Istog dana na dve televizije, na „Kanalu 9” iz Gold Kousta i RTS-u, dve priče u kojima su glavni junaci dva psa. Jedan koji je živeo u punom luksuzu, na Gold Koustu, i drugi koji je živeo, težak beskućnički, pravi pseći život u gradskoj zoni Beograda.

Obojica su u istom danu, bez svoje pseće volje, zapela za oko javnosti. Delila ih je razdaljina od oko 15 i po hiljada kilometara, a spajala ih je neobična sudbina.  Turbo pas Gold Kousta u Australiji bio je na kraju svog života. Dijagnostikovan mu je agresivni oblik raka kostiju. Ostalo mu je malo.

U prvi mah vlasnica Nataša, lokalna devojka, nije mogla doći sebi, a onda je jedva sa Turbom došla kući. On je trčkarao po dvorištu, a ona merila koracima dijagonale dnevne sobe.

Odlučila je da svom Turbu, poslednje dane napravi posebnim. Sela je i sačinila listu stvari koje će da priušti svom ljubimcu. Potom je izašla u dvorište, smejala se i trčala sa njim. Turbo se veselo iskezio i onako pseći isplazio jezik, kao da se ruga ovom svetu, sa koga odlazi.

Na drugom kraju sveta, grupa ultramaratonaca iz Banata je osmislila humanitarnu akciju: „Korakom do kuće od srca", koja će pomoći kupovini kuće u Zrenjaninu za socijalno i zdravstveno ugroženu porodicu, Dudaš. To nije bio maraton, nego ultramaraton, 80 kilometara trčanja od Hrama Svetog Save u Beogradu do Hrama Svetog Arhangela Mihaila u Zrenjaninu.

Sve je bilo isplanirano, organizovano, a i vreme im je išlo naruku, jer nije bilo vetra, koji bi im već od Pančevačkog mosta, u banatskoj ravnici, zagorčao život. Krenuli su ispraćeni sa malo buke, a puno poštovanja i dobrih želja.

Ekipa „Kanala 9”, jedne od dve najveće komercijalne televizije na Gold Koustu, pratila Turba i Natašu, po utvrđenoj ruti.

Prvo odredište i jutarnji odlazak do Ranavej zaliva i kafea „Bejvju”, da uživaju u jutarnjem praćakanju sunca po talasima Pacifika. Stiže i narudžba, po kapućino, za oboje. Turbo je bio brži. Posle toga vožnja kolima sa otvorenim prozorom i isturenom Turbovom glavom, da još jednom oseti i uhvati vetar, kao nekada kada je trčao kilometrima uz okean  prateći Natašu koja je vozila bicikl.

Niz zaliv stižu do Srfersa i nadaleko čuvenog restorana ‚‚Bruklin Depo", gde ih je čekao rezervisani sto i veliki hamburger za Turba. Potom, mali predah i šetnja po dugačkoj peščanoj plaži Gold Kousta. Još jedan odmor i desert, sladoled. Tu je Turbo malo usporio. A onda ponovo vožnja u kasno popodne ka predgrađu do Natašine kuće.

Na drugoj strani ekipa ultramaratonaca spuštala ka Pančevačkom mostu uz pomoć policijske pratnje i kombija organizatora, na čelu male kolone. Posle Pančevačkog mosta nenajavljeno i neplanirano, bez broja na na leđima i sportske opreme, pojavio i On. I odmah dao do znanja da namerava da trči s njima.

I On je u svojoj klasi i rasi bio maratonac, po hobiju i potrebi, a lutalica po statusu i zanimanju. Sa trkačima se lako i brzo dogovorio u trku. Isti su, makar maratonski rod. Kao lutalica, obično je trčao bez plana, cilja i smisla, a jutros je snažno rastresao perine energije, kao palilulske snaše jastuke preko prozora, i na čelu iskusnih maratonaca trčao sa zajedničkim planom, ciljem i smislom. Dugim kilometrima okoštale naslage na šapama su se krunile i gulile na zrnastom asfaltu zrenjaninskog puta.

Počeo je i da hramlje, ali nije odustajao svih 80 km. Izdržao je oguljenih nogu i glad i umor, ali i nasrtaje lokalnih psećih srodnika, koji su kidisali na njega. Nisu držali do humanitarnih principa, ali jesu do teritorijalnih. On se jedini nije odmarao i nije dozvolio da neko bude ispred njega.

Prvi, na čelu kolone, rođeni pobednik. Stigli su do Zrenjanina, i do odredišta.

Nije se odvajao od trkačke sabraće, ali, sad ni oni od njega.

U Australiji, posle uzbudljivog i napornog dana Turbo i Nataša su se vratili kući. Turbo u dvorište na stražu odbrambenih čula i proveru teritorije, Nataša u kuću. Ona se sručila u udobnu fotelju, umorna, ali i dalje pod adrenalinskim stresom, a Turbo se provaljao po negovanoj travi, pre nego što se stepenicama popeo i svalio u udobnu korpu, ležaj, blizu staklenih vrata na terasi odakle kontroliše dvorište, ulicu i svaki pokret Nataše po kući.

Nataša je proveravala detalje programa za sutra, vožnja brodićem, vatrogasnim kolima, preko celog Gold Kousta policijskim kolima, malo po autoputu i nazad kući. Umorna i iscrpljena, zadremala je, a Turbo je uveliko spavao u svojoj korpi, izvaljen na leđa.

U Banatu humanitarna trka je završena, ali to je bio tek početak akcije kojom će se prikupiti novac, vratiti osmeh porodici Dudaš i nada za bolji život. Svetla reflektora su se gasila, kamere i oprema pakovala. Organizatori i učesnici su čekali za dogovor o nastavku akcije.

I novi ultramaratonac, Sizif Maratonac, pas lutalica, čekao je svoju sudbinu. Vozač kombija posle telefonskog razgovora sa suprugom, odlučio je da Sizif ide  s njim. Pas maratonac je  trčao za novi dom porodice Dudaš, ali je on prvi rešio svoj stambeni problem.

Na gold Koustu Nataša je kroz staklena vrata terase gledala kako je sunce dobro oglodalo vrhove planine Tamburina, kao njen Turbo veliku kost iz obližnje mesare.

Sedela je u širokoj fotelji a rukama je obujmila kolena i kroz prozor videla kako još jedan, preko potreban, dan odlazi i gasi se. A onda je pukla. Prvo se zatresla, pa zaplakala krupnim suzama, kako se plače za dragim prijateljem i lepotama davno viđenim. Od tuge.

Unuka vozača kombija iz organizacije ultramaratona, silno je želela „kucu”. Kada je čula da je baka rekla da dovedu Sizifa Maratonca i ona je zaplakala. Od sreće.

U prostranom dvorištu vozača kombija, Sizif Maratonac valjao se po travi od sreće i novog početka.

U dvorištu na Gold Koustu po negovanoj travi valjao se i teško bolesni Turbo, dok su poslednja zrnca klizala iz peščanog sata njegovog života. Bio je srećan i zadovoljan a da nije znao ni za to mario. On više nije imao vremena.

To je život.

Vlasnica Turba zvala se Nataša a priču o njoj i njenom psu na „Kanalu 9” prezentovala je Eva Milić.

Nije li ovo, u stvari, jedna priča, pitam prijatelja?

- A koje su rase bili psi? Pita on.

- 'Ajde boga ti, kakve rase. Odgovaram mu. Ne pričam ti o ljudima nego o plemenitim stvorenjima.

Zar ima veze koje su rase. Jedan je otišao srećan, a drugi je ostao još srećniji, a i osmeh je krenuo ka toj porodici.

A život ide dalje, svojim tokom i korakom.

Lazar Kovačić, Gold Koust, Kvinslend, Australija

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika