nedelja, 09.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 06.07.2020. u 22:00 Marina Vulićević

Čovek nije zupčanik u divovskoj mašini

Podigavši pogled s logaritma i sinusoida, ugledao sam ljudski lik, u koji više nikad nisam prestao da budem zagledan, reči su Ernesta Sabata
Ернесто Сабато снимљен 1975. У његовом дому у Буенос Ајресу (Фото: EPA/STR)

U književnosti su najzanimljiviji oni junaci koji se neprestano preobražavaju u proznom svetu, oni koji ispoljavajući kontradiktorne osobine time postaju jedno sa samom prirodom života, tragaju za odgovorima izvan stvarnosti i ne plaše se da pri tom urone u tamu i pogledaju zlu u lice. Takvi su junaci argentinskog pisca Ernesta Sabata (1911–2011), a moglo bi se reći da je takav bio i on sam.

Celovita slika koju o njemu stičemo, posle čitanja tekstova novog broja časopisa „Gradac”, još jednom podseća na to da je bio ne samo veliki pisac, već i „veliki čovek koji piše”, kakvim je on u stvari smatrao Borhesa. Ta veličina ogleda se u prihvatanju ljudske egzistencije sa svim njenim protivrečnostima, u svetlosti i tami, božanskom i demonskom, lepom i strašnom. I iako se sa njim nije uvek slagao, Borhes je bio prisutan u tekstovima Ernesta Sabata.

„Uprkos srodnostima tona, tema, Sabatova Argentina nije potpuno ista kao Borhesova. Manje suzdržana, ritmična, savladana, ona se provlači između besprekornih koraka tanga, zalazi u ono što muzika govori bez reči, u tugu koja oblači igru tela uz telo. Kod Borhesa bi se moglo reći da jezik sledi korake plesača, a kod Sabata, suze koje kaplju iz njegove melodije”, moćno je shvatanje u tekstu Florijana Forestije.

Doktor Džekil i Mister Hajd, jedno je od poređenja koja su ga pratila, jer se kao riba lako migoljio iz jedne životne uloge u drugu. Kako je i sam govorio, kao uspešni fizičar, danju radeći u laboratoriji „Kiri” u Parizu, noću se u pretvarao u razbarušenog nadrealistu. „Pomalo nalik domaćici koja bi se preko dana posvećivala poštenom poslu kod kuće, a kad padne mrak, odavala se prostituciji”, našalio se u jednom razgovoru iz 1983. godine.

Iako je odmalena bio okrenut slikarstvu i književnosti, taj njegov prelazak iz nauke u umetnost ima veliku važnost za Sabatovo viđenje sveta i čoveka, u kojem razum ima lažnu prevlast nad opasnostima domišljanja i neizvesnosti, o čemu je pisao u delu „Pojedinac i univerzum”.

„Iako sam studirao fiziku i matematiku, discipline koje su mi pružile nekakvo apstraktno i idealno utočište u ’platonskom raju’ daleko od svetovnog haosa, uskoro sam shvatio da slepa vera koju neki naučnici imaju i čistu misao, u razum i Napredak (sa velikim N) čini da zanemare ili čak prezru suštinske aspekte ljudskog života, poput nesvesnog i mitova, koji leže u poreklu umetničkog izraza. Ukratko, skrivenu stranu ljudske prirode. Sve što je nedostajalo u mom čisto naučnom radu, što je Mister Hajd, koji je svakom Doktoru Džekilu neophodan ako želi da bude kompletan pojedinac, pronašao sam u nemačkom romantizmu, i iznad svega, u egzistencijalizmu i nadrealizmu. Podigavši pogled s logaritma i sinusoida, ugledao sam ljudski lik, u koji više nikad nisam prestao da budem zagledan”, rekao je u intervjuu za Unesko kurije, 1990. godine.

Ono od čega je Sabato zazirao bio je taj apsolutni suverenitet nauke i progresa, koji je čoveka svodio na „zupčanik u divovskoj mašini”.

„I kapitalističke i i marksističke teorije doprinele su širenju ove nažalost iskrivljene slike u kojoj se pojedinac utapa u masu, a misterija duše svodi na emisiju zračenja koja se fizički može izmeriti”, kazao je Sabato u istom razgovoru.

Nije svaki intelektualac spreman da prizna činjenicu da je zagazio u ideološki sumnjive vode, ali Sabatov primer je svetao. Iako iskonski sklon anarhizmu i pristalica slobode i socijalne pravde, dospeo je u strogo determinisani komunistički pokret, gde je proveo četiri godine. Srećom, prozirući totalitarnu prirodu Staljinove vladavine, (kao što je potom razotkrio i vladavinu Perona u Argentini), i duboko sumnjičav u odnosu na moskovske procese, umesto odlaska u Rusiju na dve godine, pobegao je u Pariz da se posveti atomskoj radijaciji.

Za današnjeg čoveka važna je ova Sabatova misao, suštinska za njegovo stvaralaštvo: „Karakteristika novog društva je kvantitet. Feudalni svet bio je kvalitativan: vreme se nije merilo, nego se živelo u meri večnosti i bilo je prirodno vreme pastira, buđenja i odmora, gladi, jela, ljubavi i podizanja dece, puls večnosti. Bilo je to kvalitativno vreme koje odgovara društvu koje ne poznaje novac.”

Zbog toga se u svojim romanima okretao mračnim dilemama postojanja, zlu, Bogu, sudbini, smislu života, nadi, slepilu i sposobnosti viđenja stvari. U knjigama eseja preispitivao je smisao književnog poziva, duhovnu krizu našeg doba. Klaudio Magris smatra da Sabata čini velikim to što pušta da govori „onaj drugi pisac, onaj dvojnik, izlažući se istoj opasnosti kojoj se izlaže i pisac, govoreći o poražavajućim istinama”. U njegovim romanima „Tunel”, „Abadon, anđeo uništenja”, „O junacima i grobovima” Dragan Velikić vidi stvarne junake, kao ljude koje smo nekada poznavali, a ne prikaze od papira. Aleksandra Mančić, koja je prevela „Abadona” na srpski jezik, Sabatovog čoveka objašnjava kroz dramatičnu borbu između determinisanosti fizičkog sveta i slobode svesti. Muharem Bazdulj u toj prozi uviđa duboke odjeke Dostojevskog, Borhesov proročki lik, puteve sudbine i slobode.

Ta Sabatova želja da život pretvori u prostor ljudskosti našla je svoju primenu i u njegovoj ulozi predsednika Nacionalne komisije za nestale osobe CONADEP, posle vojne hunte u Argentini, u sastavljanju izveštaja „Nikad više” koji je bio predat tadašnjem predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu , septembra 1984. godine.

„A kako ćemo da prenesemo nove vrednosti našoj deci ako u prostačkoj papazjaniji u kojoj živimo nema nikakve razlike između junaka i zločinaca? I nemojte misliti da preterujem. Zar nije zločin to što se milionima siromaha otima ono malo što im pripada?”, rekao je Sabato 2002. godine. Okrenut mladima, nadi i budućnosti, citirao je Helderlinovu misao o tome da tamo gde je velika opasnost raste i lek za spasenje.

Komentari0
47e28
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja