično slika ratničku odiseju narednika treće čete, trećeg bataljona, četvrtog prekobrojnog puka Moravske divizije srpske vojske tokom Velikog rata Stojana Tomića (1892‒1976) iz Bujanovca. Dan iza objave rata Austrougarske Srbiji 28. jula 2014. godine, Tomić se stavio na raspolaganje Vrhovnoj komandi srpske vojske zajedno sa stotinu mladih regruta iz Bujanovca i okolnih sela.

U centru varošice na Zbirištu okupile su se njihove porodice. Suza napretek. To je bila prva mobilizacija ovde posle balkanskih ratova kada je Bujanovac ušao u sastav Kraljevine Srbije. Svi regruti su na konjima koje su poveli sa sobom pošli na front. Odeću i obuću sa novim ispeglanim šajkačama takođe su poneli od kuće. Varoški kmet Kosta Tomić skinu kapu, prekrsti se i zažele im dobru vojničku sreću i božju pomoć, a oficir iz garnizona iz Vranja komandova pokret za njim i, uz podršku trubača, uvis iz svog pištolja ispali rafal u vazduh.

 Stojan je prvi orden zaradio na Ceru iste godine kada je po zadatku Vrhovne komande zarobio austrijskog oficira i patrolu sa nekoliko vojnika, po mesečini kao da je dan. Te noći je osedeo od velikog stresa i uzbuđenja, jer je zaboravio lozinku srpske mrtve straže. Samo zahvaljujući oficiru koji mu je prepoznao glas ostao je živ. Za taj herojski podvig, po volji postrojenog puka, vojvoda Stepa Stepanović mu je okačio prvu Karađorđevu zvezdu na grudi.

Ubrzo je na Mačkovom kamenu, u noćnom jurišu na neprijatelja bio ranjen, ali nije ostavio svoju jedinicu do neprijateljskog povlačenja. Usledila je druga Karađorđeva zvezda, Orden ruskog krsta i kasnije na Solunskom frontu Orden legije časti i dve medalje za hrabrost. Posle proboja Kajmakčalanskog fronta i ganjanja neprijatelja i preko Save i dalje, dobio je Medalju Miloša Obilića i Albansku spomenicu... Ukupno 12 odlikovanja i medalja. Albanska golgota mu je najteže pala. Jedva je preživeo.

Sledio je oporavak u Bizerti, pa u Francuskoj na imanju jedne grofice. Tu je upoznao njenu sestričinu. Stasit, otresit i vredan srpski mladić zapao je za oko mladoj Francuskinji. Ni temperamentni srpski mladić nije bio ravnodušan. Buknula je ljubav, a grofica im je kupila dućan na obali Ženevskog jezera, očekujući da će otresit i vredan srpski mladić postati trgovac.

I sve bi bilo kao u snu da na samoj granici prema Švajcarskoj kuda su krenuli na venčanje, graničar nije zatražio pasoš. Pred Stojanom su se pojavili kao na javi vojvoda Stepa i kapetan Kostić u njegovom dućanu. „A tako ti, naš ratni druže, zbog jedne grofice zaboravi i Srbiju i svoje ratne drugove!”  Smračilo mu se pred očima i umesto da pruži pasoš, jurnuo je kroz vrata kupea. Skočio je iz voza i tu na vojnom punktu prijavio se za odlazak na Solunski front.

Da li se ikad pokajao zbog toga što nije ostao da mirno i bezbedno živi u Švajcarskoj? „Ne, nikada, i pored silnih muka i balkanske nemaštine. Nije mi bilo mesto među tim ljudima. Nisam ja njima pripadao”, govorio i obično bi potom zapevao da odagna muku od sećanja.

Jedan od najdelikatnijih i najtežih poduhvata mu je bio kada je na Kajmakčalanu iz već osvojenog rova začuo vapaj svog ratnog druga i pobratima iz Žitkovca kod Aleksinca: „Stojane, Stojane, pomagaj!” Dileme nije bilo, pobratimska i ratnička reč se mora poštovati. Sa izbušenim šinjelom među nogama, puzeći, pod olovnom kišom, dovukao se do vatrenog bojišta, pronašao bolničare koji su zaustavili krvarenje i odneli ga do saniteta.

Posle izlaska iz vrtloga Velikog rata koji je odneo jednu trećinu stanovništva Srbije, njegov pobratim ga je pozvao u Žitkovac na krštenje sina. Pobratimov otac Đorđe ga je na železničkoj stanici dočekao hodajući na kolenima i poljubio mu stopu. Poklonio mu je voćnjak i konja što je pomogao da se njihova loza produži.

Posle Drugog svetskog rata bolelo ga je potiskivano patriotsko veliko delo solunaca. On je doživeo da mu u kući pred sinom studentom, rukovodilac Ozne za Bujanovac imperativno traži da vrati obe Karađorđeve zvezde koje je dobio za podvige u Prvom svetskom ratu, jer je „tako naređeno iz Beograda”. Stojan ih je posle domaćinskog dočeka, udaljivši sina iz sobe, upozorio da to neće da uradi iako je takva naredba stigla iz Beograda.

„Znam da mnogi naši saborci kriju ordenje iz prethodne Jugoslavije, ja to neću da činim. Samo znajte da dok sam živ nikom ih neću dati. Ordenje to sam ja, to je moj život i u onoj prethodnoj i u ovoj Jugoslaviji kojoj ništa ne dugujem. Naprotiv!”, odgovorio im je Stojan i ustao. A u šumadijskim čarapama visokim do ispod kolena uvek je nosio bajonet sa Kajmakčalana.

Najveće muške suze su mu kanule kada su ostavljali smrznute drugove pored ugaslog ognjišta u vrletima Albanije i kada je došao na poprištu neravnopravne bitke naše iscrpljene i slabo opremljene Timočke divizije prvog poziva i vojno nadmoćne 29. divizije neprijatelja na Legetu kod Sremske Mitrovice.

Olako prihvaćen zahtev saveznika da jedna neopremljena jedinica i bez valjane tehničke i obaveštajne podrške forsira Savu iza koje su je čekale jake jedinice neprijatelja, rezultirao je najtežim srpskim porazom u 1914. godini. „Dugo smo moji saborci i ja plakali nad leševima podavljenih mladića iz Timočke krajine. Iz stroja je izbačeno 6.500 srpskih oficira i vojnika. Skup i bolan nauk koji mora da bude deo našeg kolektivnog pamćenja.”

Najviše se uplašio gledajući film „Kolubarska bitka”. Kada je granata uz jeziv fijuk eksplodirala u cevi srpske haubice, unezveren je ustao i pobegao iz Sokolane u Bujanovcu.

Potpisnik ovih redova je bio svedok tog događaja. Saznao sam kasnije da se to uistinu dogodilo na frontu i da je to od sujevernih vojnika protumačeno da će Srbija izgubiti rat sa nadmoćnom Austrijom ako ne pronađe pouzdane saveznike.

Sukob „bjelaša” i „zelenaša”

Pre demobilizacije još dve godine je Stojan sa svojom četom boravio u Crnoj Gori pokušavajući da bar ublaži posledice bratoubilačkog krvavog sukoba „bjelaša” i „zelenaša”. Išao je sa patrolama po kućama, katunima, vrletima moleći ih da prestanu sa bezumljem, jer su iste krvi, jezika i vere njegoševske.

„Često smo najradikalnije jurili i oružjem kada bi se sa neke kozje staze dovikivali na obračun ’livorom’. Te dve godine su mi bile teže nego čini mi se sve ostale. Iz tog zlog vremena su mi ipak ostala brojna dugogodišnja i pouzdana prijateljstva”, govorio je Stojan.

 

Komentari3
26ea7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Наташа
Хвала на овом тексту. Хвала што не допуштате заборавимо ко смо и да поверујемо да смо кукавички народ и "стока" како нам се говори. Највеће хвала Стојану и њему сличнима.
Сава
Браво за текст.. Нема политике, па нема ни коментара, а овај текст вреди свако слово.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja