nedelja, 20.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 19.07.2020. u 19:00 Marina Vulićević

Srpski mučenici na Krfu, ostrvu homerske princeze

Knjiga Željka Popovića je prikaz boravka našeg naroda i vojske na Krfu tokom Velikog rata
Александар Карађорђевић обишао је српске трупе на Крфу 17. марта 1916. године (La Miroir) (Фотографија из књиге „Крф, острво васкрсења Србије”)

Šta je to što je izgladnelom, bolesnom, srpskom vojniku i bespomoćnom narodu u zbegu od Austrougara, Bugara i Arbanasa, ulivalo nadu da će prebroditi neizdrživu albansku golgotu i da će na kraju izaći pobedonosan iz gotovo nemoguće situacije Prvog svetskog rata, pitanje je koje odjekuje više od stotinu godina. Jedan od najsmislenijih odgovora dao je Željko Popović, autor knjige „Krf, ostrvo vaskrsenja Srbije” (izdanje novosadskog „Prometeja” i Radio-televizije Srbije) koji je obrazložio da je srpskom narodu u to vreme snagu davao primer, „opipljiv i očigledan”.

„U koloni, dubokim smetovima, na prevojima i u zasedama albanskih bandi, pored praznog kazana, na uzglavlju bolesničke postelje, bili su njegovi uzori: kralj Petar, prestolonaslednik Aleksandar, vojni komandanti, vojvode i generali, njegovi majori, kapetani i narednici, zemljaci i komšije. U jurišima i borbama do poslednjeg, znao je srpski vojnik da nije sam, da neće biti ostavljen, da su tu u drugom rovu Stepa, Šturm i Učo, podnarednik Gavrić i major Tucović, Vojvoda Vuk i njegovi dobrovoljci. Zato je povratak u otadžbinu, kroz muku Vida, rovove Solunskog fronta i Kajmakčalana, bio tako silovit. Primer nam i danas treba, više nego ikad. Bez njega će sve naše knjige biti uzaludne”, piše Željko Popović.

Ova opširna studija prati uzroke nastanka rata, smeštajući ih u okolnosti mnogo šire od Sarajevskog atentata, navodeći razloge vojne i teritorijalne prevlasti velikih evropskih sila. Prati okolnosti koje su dovele do povlačenja preko Albanije, zbog propalog pokušaja prodiranja do Vardarske doline zbog bugarskog napada s leđa. Tako je preostao samo prolaz kroz Kosovsku dolinu, „sa ciljem da se stigne do albanske obale gde će saveznici obezbediti materijalnu podršku i brodove”. Tako je počela golgota srpskog naroda i vojske, koji su u trenutku ostali potpuno sami, ostavljeni od svih.

„Peć, stara srpska Patrijaršija, nekadašnje jedino svetlo mesto srpske kulture iz strašnog doba petovekovnog ropstva pod Turcima, danas je pozornica najmučnijih, najtežih, prizora. Oko ove male varoši, koja je u udolini, a iznad koje se dižu ogromne zaleđene planine, sleglo se sve što je ostalo još od negdašnje bogate Srbije. Sama varoš liči na more glava, kola, stoke i topova. Sve se tu skrhalo. Sve leži kao strašni znak rasula. (...) Svi mukli, kao senke, idemo, bludimo tražimo hleb ili utešnu reč”, svedočanstvo je pesnika Milutina Bojića, koji je preminuo u Solunu 1917. godine i sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku.

O tome da su glad i iznemoglost bile veliki neprijatelji Srba na putu do Krfa, pa i prvih dana po dolasku na to grčko ostrvo, svedoče i odlomci iz do sada neprevedene knjige francuskog potpukovnika De Riperta D’Alozijea „Vaskrsenje srpske vojske, Albanija–Krf 1915–1916” (Pariz 1923). Ovo delo, međutim, govori i o brzoj obnovi koja je usledila posle kataklizme:

„Za nekoliko nedelja, prešavši Krf, srpska vojska je uskrsnula. Šest lepih, obnovljenih divizija, sa svom opremom iskrcalo se u Solun. Godinu dana pošto je princ Aleksandar stigao u Skadar, u stanju koje je čitav svet smatrao očajnim ušao je u Bitolj, na čelu svojih pobedničkih trupa. Kasnije, u septembru 1918. godine, dok se pod vođstvom maršala Franše d’Eperea savezničke armije bacaju u napad na balkanskom frontu, srpska vojska je ta koja čini glavno jezgro njene manevarske mase”, pisao je komandant D’Alozije.

Odlomak iz knjige Dušana Batakovića „Srbija i Balkan 1914–1918, Albanija, Bugarska, Grčka” govori i o tome da je Krf postao srpska prestonica u egzilu, sve do kraja Velikog rata, da su sva ministarstva ponovo ustanovljena na Krfu i da su tamo „Srpske novine” počele da izlaze 20. aprila 1916. godine, kao i njihov dodatak „Krfski zabavnik” i knjige, štampane na srpskom jeziku.

Prema opisima grofa Karla Sforce, italijanskog poslanika pri srpskoj vladi na Krfu od 1916. do 1918. godine, iskrcavanje Srba na Krfu bilo je nešto najstrašnije, gde je više od 300 ljudi umrlo odmah po dolasku, sa korom hleba u ustima. Ostrvo Vido postalo je „ostrvo smrti”. Procenjuje se da je u „plavu grobnicu”, o kojoj je pisao Milutin Bojić, položeno oko 11.000 vojnika.

Međutim, saveznici su ulagali velike napore da što više ljudi bude spaseno. Na Krfu je bilo šest francuskih ambulanti, bila je formirana ruska bolnica „Sveti Dimitrije Solunski”, predvođena lekarom Sergejem Sofoterovim. Iz Londona je, u okviru Srpskog potpornog fonda, bila upućena bolnička misija, koja je pratila srpsku vojsku i na Solunskom frontu. Srpski potporni fond pomagao je srpskom narodu i odećom, hranom, lekovima, kao i prihvatnim centrom za izbeglice u Solunu, a kao veliki dobrotvori istakli su se i lord i ledi Bojl.

Ovo izdanje, koje je prema mišljenju istoričara Miloša Kovića, za sada najpotpuniji prikaz boravka Srba na Krfu u Velikom ratu, govori i o daljem trijumfu srpske vojske i oslobođenju Srbije od neprijatelja. Sadrži i podatke o srpskim vojničkim grobljima na teritoriji Grčke, od 1916. do 1918. godine, kojih je na Krfu, u Solunu i na Solunskom frontu bilo 252. Najveće srpsko vojničko groblje je u Solunu, sa 7.444 groba... „Kosti ratnika sa svih krfskih srpskih vojničkih grobalja prenete su 1934. godine u kasete u unutrašnjosti mauzoleja na Vidu, koji je projektovao ruski arhitekta Nikolaj Krasnov 1938/1939. godine.”

U pozdravnoj besedi vojvodi Putniku, iz 1916. godine, grčki pesnik Kosta Pasajanis je napisao: „Dobro došao na ostrvo homerske princeze, umorna starino, vojskovođo junačkog naroda koji nije poklekao pred varvarskim naletom. Ovo naše zeleno ostrvo, ponos Sredozemlja, i danas sanja o tradicionalnom grčkom gostoprimstvu...”

Komentari8
589af
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ССМатички
Како трновит... ( На арију: Тамо далеко,...) С,С-Maтички Како трновит Слободе српске би пут, Кадa четрнаесте, Шваба насрну љут! 2x
Sreten Bozic -Wongar
Mlada bolnicarka is Australije Miles Franklin pridruzila se 1916 misiji skotskih sestara koje su otvorile terensku bolnicu u selu Jezero, u blizini Solunskog fronta. Kroz nju je prosao dosta ranjeni Srpskih boraca ,jedan od njih po imenu Draza Misailovic. O tome je kasnije napisana i njnjiga. Po mome dolasku u Australiji otisao sam da vidim Miles Franklin da bi saznao je ona vec preminula.
Dejan Gajic
Antonije Djuric, srpski novinar i knjizevnik, sazeo davno sve u svojim knjigama: Solunci govore, Crvena kuga itd.
SLOBODAN MIKAVICA
Zao mi je da su se Srbi samo sada sjetili da pisu tako posle 45 godina igorisanja njihove slavne istorije. Treba da Srbija (komunisticka) prizna da je zaboravila svoju proslost zarad buducnosti nove SFRJ, sto nije bio slucaj sa njenim bratskim jugoslovnenskim republikama, Dogadji 1990 godina , to su dobro potbrdili.
Киза
Додао бих само да су тек у СФРЈ носиоци Албанске споменице, добили и неке друге сатисфакције, сем моралне, јер их је Титов "режим" у свему у потпуности изједначио са носиоцима Партизанске споменице! Да не спомињемо путовања Солунаца о трошку државе на обележавања годишњица... Такође, сви пензионисани официри краљевске војске који нису укаљали образ сарадњом са окупатором, добили су пензије у рангу одговарајућих чинова ЈНА! Али, лаж је омиљено средство губитника образа из 2. рата! Само кажем...
Саша Микић
Хиљаду пута поновљена лаж једног дана постане истина. На вашу жалост још увек има потомака Солунаца, који знају да су им преци тек у комунистичком режиму добили пензије за свој допринос борби у Првом светском рату. Додуше и краљ Александар им је изашао у сусрет тиме што им је омогућио да просе, а да их не прогањају због тога.
Rajko Milojica
muke po srpski narod nikad neće prestati.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja