Već prvi filmski kadrovi kazuju: Sizifov je to posao. Taj srpski opstanak na KiM, u enklavama u kojima se život vrti sav onako i nepravdom omeđen. Srećom te ima ko to da razume i da „upiše u svoj univerzum bola”. Jedan od takvih je austrijski književnik, nobelovac Peter Handke. Sada vidimo da dobro razume i naš scenarista i reditelj Goran Radovanović.
Usred ove naše i svetske muke, borbe protiv nevidljivog a sveprisutnog virusa korona, Radovanoviću je pošlo za rukom da nastavi dalje, tamo gde su ga okolnosti (i epidemija i granica) proletos naterale da stane.
Goran Radovanović: „U emotivnom smislu fotografija našeg filma reflektuje onu mešavinu dostojanstva i tuge, tako karakterističnu za metohijske enklave”
Na KiM, u Orahovcu i Velikoj Hoči kojoj je Handke posvetio knjigu „Kukavice od Velike Hoče”, nastavio je i završio snimanje svog dramsko-liričnog filma pod radnim naslovom „Čekajući Handkea”, satkanog od metafora i istine, vere i nade. Tematski časno i dostojanstveno postavljenog, estetski visoko izdignutog iznad uobičajenosti dokumentarnog filma.
Dobitnika „Politikine” nagrade „Milutin Čolić”, za prethodni film „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali”, sa Handkeom je svojevremeno povezala „Enklava” ali i Žarko Radaković, pisac i prevodilac Hankeovih dela na srpski jezik. O ovom Radovanovićevom igranom filmu Handke je napisao esej objavljen u knjizi „Kosovo, vera i pomirenje, eseji o filmu Enklava”. Radovanović kao tematski „povratnik” na Kosovo i Metohiju sada uranja u svakodnevicu preostalog srpskog življa u istorijski dugovečnoj i značajnoj Velikoj Hoči, koji čekaju ponovni susret sa svojim istinskim prijateljem Peterom Handkeom (on je inače persona non grata na Kosovu i BiH), ne bi li mu se nekako odužili za pruženo razumevanje i iskrenu ljubav.
I upravo to čini okosnicu ovog novog Radovanovićevog atmosferičnog, emotivnog i vrhunski snimljenog filma (direktor fotografije je naš maestro Milorad Glušica), o kojem autor za „Politiku” kaže i sledeće:
– Profesor Glušica je odista veliki sineasta i možda ponajbolji od svih onih koje pripadaju „beogradskoj školi” filmske fotografije. Njegov materijal odlikuje uzdizanje iznad imitativnog, čista likovnost i istraživanje metafizičkog. U emotivnom smislu fotografija našeg filma reflektuje onu mešavinu dostojanstva i tuge, tako karakterističnu za metohijske enklave. Unapred se radujem i saradnji sa montažerom filma, Nenadom Pirnatom, učenikom i asistentom profesora Andrije Zafranovića.
Film je dobio podršku Filmskog centra Srbije i Ministarstva kulture Republike Srbije. Producent filma je „Nama film” iz Beograda koji se nada da će postprodukcija biti gotova do kraja godine.
Tokom ove jeseni Goran Radovanović počeće pripreme i za realizaciju dugometražnog igranog filma „Bauk” (naslova prema istoimenoj Geteovoj pesmi), o NATO bombardovanju Srbije, o posledicama rata na najranjiviji deo društva – decu, i o materinstvu...
