Sveštenik me nazvao i podsetio da je sutra praznik Bogojavljenje. Naravno da sam bio zaboravio.
Prota mi je kratko objasnio da po verovanju mnogih pravoslavnih teologa to najveći crkveni praznik posle Vaskrsenja Gospodnjeg i poručio da bi bilo dobro da dođem na službu.
Objasnio sam mu da u to vreme radim, ali na kraju sam, na njegovo insistiranje, obećao da ću doći bar na kratko da zapalim sveće.
Sutradan na praznik Bogojavljanje objasnio sam gazdi da ću ranije uzeti pauzu za obrok i izlećem iz firme smeštene u radničkom predgrađu Melburna. Odlazim pravo u crkvu na prazničnu liturgiju.
Malo kasnim, zatičem samo poznatog mi sveštenika koji služi za oltarom. Crkva prazna, uzimam sveće, palim ih dok traje služba, ostajem još malo i odlazim nazad na posao.
Kad sam kasnije ponovo sreo sveštenika zapitam ga kako je moguće da na tako veliki praznik nema naroda, a on mi objasni da ljudi slabo dolaze kada služba padne radnim danima.
Ranije sa njim kao pojac uvek bio i bivši predsednik crkvenog odbora, ali od kada je došao novi presednik, koji ne ulazi u crkvu, sveštenik služi uglavnom sam.
„Tako mi Srbi proslavljamo crkvene praznike", tužno zaključuje duhovnik.
Svečani je dan kada naša crkva proslavlja svoju hramovnu slavu, uvek ovaj dan pomerimo na najbližu nedelju da dođe više naroda. Parking je prepun, lepo je vreme, posle službe idemo u crkvenu salu gde posle kraćih govora počinje slavska trpeza ljubavi.
Sala puna, čak donosimo nove stolove, bar 400 ljudi, vredne domaćice služe za početak masnu supu, bife radi punom parom, domaća rakija ili hladno pivo.
Lokalni orkestar sa atraktivnom pevačicom kreće sa nacionalnim repertoarom, dolazi sada sarma, pa pečenje uz kupus salatu. Raspoloženje raste, sviraju se pesme iz ranijih ratova...
Deo onih koji su došli samo da se najedu, uglavnom penzioneri, odlaze, ali najbolji gosti, a ima ih hvala Bogu dosta, uz estradnu umetnicu i renomirani orkestar ostaju do kasnijih popodnevnih sati.
Onda stiže fajront i za najodanije, oni svi zajedno uz `armoniku izlaze iz sale, veselo se pozdravljaju sa sveštenikom i zahvaljuju se na predivnoj slavi, posebna pohvala za sarme, a lokalni starešina hrama otpozdravlja uz mudre reči: „Tako mi Srbi proslavljamo crkvene praznike!"
Predrag Vučinić, Melburn
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika
