utorak, 11.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 31.07.2020. u 20:00 Gordana Popović
INTERVJU: MARI DARIJESEK, književnica

Pisci ne pišu u vakuumu

Zdravstvena statistika je uzela maha, a mi pretvoreni u infantilna bića kojima se savetuje: peri ruke, prekini sa zagrljajima, drži distancu, nosi maske! Kako da se razumem s nekim ako mu ne vidim osmeh na usnama
(Фото: Yann Diener)

U svojim romanima „Naš život u šumama” i „Svinjizmi” zamislila sam svet potpunog nadzora i uznemiravanja kako bih sprečila da se takav svet desi. Ali, avaj, ovo što sada imamo je tako slično, kaže Mari Darijesek (1969), francuska književnica koja je dobro poznata našim čitaocima po romanima „Svinjizmi”, „Beba”, „Policijski izveštaj”. Pred njih su nedavno stigle još dve njene knjige: „Naš život po šumama”, u izdanju „Akademske knjige” u prevodu Olje Petronić i „Biti ovde, divno je” u izdanju „Klija” u prevodu Jelene Novaković.

Hitno treba ostaviti naftu tamo gde spava, u dubinama zemlje. Imam utisak da smo u ludilu da je izvučemo probudili zmaja

Mari Darijesek je karijeru počela u prosveti, a nastavila je kao psihoanalitičarka i književnica. Proslavila se već svojim prvim romanom „Svinjizmi” (1996) koji je prodat u milion primeraka u svetu. Godine 2001, u romanu „Beba” suprotstavila se klišeima o majci, a knjiga „Policijski izveštaj” je njen odgovor onima koji su je optužili za plagijat u romanu „Tom je mrtav”. U delu „Naš život po šumama” govori o budućnosti, a zapravo se ispostavlja da smo već na pragu tog sveta koji čine jaz između superbogatih i siromašnih, trgovina organima, totalitarizam, nadzor, ekologija, klonovi...

„Naš život po šumama” je distopijska priča o budućnosti, u kojoj nažalost toliko toga prepoznajemo. Kuda ide ovaj svet, naročito sada sa virusom o kome tako malo znamo?

Ne znam. Sve me podseća na Kafkinu nezavršenu priču „Jazbina” u kojoj jedno izmučeno biće, ne znamo ni šta je, ulazi u zemlju i plašeći se nevidljivog neprijatelja, pravi tunele i lavirinte, sprema zalihe hrane i neprestano kopa da bi se bolje zaštitilo. Priča je ostala nedovršena kao da se Kafka – proročki pisac – nije usudio da je završi, kao da je ono što je napisao preveliko za njega. Novela je zaustavljena na legendarnoj rečenici: „Ali ništa se nije promenilo”, a čini se da ovaj zarez koji čeka, ovaj nepoznati niz, sadrži našu budućnost. Moja deca žele da veruju da će se sve promeniti, ali pohlepa i nagon za smrću su vrlo čvrste konstante čovečanstva...

Ali vi, stiče se utisak, verujete u moć književnosti?

Duboko verujem da književnost može da istraži savremeno doba i kaže istinu u svetu preplavljenom lažnim vestima, glasinama i nekom vrstom mržnje prema nauci koja ide sa mržnjom prema elitama. Ona nije izveštaj, ali ipak je način sagledavanja stvarnosti koji nam može pomoći da na mirniji način razmišljamo o onome što nam se događa. Književnost nam ostavlja prostor da razmislimo dok nas istinski dokument ponekad zapanji. Možemo se, na primer, identifikovati sa mojim likom iz „Našeg života u šumama”, dok je ponekad problematično identifikovati se sa direktnim svedocima stvarnih događaja. Možete li se usuditi da se stavite na mesto majke migrantkinje koja je izgubila decu, ili na mesto sina koji nije mogao da isprati svog oca, koji je umro od kovida 19 sam u penzionerskom domu? Ne obavezuju li nas žrtve da budemo ogorčeni i da se izjasnimo? Čitanje romana, međutim, ostavlja nam prostor duševne smirenosti i dragoceno vreme nijansi i razmišljanja. Omogućava nam da se identifikujemo jer to nije „stvarno”, a inteligenciji dopušta da prati emocije.

Drugi roman „Biti ovde, divno je” je, naprotiv, priča o prošlosti, o Pauli Moderson Beker, nemačkoj slikarki s kraja 19. veka, koja je htela da se bavi umetnošću, družila se s Rilkeom i insistirala na svojoj nezavisnosti. Ubeđena sam da vam je Paula veoma bliska kao ličnost?

Da, ona mi je poput sestre iz davnih vremena, kada žene nisu imale finansijsku nezavisnost da budu kreativne i kada ih niko nije shvatao ozbiljno. Umrla je posle porođaja u 31. godini 1907, od „staromodne smrti”, kako kaže Rilke, koja je u stvari još uobičajena. Imam sreću da sam žena koja u potpunosti živi od svoje umetnosti, koja je rodila troje dece u odličnom stanju, uprkos invaliditetu koji je u vezi sa medicinskim skandalom. Ali još me ne shvataju ozbiljno kao muškarce... Ipak, svet je mnogo bolji za žene 2020. godine nego 1907, pa čak i 1957. ili 1977. Kada moje kćeri hodaju ulicama Pariza, malo manje su izložene uznemiravanju nego ja kad sam bila njihovih godina, imaju više slobode u javnom prostoru i bar znaju da mogu da se požale i da će ih neko saslušati.

Kada su vas proletos pitali kako podnosite izolaciju, rekli ste da već imate to iskustvo, jer ste tokom tri trudnoće ukupno godinu i po dana morali da budete u krevetu. Ipak, koliko je ova izolacija bila drukčija, jeste li mogli da pišete?

Pisala sam, ali manje nego pre. Verovalo se da je to prilika za pisanje, idealno da se ispuni ta velika praznina. Ali pisci ne pišu u vakuumu. Oni kradu vreme u svetu koji se preliva. Potreban je život da bi se pisalo. U romanima starih vremena zadivljuje nas nevinost likova, njihova izuzetna sloboda kretanja. A kad jedan od njih umre, drugi mu masovno odaju počast. Onda su, nažalost, usledile paranoične priče o zatočeništvu, pod strogim nadzorom čitavog sistema, uglavnom filmske i televizijske – „Trumanov šou”, „Zatvorenik”... Stvarnost nam je podjednako paranoična. Zdravstvena statistika je uzela maha a mi pretvoreni u infantilna bića kojima se savetuje: peri ruke, prekini sa zagrljajima, drži distancu i, avaj, nosi maske! Volim da vidim lica drugih ljudi, to je inspirativno! Kako da se razumem s nekim ako mu ne vidim osmeh na usnama!

Jeste li zadovoljni reakcijom francuske vlade u ovoj situaciji?

U prvo vreme vlada je lagala o maskama – nije ih bilo, što je bio skandal, pa su pokušali da nas nateraju da ih smatramo beskorisnim. Ali, u drugom trenutku, učinila je ono što je bilo potrebno: uvela izolaciju i što je još važnije pomogla nezaposlenima i bolnicama, doduše nedovoljno, pogotovo što su javne bolnice već finansijski devastirane prethodne decenije. No novac je stavljen tamo gde treba, merama koje su bile moguće, što će reći da najednom više ne treba brinuti za kolosalni dug, o kome se naveliko pričalo. Nov i zbunjujući diskurs! Ali dovoljno je pročitati Balzaka, iz sredine 19. veka, pa shvatiti da su berza i finansije, a to je šta drugo nego jedna velika kockarnica, čisti neposredni impuls. Koliko toliko trošiti novac da bi građani mogli da plate svoje zdravlje, stanarinu i hranu, to je minimalna sigurnost koju država dostojna imena mora osigurati svojim stanovnicima, ostavljajući im maksimalnu slobodu.

Godine 2017. podržali ste Makrona protiv Marin le Pen. Posle tri godine i žutih prsluka, kakav je sada vaš stav?

Glasala sam za Makrona da ne bih glasala za Le Penovu. Uvek sam se borila protiv Le Penovih, i oca i kćerke. Već sam glasala za Širaka protiv Le Pena 2002. godine i već mi je tada bila muka. Bila sam dugo socijalista, podržavala sam Žospena i zatim Segolen Roajal – nije uspelo! – ali i dalje sam zabrinuta za sudbinu i ljudi, i životinjskih vrsta. Zabrinutost za ljude, uključujući i veliku zabrinutost zbog ekonomskog preživljavanja, koju s pravom postavljaju žuti prsluci, ne može proći bez brige za planetu na kojoj živimo, za vazduh koji dišemo, vodu koju pijemo... Hitno treba ostaviti naftu tamo gde spava, u dubinama zemlje. Imam utisak da smo u ludilu da je izvučemo probudili zmaja.

Komentari1
e2f8c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sreten Bozic -Wongar
Najve teret za pica je kada pise na jeziku koji nije njegov maternji mjezik.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja