subota, 19.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 14.07.2020. u 20:00 Borka Golubović-Trebješanin

Pred virusom nismo jednaki

Petoro autora priprema u Ateljeu 212 predstavu koja se bavi njihovim intimnim i zajedničkim doživljajima i osećanjima tokom izolacije, obustave rada pozorišta, zapitanosti pred budućnošću koja nas tek čeka
Са пробе представе „Лоунли планет”: Олга Димитријевић, Димитрије Коканов и Маја Пелевић (Фото: Марија Јевтић)

Mi smo tad zaista bili u najboljim godinama obmotani zadovoljstvom sopstvene zatočenosti, nikad nismo više verovali u bolje sutra, koje je prebrzo došlo, čak i za naš ukus, čak i za ukus najvećih sladokusaca budućnosti.

Ove reči Maje Pelević deo su predstave „Lounli planet” koju kreativna autorska ekipa, uprkos nepovoljnim epidemiološkim okolnostima radi u Ateljeu 212 poštujući sve zdravstvene mere i preporuke. Premijera je planirana za 24. jul u nescenskim prostorima Ateljea 212, kao i oko same zgrade.

Reč je o projektu čiji su autori Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov i Igor Koruga. Svih pet autora su i koautori koncepta izvedbe, kao i izvođači same predstave. „Lounli planet” je projekat na kome svako od autora piše sopstveni tekst za izvedbu u kome obrađuje neki od odabranih tema u vezi sa pandemijom kao što su: utopijski i distopijski narativi, fenomen socijalnog distanciranja, ishrane, lično iskustvo lečenja...

„Stojim u ovom prostoru svog rada koji je onemogućen, blokiran. Odlučujem da ga proširim izvan scene. I da dekor koji radim bude socijalna koreografija izvan socijalne distance”, deo je teksta Dimitrija Kokanova.

- Tokom vanrednog stanja, vikende, dane i večeri provodili smo, bez mogućnosti da se viđamo međusobno, pa smo razgovore vodili posredstvom telefona i skajpa. Posebno smo obratili pažnju na to šta se dešava sa umetnicima i njihovim radom i primetili smo da postoje različite strategije podrške, te da je jedna od ideja podsticanje umetnika da kroz svoj rad odgovore na krizu. Kako u slučaju našeg kulturnog konteksta nije postojala ta vrsta inicijative, okupili smo se sami sa željom da i mi, kao kolege i prijatelji, osmislimo nekakav projekat, a uprava Ateljea 212 nas je u tome podržala - priča za „Politiku” Dimitrije Kokanov i primećuje:

- Odlučili smo da radimo predstavu koja će odgovoriti formalno na zahteve mera zaštite u toku pandemije, i koja će se baviti našim intimnim i zajedničkim doživljajima i osećanjima tokom izolacije, obustave rada pozorišta, naše zapitanosti za budućnost koja nas tek čeka...

„Onaj ko ima pare može još malo, još nekoliko sati i da preživi, preživljavamo na infuzijama koje jedni drugima zabijamo u vene kao znak solidarnosti kad sretnemo jedni druge što je retko, kopamo po kontejnerima, jedemo plastiku i na kraju krajeva jedemo i jedni druge”, reči su Tanja Šljivar koje će publika imati priliku da čuje u ovoj predstavi.

U pozorišnom foajeu na spratu zatičemo aktere predstave. Tu su i brojni rekviziti: pegla, tiganj, šerpa, fen... ali i maske, dezinfekciona sredstva, voda. I zaista kreativna, pozitivna atmosfera. Umetnici se međusobno dopunjuju, razmenjuju iskustva. „Lounli planet” je imerzivna predstava koja u osnovi koristi koncept specifične turističke ture gde se moraju poštovati propisane mere javnog okupljanja u toku pandemije.

- Svako se na svoj način tokom trajanja pandemije, naročito karantina, suočavao sa sopstvenim demonima i činjenicom da živimo u duboko bolesnom sistemu i društvu. Bili smo toga svesni i ranije, ali je očigledno bilo potrebno da svet na trenutak naizgled stane, da se makar prividno zaustavi, da bismo mogli da shvatimo koliko je nemoguće da na ovaj način nastavimo dalje. Sećam se trenutka kada sam, paradoksalno, počela dobro da se osećam zatočena kao hrčak u svom stanu, kao da je odjednom ta pozicija zatvorenika postala tako istinita - kaže Maja Pelević u dodaje:

- Imala sam osećaj kao da sam prvi put počela iskreno da živim tu istinu. I onda dan kada su nas ’pustili napolje’ kad smo se izmigoljili iz svojih kaveza, izgovarali smo rečenice poput ’dobro je da je prošlo, opet smo slobodni’, a s druge strane tako svesni da je ta sloboda koju mislimo da živimo, zapravo iluzorna.

Dok pratimo probu predstave na propisanoj udaljenosti, razgovarajući sa umetnicima sa kojima se nismo tradicionalno ni pozdravili, spontano se nameće pitanje: kakva je budućnost pozorišta?

- U nekoj daljoj budućnosti, vratiće se u svoj pređašnji oblik: unutar našeg pozorišnog konteksta dominiraće tradicionalne dramske predstave i povremeno će se dešavati neki iskoraci, najčešće na nezavisnoj sceni. Danas, i u narednom periodu, zaista je teško zamisliti da se publika regularno vrati u pozorišne sale. Jer kao što je veliki rizik širenje virusa među publikom, rizično je izlaganje izvođača potencijalnom širenju virusa. Na širem planu zaista je pitanje da li želimo ili ne da se kapitalizam održi i vrati u svoj najvitalniji oblik. Kultura i umetnost naravno trpe. Pozorište je očigledno proglašeno za nebitno. „Lounli planet” je projekat kojim želimo da pokažemo da možemo da radimo, da teatar može da opstane kao umetnička praksa u nekim svojim oblicima. Ne verujem da će sada sve pozorišne institucije fizički prostor scene zameniti ekranskim, virtuelnim prostorima. Ali pretpostavljam da ćemo istraživati forme teatra koje su izvedbeno moguće u ovim nesvakidašnjim okolnostima - kaže Dimitrije Kokanov, dok Maja Pelević konstatuje:

- Svi smo već uveliko svesni da je ovaj virus sve samo ne demokratski i da pred njim nismo jednaki, odnosno neki su opet više jednaki od drugih. Razlika je možda ovog puta u tome da će ova situacija ipak uspeti da pukotine neoliberalnog poretka pretvori u bespovratni procep i pripremi teren za, nadajmo se, sunovrat jednog neodrživog sistema. Druga, distopijska strana medalje je da će se još više produbiti društvene nejednakosti i da će moćni iz svega ovoga izaći još moćniji i sa još većom kontrolom u rukama. Ono što je izvesno jeste da je sada u situaciji opšte konfuzije i neizvesnosti, teško zamisliti bilo šta.

I da na kraju citiramo rečenicu Olge Dimitrijević koja je deo predstave „Lounli planet”: „A opet, ja politički delujem kroz pričanje priča. Pričanje priče je zajedničko iskustvo. I pričamo ih na različite načine...”.  Odnosno Igora Koruge:

„Strah i anksioznost postaju za mnoge norma: Kako da budem sit, ako jedem sve ređe i ređe? Kako da perem ruke, ako nema vode? Kako da ostanem kod kuće, ako nemam kuću? Kako da učim školu preko TV-a, ako nema struje. Kako da se lečim od pandemije, ako sam lišen zdravstvene zaštite? Kako da platim medicinske troškove, ako mi zdravstvena zaštita nije pristupačna?”

Komentari1
e3a16
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

баба
Шта вам то у српском језику и у Србији значи ,,Лоунли планет"? Па докле смо дошли - да кваримо наш српски језик и енглески (на ћирилици)? Не умеју да преведу?! O tempora, o mores!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja