Da li je reč „ruka” značenjski suprotstavljena reči „noga”? Da li se „brdu” suprotstavlja „ravnica” ili „dolina”? Koja je reč suprotna imenici „čovek” – „nečovek”, „životinja”, „Bog”, neka četvrta ili nijedna? Da li „kuća” znači baš isto što i „dom” i da li je „osećajan” isto što i „osetljiv”? Kada bi nauka imala precizne i jedinstvene odgovore na ova pitanja, verovatno bi bilo više rečnika sinonima, antonima, paronima.

Ovakvi rečnici su važni zato što utiču na izoštravanje uvida u odnose među rečima, ali i pojmovima u odnosu kontrarnosti ili komplementarnosti, istoznačnosti ili sličnoznačnosti, nadređenosti ili podređenosti. Takvi rečnici predstavljaju izvrsne priručnike za one koji se srpskim jezikom bave na bilo koji način, a doprinose i boljem razumevanju logičkih odnosa, leksičkom bogaćenju i istančavanju jezičkog izraza.

Ima naučnika koji misle da sinonimi ne postoje jer se tzv. zakon jezičke ekonomije protivi gomilanju istoznačnica. Drugi pak misle da postoje ako se pod njima podrazumevaju samo bliskoznačne reči, a trećima se čini da i te kako postoje, jer u sinonime treba ubrojati bilo koje dve reči koje mogu zameniti jedna drugu bar u jednom kontekstu.

Nije lako autoru rečnika sinonima ako ni naučnici nemaju jedinstveno mišljenje o tome postoje li oni uopšte. Davne 1974. godine, Miodrag Lalević je, ipak, objavio rečnik sinonima, a posle toga se na taj korak usudio i Pavle Ćosić, koji je 2017. godine, u izdanju „Prometeja” i „Korneta”, objavio drugo izdanje „Srpskog rečnika sinonima”. Za sada ne postoji rečnik antonima, pa ni paronima u srpskom jeziku.

Prelistavajući „Srpski rečnik sinonima” Pavla Ćosića zapažamo da nema mnogo reči bogatih značenjskim rečima-blizancima. Od 14.200 odrednica u Rečniku samo pedesetak ima rečničke članke koji su dugi pola stupca ili malo više od toga.

Od pedesetak reči iz Ćosićevog rečnika koje imaju veći broj sinonima najveći broj čine pridevi, zatim slede imenice, a glagola je neobično malo. Među glagolima sa najvećim brojem sinonima u ovom rečniku nalaze se sledeći: „brbljati”, „lupetati”, „lupiti”, „mučiti”, „udariti”, „tumarati”. Drugim rečima, srpski jezik je bogat rečima za udaranje i besmisleno govorenje. Glagoli iz te dve grupe dobro su poznati stručnjacima, pa i istraženi u master radovima i doktoratima. Često su nastali od onomatopeja kojima se podražava zvuk i pokret. Evo nekoliko sinonima za glagol „brbljati”: „blebetati”, „balaviti”, „torokati”, „tamburati”, „mleti”, „frfljati”, „trkljati”, „drombuljati”, „bubetati”, „lajati”, „nagvaždati”, „buncati” itd.

U nekim slučajevima, na osnovu liste sinonima utvrđujemo na koji način metaforizujemo i sebi približavamo apstraktne pojave. Tako, na primer, na osnovu sinonimskog reda glagola „spoznati” uočava se da spoznaju sebi dočaravamo kao kačenje, hvatanje („ukačiti”, „dokačiti”, „uhvatiti”, „uhvatiti konce”, „dohvatiti”, „ukopčati”) ili kao obuhvatanje pogledom, vidom („uvideti”, „prozreti”, „videti”, „razabrati”, „opaziti”, „sagledati”, „videti jasno kao na dlanu”, „razvideti”). Ova dvostruka metaforizacija omogućava korisniku rečnika, na primer piscu, da izabere način na koji će predstaviti pojam spoznaje svojim čitaocima.

Najviše sinonima imaju reči za one pojave koje najviše privlače pažnju. Još je Meša Selimović, verovatno prvi u našoj sredini, primećivao vezu između broja sinonima u rečniku i slike sveta prikazane u njemu, pa je zapazio da u Vukovom Rječniku najviše sinonima imaju reči koje slikaju siromašan narodni život: „najesti se”, „tući”, „udariti”, „ruka”, „jadan”. I u Ćosićevom „Srpskom rečniku sinonima” čak tri od ovih pet reči imaju bogatu sinonimiju („tući”, „udariti”, „jadan”). Glagol „najesti se” nije obrađen („jesti” ima 17 sinonima), a „ruka” ih ima samo desetak.

Imenice najbogatije sinonimima u rečniku Pavla Ćosića jesu: „dobrota”, „ljupkost”, „milosrđe”, „rast”, „glupan”, „depresija”, „đubre”, „zlovolja”, „izrod”, „lenština”, „malodušnost”, „snuždenost”, „pokvarenjak”. Među imenicama je, očigledno, više onih sa nepoželjnim značenjem, pa najviše sinonima imaju „glupan”, „đubre” (kad označava lošeg čoveka), „izrod”, „lenština”, „pokvarenjak”. Kako je i sam autor zapazio, u srpskom jeziku za glupana ima 70 sinonima, a za pametnog čoveka skoro nijedan. Ipak, pažnju govornika srpskog jezika privlače i „dobrota”, „milosrđe”, „ljupkost”, a ne samo „malodušnost”, „snuždenost”, „depresija”, „zlovolja”. Više sinonima, a to znači i više naše pozornosti, privlače „tuga”, „nezadovoljstvo”, „melanholija” nego, na primer, „bes” ili reči za neka druga agresivna stanja.

Ovo je samo mali deo mozaika o nama samima koji se slaže dok prelistavamo „Srpski rečnik sinonima” Pavla Ćosića. Važno je pronaći ključ za čitanje rečnika i videćemo da se oni mogu razumeti i kao sadržajni udžbenici ili uzbudljivi romani.

Redovni profesor na Katedri za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta u Beogradu