nedelja, 11.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 18.07.2020. u 14:00 Gvozden Otašević
PRIČE IZ Velikog rata

Dvoje zaboravljenih.

Dvoje starih još su živi i svakog jutra i večeri izlaze na stanicu, čekaju voz i željno zagledaju u vagone. Traže svojega Milana, nadaju mu se. Čekaju ga tako dugo i svakim danom sve su bleđi, a bore na njihovim licima postaju sve dublje, dok njihove dobre duše traže utehe svome bolu i molitvi bogu. I u tihom, neprekidnom jecanju, koje izumire u zaglušnom dobu posleratnoga života...
Старац у јединици 1914, донео преобуку синовима и прича о биткама на Једрену и Јавору (Фото „Шумадијска дивизија 1914–1918”)

Čačak – Bilo je to na početku Velikoga rata, 1914. Kada voz pisnu i krete se iz stanice, oni zadrhtaše oboje. Još nekoliko trenutaka gledali su svoga sina Milana dok voz ne izmače, i posle su ga samo poznali po beloj marami kojom im je mahao iz daljine.

Kad voz već ode pogledaše se nemo, a taj pogled govorio im je mnogo. Nešto ih je gušilo u grlu i jedna pređoše ćutke put od stanice do kuće, pa se tu kao deca rasplakaše.

„Ode i on sa ostalom braćom” - reći će najzad čiča Nikola i priđe te nežno povuče ženu, koja se beše naslonila rukom na sto i zagledala se.

Koliko i koliko noći nisu spavali dok ga ne podigoše. Bio im je jedinac, a oni siroti radnici. Oboje su išli u jednu fabriku u Beogradu, radili od jutra do mraka dok su ga školovali. Kad je posle dugog i željnog očekivanja svršio školu i dobio državnu službu u jednom malom mestu u unutrašnjosti i oni su pošli sa njime, te su se tako sve troje od njegove neznatne plate izdržavali.

I, lepo su živeli. Sa onim što se imalo raspolagali su i nadali se da će plata vremenom biti veća, pa još ako se njihov Mile oženi. Onda će tek oni moći u svoje stare dane proživeti i odmoriti se. I eto, prva godina njegove javne službe i njihovog ugodnijeg života, pa se i to brzo prekide i mesto svih lepih snova u srca njihova useli se neka zebnja, strah i slutnja.

Od čega?

„Pa, vratiće se oni, ne brini” ‒ govorio je Nikola ženi. „Neće ni nas bog zaboraviti. Ode toliki svet na granicu, pa neće svi izginuti.”

I dok su u oniskoj sobici, skromno nameštnoj, razgovarali među se, njihov Milan sedeo je u uniformi s puškom u ruci, u vagonu treće klase sa ostalim vojnicima, duboko utonuo u misli. Voz je lagano odmicao a njemu se počeše ređati uspomene od ranog detinjstva pa do tog časa.

Ceo život izađe mu pred oči i on ne nađe u njemu ničega osobitog i lepog, sem večitog mučenja za nasušni hleb i dugog noćnog sedenja nad knjigom pored čkinjave lampe. Samo jedan jedini svetao zračak u njegovom životu beše mila majka koju je bezgranično voleo, a svim tim gorkim uspomenama, visoko stajaše svetla kao njegov uvek budni anđeo čuvar.

I ozari mu se srce i zasija svetlošću ljubavi.

Voz je ubrzao i odmicao a njemu je rastanak sa roditeljima, koje u bedi ostavi, lebdeo u svesti. Požele, u jednu trenu, da se otrgne i vrati njima u zagrljaj, da ih pazi, čuva, neguje i pomaže u starim danima.

„Da, majka i otadžbina” ‒ prošapta on. „Dve najveće svetinje, ali koja je preča?” I on se očevidno borio u duši svojoj. Najzad ustade, priđe prozoru, pogleda u daljinu i ponovo utonu u duboko more svojih misli i uspomena.

Iz jednog kraja vagona poče se izvijati snažno, vesela pesma:

„Otadžbino, mila mati...” i on u njoj nađe oba svoja ideala koji su, spojeni, pravili duboku brazdu u duši njegovoj.

Nije to davno bilo. Dvoje starih još su živi i svakog jutra i večeri izlaze na stanicu, čekaju voz i željno zagledaju u vagone. Traže svojega Milana, nadaju mu se. Čekaju ga tako dugo i svakim danom sve su bleđi, a bore ne njihovim licima postaju sve dublje, dok njihove dobre duše traže utehe svome bolu i molitvi bogu. I u tihom, neprekidnom jecanju, koje izumire u zaglušnom dobu posleratnoga života...

Ovu srpsku tužbalicu ispisao je i 1930. štampao jerej čačanski, Živojin Gl. Aleksić. A svaka palanka naše porobljene otadžbine imala je takvih ko zna koliko...

Komеntari7
15df2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Предраг Давидовић
Треба бити поносан на прошлост и знати препознати њену вредност...
zivojin
Narod gine za interese vladajuce klase-kralj, pasic, apis, a onda se to pretvara u mit i pripremu za sledece zgibenije. Istorija je skup dogadjaja, koji bolje da se nisu ni desili. Za Srbe je 20 vek katastrofalan.
Леон Давидович
У историји не можемо ништа променити, догађај супротан нашим жељама не можемо променити. Само ови људи нис гинули због својих владара јер нису они никога напали већ су њих напале Централне силе и произвеле све то зло. Наравно, ко преживи и докопа се власти онда ужива и привилегије.
Jovan
Odlican tekst sjajnog novinara bivse "Politike Ekspres" gospodina Otasevica. Nezaboravan je njegov antologijski tekst o gostovanju Mome Kapora, Purise Djordjevica, Zike Maksa, Tikala, Radomira Mihajlovica Tocka i drugih u cacanskom Domu kulture. To jos pamtim kao vrh novinarstva.
Orson Vels
Svaki srpski vladar, kralj, predsednik morao je da ima samo jedno na umu, da sacuva u zivotu svoj narod sto brojnijim... Karadjordjevici, Apis, Crna ruka, Voja Tankosic itd... bez obzira na hrabrost samo su pusti romanticari... Gde bi nam kraj bio da nismo usli u I svetski rat. Sudbina Balkana bila bi odlucena neizostavno... "Cije su ovce - njegova je planina"...
Mica Bor
Moj deda je cekao svoga oca , svakoga dana gledajuci ka zapisu . Nije se nikada pojaviio ! Jednoga dana je stigao glas , da Marinko nece doci . Nema vise starog zapisa , nema vise ni moga dede , ostala mi je stara kuca ali i sloboda ! Neka je vecna slava Milanu , Marinku i svim nasim palim ratnicima .

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja