utorak, 11.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 14.07.2020. u 16:32 Ljiljana Petrović
PROFESIJA MONTAŽER

Sećanja unazad

Naša sagovornica Vera Baronijan ne zna koliko je puta pročitala svoj i suprugov „potpis“ na malom i velikom ekranu. Verin suprug je bio čovek Televizije Beograd, čuveni Vartkes Baronijan, kompozitor i muzički urednik. Uskoro će joj biti uručena nagrada za životno delo na 49. Filmskog festivala „Sofest” u Sopotu
Вера Баронијан (Фото З. Анастасијевић)

Majstor filmske i televizijske montaže Vera Baronijan je dobitnica nagrade za životno delo na 49. Filmskom festivalu „Sofest” u Sopotu. Posetili smo je u njenom domu na beogradskoj Paliluli, pre pooštravanja mera i novog talasa epidemije virusa. Primećujemo svuda knjige, porodični portreti, fotografije, drage uspomene.

– Ovo je moja prva velika nagrada – kaže tiho. – Dobila sam samo jednu i to godišnju nagradu u TV Beograd za montažu filma Puriše Đorđevića „Tango je tužna misao koja se pleše”. Za mene je veliko iznenađenje i mnogo mi znači. Jer, osim mene, ovu nagradu dobijaju i moja velika i mala deca – ćerka Marija, sin Vartan i unučići Ani i Lav. Oni su moje životno delo.

Osim mene, dobitnica je i glumica Mira Banjac. Malo pre sam se čula sa rediteljem Gordanom Boškov sa kojom sam radila moj prvi film „E, baš ću uhvatiti te zvezde”. To je bio i njen debitanski film. Želim da bude prisutna kada dobijam nagradu za životno delo. Vrlo dobro pamtim taj početak, kada je klupko počelo da se odmotava. Kompozitor filma je bio slavni Miodrag – Beli Ilić. Radili smo u barakama u očajnim uslovima, tu smo imali sedam, osam montaža. Tu su se montirali i „Skupljači perja” Aleksandra Petrovića i „Povratak” Žike Pavlović...

Verini medaljoni

Karijeru je počela u Avala filmu, davne 1966, a četiri godine kasnije zaposlila se u TV Beograd i tu ostala sve do odlaska u penziju 2001. godine. Baronijan je prezime za koje su, valjda, svi u Srbiji čuli. Ni naša sagovornica ne zna koliko je puta pročitala svoj i suprugov „potpis” na malom i velikom ekranu. Verin suprug je bio čovek Televizije Beograd od prvog dana postojanja, čuveni Vartkes Baronijan, kompozitor i muzički urednik.

Priča nam da je učestvovala na mnogim festivalima, da je „Sofest” danas „naša Pula”. Pamti ga po veseloj atmosferi, kvalitetnim filmovima, dobrim autorima – i glumcu Bati Živojinoviću. Slavni glumac je uvek želeo da se pokaže kao dobar domaćin, da sve ugosti i počasti na kraju...

Sa svima je sarađivala. Sa Purišom Đorđevićem, Predragom Velinovićem, Miroslavom Lekićem, Jovanom Ristićem... Njena tanana montažerska rešenja hvalili su mnogi.

– Ja sam te minijature nazivala medaljonima. Iako su, recimo, trajali dva, tri minuta oni moraju da imaju zaokruženu vizuru. Suprug i ja smo često zajedno radili. On je donosio muziku kada radi neki film, ja sam sve to povezivala. Radili smo noću. Bake su bile u godinama i nisu mogle da pripaze decu, pa smo ih vodili s nama na posao. Nedavno sam se prisećala tih dana gledajući dokumentarni serijal „Ti dani te godine”. Da li ste gledali tu emisiju?! Rađen je u montaži „Filmskih novosti”. Suprug i ja smo bili zaduženi za tonsku obradu.. Svaka godina je imala svoje simbole. Dobili smo prilog o sportu sa nekoliko rečenica: Danas je bila međunarodna utakmica. Jugoslavija je pobedila sa tri nula i ispod toga je morala da ide muzika. Suprug je donosio tonove, „kolačiće” kako sam ih od milošte zvala. Pitam ga: Šta ti je ovo? On kaže: Pa, videćeš. Jako dobro će da „padne”. Vidim na traci piše Betoven. Razmišljala sam glasno: Kako može da se to složi?! Veli moj pokojni suprug: Videćeš!. Stvarno, kada sam složila, to je bilo kao da je Betoven pravio muziku za tu „našu igru”. Čudila sam se. Jedino što mi je kazao: „Sada moraš da budeš muzički montažer, jer muzika traje sedam minuta, a sportski prilog tri i po minuta”. Ja da sečem Betovena, pa kako smem to. Tad mi je rekao: „Važno je da svaki put kada dođe muzika bude početak i taj početak mora da ima i kraj a ti ovo u sredini iseci”. Za to je trebalo sati i sati, da bi se uradilo. Montažerski posao mnogi ne razumeju, ali... Sve ima svoja pravila. Montažer se rađa da bude montažer. U „Avala filmu” sam radila do studentskih demonstracija 1968. Onda me je majstor montaže Vuksan Lukovac zvao da dođem u TV Beograd.

Ispričala nam je i kako se upoznala sa Lukovcem…

– Imao je samo 13 godina kada je došao sa tromeđe između Srbije, Crne Gore i Makedonije, u gumenim opancima. Slučajno je prolazio pored Kino kluba u Beogradskoj ulici u kojem je Vojislav Kokan Rakonjac radio film. Brzo je premotavao unazad traku, tražio je rešenje. Ispod prozora zatekao se Vuksan koji je raznosio poštu ...Čuo je čudan govor. Mislio je da je to japanski jezik. Rakonjac ga je video kako viri i pozvao ga. Jel te interesuje? Da... Uđi unutra da vidiš. Ušao je i više iz te montaže nije izašao. Istog dana se razdužio na starom poslu i postao asistent Kokanu Rakonjcu. Imala sam sreću da preko Milene Dravić, koja je bila u braku sa Rakonjcem, upoznam Vuksana. Studirala sam istoriju umetnosti, bavila crtanjem, vajanjem, predavala deci...

Moj život na selu

Na nagovor Srebrenke Ilić, dugogodišnjeg novinara i urednika Dokumentarne redakcije TV Beograd, ovih dana sabira svoja sećanja. Nazvala ih je „Sećanja unazad”.

– Kada sam Srebrenki pričala pojedine priče iz života ona je rekla: „Što ti ne sedneš i ne napišeš sve to”. Tako je počelo. Ona će biti recenzent.

Moja majka je završila arhitekturu, svirala je klavir. Otac joj je bio sudija, a ona, kao najmlađe od sedamnaestoro dece, rođena je 1900. Šta da vam kažem? Svi su rođeni u Beogradu. Ja 1936. godine, a za vreme Drugog svetskog rata pošla sam u školu u Nišu. Kao arhitektu, mog oca su premestili da gradi profesorsku koloniju, bio je glavni nadzorni inženjer u Ministarstvu saobraćaja. Nadgledao je radove na železničkoj pruzi od Beograda do Skoplja. Majka mu je pravila društvo, bila je u drugom stanju sa mnom. Tu sam dočekala rat sa majkom i bratom, otac je otišao u dobrovoljce. Živeli smo u jednom selu. Tu sam pošla u prvi razred. Dok sam pisala domaći, čuvala sam kravu. Ona nam je donosila novac, davala mleko, sir, kačamak... Pišem i moram da gledam u kravu da slučajno ne ode u detelinu... Osetila sam taj mučenički život čoveka sa sela. Njih poštujem sada više nego bilo ko. Moja baba po ocu bila je Nemica, zvala se Rafaela. Kao časna sestra u Prvom svetskom ratu došla je u Srbiju. Tu je upoznala dedu, učitelj po zanimanju. Dobili su četiri sina i ćerku. Moj otac se, inače, družio sa Šarlom Boajeom, svirao je violončelo.

Za sebe kaže da je bila nadarena za muziku. Brat je od njene profesorke, koja je bila opet đak čuvenog Emila Hajeka, čuo da je od njenih 22 đaka, ona bila najveći talenat.

Ali strah i trema uticali su na to da se okrene filmu i televiziji.

–Da, da. Nisam bila za to. Okrenula sam se likovnoj umetnosti i završila istoriju umetnosti. I postala montažer...

Moj rad sa Božidarom Kalezićem

Neverovatne stvari je videla radeći serijal o Golom otoku sa rediteljem i dramaturgom Božidarom Kalezićem. Verovali ili ne, za ovu seriju, po scenariju Slavka Ćuruvije, snimljeno je toliko kilometara filmske trake da bi mogla da se obavije cela planeta.

– Završavajući neku scenu, imala sam običaj da delim bombone. Nosila sam punu kutiju i odvikavala se od pušenja. U našem poslu najbitniji je timski rad. Nikada nikog nisam preskočila, svakoga sam poštovala. Jedan čovek ne može sve. Jedini sam montažer kome su dve ustanove, RTS i Jugoslovenska kinoteka, upriličile svečani oproštaj na odlasku u penziju.

Zora Korać, Puriša Đorđević, Goran Paskaljević…

Zora Korać je negovala talentovane saradnike. Pozvala je Purišu Đorđevića i Gorana Paskaljevića koji je tada studirao. Predložila je da urade prilog o samoći. Šta je uradio Paskaljević? Otišao je do Bajlonijeve pijace, pored tramvajske stanice, gde stoje taksisti, tražio od snimatelja da snimi samo površinu zemlje, noge prolaznika i kako na zemlji padaju poklopici sa „unučića”, malih flašica sa rakijom. Od tih malih poklopčića, kojih je bilo bezbroj, napravio je mozaik.

Puriša Đorđević je otišao na Novi Beograd uveče oko deset sati i zatražio od snimatelja da okrene kameru, snimimo odozdo, ali tako da se ne oseća da se pokreće, kako se pale i gase svetla na prozorima u sobama u kojima će Beograđani spavati. Moj doprinos je bila muzička podloga. Najviše sam volela da stavim Vlastimira Pavlovića Carevca. Čak i na vremensku prognozu. Sećam se, dođe Kamenko Katić i kaže: „Dobro sam uradio prilog, ali tvoj izbor muzike...”

Druženje sa Milenom Dravić

– Šta, zar ti nemaš nacionalnu penziju?

– Kako?

Iznenadilo me je to pitanje Milene Dravić. Na nas montažere niko ne misli... Uglavnom nas zaborave.

– Da li je moguće? – rekla je Milena, tada.

Sada bi, verovatno, bila ponosna na moje priznanje na festivalu u Sopotu. Družile smo se još pre nego što je počela da snima filmove. Živele smo u komšiluku. Milena u ulici Đure Đakovića, a ja u Francuskoj ulici – priseća se Vera Baronijan.

Komentari0
4c662
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja