nedelja, 09.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 07.07.2020. u 22:10 Andrijana Cvetićanin
NE SAMO O POSLU: STEFAN MITIĆ TIĆMI

Umesto fudbala izabrao književnost

Pisac iz Leskovca otkriva kako se zainteresovao za lepu reč, šta je sve mogao da bude i radi u životu, kako živi sudbine junaka svojih knjiga i kako je iskoristio proleće pod koronom
(Фотографије Ј. Глигоријевић)

U jednom intervjuu Stefan Mitić (28) je za sebe rekao da je „sav od paradoksa”, navodeći primer da obožava ajvar, iako ne voli papriku.

Pomalo neobično za nekog ko je rodom iz Leskovca.

Završio je Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Nišu, ali nikada nije radio kao profesor. U domaćoj književnosti poznat je i priznat kao autor tri izuzetne knjige. Objavljeni su mu zbirka pesama, potom dva romana za decu i odrasle.

Ja sam Akiko

Prvenac „Ja sam Akiko” je priča o devojčici koja ne priznaje granice, Proglašen je knjigom godine na Međunarodnom festivalu „Trg od knjige” u Herceg Novom, u Crnoj Gori, uvrštena među 200 najboljih dečjih knjiga na svetu Međunarodne omladinske biblioteke iz Minhena. Neposredno pre proglašenja vanrednog stanja, zbog pandemije virusa korona, izdata je nova knjiga našeg sagovornika „Kaput od mahovine”.

U lokalnoj zajednici, tokom studiranja, Stefan je bio aktivista Omladinskog kluba Ančiki – OKAN, u istoimenom leskovačkom naselju. Za brojne akcije: obnova i uređenje prostorija mesne zajednice, otvaranje besplatne biblioteke s više od 5.000 knjiga, prikupljanje humanitarne pomoći za lečenje dece i mladih, organizovanje kulturnih večeri čula je, aplaudirala čitava Srbija. Fondacija Tanje Petrović, prerano preminule urednice sajta „Politike”, koja dodeljuje nagrade u domenu kulturnog aktivizma, uručila im je pre neku godinu nagradu za entuzijazam i doprinos kulturi.

Pisac za koga su književni kritičari posle prvog romana napisali da je na tragu velikog Mike Antića, rečima je u novom delu oslikao Najdana, mladića kome iz leđa rastu i listaju grane. I muči ga dilema da li je čovek ili stablo, da li je posebnost koju nosi teret ili talenat, kako da se izbori s izopštavanjem iz zajednice.

Ličnu dilemu koji fakultet da upiše rešio je tako što je umesto književnosti izabrao nešto potpuno drugačije.

– Nisam želeo da mi književnost u bilo kom trenutku presedne. Ili da postane moranje. Nisam sebe video u sveže ispeglanom odelu od somota, za katedrom, u kancelariji. U pidžami, za pisaćim stolom, to jesam. S loptom pod miškom, i to jesam.

Odluke o sportskoj karijeri – igračkoj ili trenerskoj koje je donosio, opisuje iskustvom drugih.

– Pročitah negde skoro, Slavnić je, u jednom luksuznom hotelu, na pripremama za Svetsko prvenstvo, od hleba pravio kuglice i gađao grofice i baronice koje su tu odsele. Zbog toga ga trener Ranko nije stavio u ekipu. Da sam „ostao” u sportu bio bih (uz dužno poštovanje) poput Moke u ovom mini-incidentu. Posle bih se, hraneći golubove ili otresajući stolnjak posle ručka, sećao tog događaja. Mrvicu po mrvicu.

U porodičnom stablu mladog pisca, koji živi na relaciji Beograd – Leskovac, interesantno je, nema ni sportista niti pisaca.

Na pitanje od koga je nasledio dar, u mejlu, kako je vođen ovaj razgovor, pojašnjava:

– Mogao sam da vrtlarim, uzgajam petunije, kao majka. Mogao sam da predajem i prodajem tekstil, kao deda. Ili da kamionišem, prevozim vunu, kao drugi deda. Ili da ćumurišem. Mogao sam da postanem bubnjar zbog ujke, ali sam, na sreću ili nažalost, izabrao drugu vrstu lupanja – po tastaturi. Onda bih nakon dobošarenja stvarao muziku pod šatorom, ovako stvaram književne junake pod lampom, za pisaćim stolom, u omiljenoj pidžami koju sam dobio na poklon iz Milvokija. Ostatak moje familije su ljudi u plavim uniformama. Od njih sam nasledio želju za uspostavljanjem reda. Ne onog među ljudima ili u regalu, već među rečenicama, u romanima, scenarijima. Stojim nad tekstom i saobraćam, saosećam, povezujem… Uvek na nekoj raskrsnici, uvek u nekom između. Ni tamo, ni ovamo.

Na svakodnevnim životnim raskrsnicama obreo se jednom prilikom na ostrvu u Grčkoj radeći posao animatora u luksuznom hotelu.

– Malo autobusom, malo pešice, veći deo puta stopiranjem. Sećam se, donekle me je vozio Grk koji ne voli Albance, potom Albanac koji ne voli Grke… Ja sam govorio: „Ok, ok”. Dugo sam putovao, ukoferen. Trajalo je. Kada sam, kasno uveče, stigao u hotel sačekao me je nadimak Odisej, zbog čitave pustolovine. Zvali su me Odi. Bilo je to fenomenalno iskustvo s gostima iz Francuske, Poljske, Belgije, Srbije... Boćanje, mini-disko, komedi-teatar, sirtaki...

Sada nema želju da napusti Srbiju.

Duhovito pojašnjava da mu je stalno mesto boravka u autobusima autoprevoznika na liniji Leskovac–Beograd.

– Jedina selidba o kojoj trenutno razmišljam jeste selidba u kožu mojih književnih junaka i junakinja.

Otkriva da je u radnoj verziji nedavno izašlog romana junak bila devojčica Višnja.

– Pre godinu i po dana u letnjikovcu, drugarima sam pokazao čitav nacrt romana i dočaravao, uzbuđen, mašući rukama kao nekakav dirigent. Međutim, nisam mogao na njena nejaka pleća da spustim stablo, pa je Višnja postala Najdan. Ideja o slikovnici se razgranala u poetsku ispovest junaka koji je statičan. Njegova unutrašnja previranja, filozofija života i događaji koji ga okružuju donose neku vrstu čudnovate avanture i prerastaju u karneval. Karneval spoznaje. Ušao sam u njegovu kožu, u njegovu koru i otpočeo priču znajući tačno šta će se desiti na kraju – pojašnjava Stefan Mitić.

Tokom vanrednog stanja mladi autor je radio – pisao, čitao. Napisao je scenario za dugometražni crtani film sa scenaristkinjom Goranom Domić.

– Završio sam jednu kratku priču, započeo nekoliko novih zapisa. Otkrio sam neke divne autorke i autore: Elijasa Kanetija, Adelin Dijedone, Maksa Potera, Afiniti Konar… U međuvremenu, veselost je smenjivala anksioznost i obrnuto, menjale su mesto: hop, hop. Kao kod većine – opisuje svoj dnevni ritam u vanrednom stanju.

Kao neko čija se dela preporučuju čitaocima svih starosnih dobi, pitali smo koliko je sam čitao kada je bio dete i kako današnje generacije vratiti knjizi?

– Sve dok u Leskovcu postoji jedan dečačić Janko kome su pozorišne daske značajnije od daski na kojima se služi kapričoza, devetogodišnja Jana iz Novog Sada koja piše o čudnim mačkama, ja ne brinem. Verujem da će fenomen belog papira, praznog platna, biti jednako izazovan i budućim generacijama. Da će se stvarati lepa umetnost mimo tih tokova, tik-tokova, okova. To je neminovno. Uvek je bilo tako kroz istoriju. Uvek nešto šušne i hop – eto nam, recimo, lude Rade, Rade Petrović koja želi da rasklopi traktor svoga oca u tišini. Ili Stefana Stanojevića iz Pančeva sa zbirkom pesama „Napadi panike” – kaže optimistički.

Smisao u pisanju

U detinjstvu je, otkriva, više voleo da jurca za loptom nego za ocenama ili leptirima. Na porodična veselja, kada je bio dečak, odlazio je u dresu Siniše Mihajlovića. – Obožavao sam da igram i da pratim fudbal. Čitanje sam kasnije zavoleo ludački: prvo poeziju, zatim prozu. Ljubav prema literaturi došla je spontano, nenametljivo, kao nešto što mi je obogatilo i dopunilo život, pre svega onaj unutrašnji. Bez umetnosti bio bih šupalj, kao nešto baš šuplje, ponavljam to kao mantru. Pisanje me je učovekovečilo, oživelo, dalo smisao kad nigde smisla okolo nisam video. Pisanje je bilo moj beg iz egzistencijalnog vakuuma.

Na poslednje pitanje da li da ga potpišemo Mitić ili Tićmi, jer koristi pravo prezime i razigranu verziju, opet jedan presedan i književna preporuka: – Potpišite me Ptićmi. Rascvrkutao sam se dosta u ovom razgovoru. Poput vrane u knjizi „Tuga je pernato stvorenje”. Ovom prilikom je preporučujem, zašto da ne. Kao i „Stvarni život” Adelin Dijedone.

Čudo iz provincije

O angažmanu u Omladinskom klubu Ančiki – OKAN, u istoimenom leskovačkom naselju Stefan danas čuva lepe uspomene.

– Bio je to divan period stvaranja: ni iz čega do čuda iz provincije. Prikupljanje, uređivanje enterijera, bašte. Oslikavanje zidova u naselju i po gradu, humanitarne akcije, gostovanja umetnika iz Srbije i regiona, turniri, bioskop na otvorenom, saradnja s Vikipedijom... Šta sve nismo. Bio je to divan period: tek tako, od 'ajmo, preko čudesa, do „Muzeja entuzijazma” – danas. Nažalost. Svako je pošao nekim svojim putem.

Da se Edgar Alan Po rodio u Leskovcu

Kako dolazi iz kraja Srbije s karakterističnim lokalnim dijalektom, pitamo da li piše na „leskovačkom”. – U prvoj knjizi „U’vatile me lutke” ima nekoliko pesama na dijalektu. Ljudima se jako, i dan-danas, dopada pesma „Edgar Alan Kvo”, ta šta-bi-bilo-kad-bi-bilo situacija da se Po rodio u mom rodnom gradu. Imam još nekih ideja, ali o tom potom, ne bih da otkrivam detalje i ureknem.

Takođe, Stefan je inicirao da se njegove pesme prevedu na znakovni govor u saradnji s lokalnim udruženjem gluvih i nagluvih kako bi bile prilagođene osobama s oštećenim sluhom. Snimljen je disk za zvučnu biblioteku Saveza slepih Srbije na kome Stefanove pesme čita Aleksandra Hodžić.

Komentari1
c4182
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Stevo
Angazman za divljnje! Divim vam se! I za pisanje i druga dela!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja