subota, 26.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 06.08.2020. u 20:53 Olga Janković

Streljanje Srba najavilo je masakr u glinskoj crkvi

Upali su nam u kuću dva sata po ponoći, s puškama nagotovs, izvukli oca Mihajla iz kreveta. Neću nikada zaboraviti njegovo: „Zbogom, deco”, seća se Pančevac Vladimir Sužnjević masakra u maju 1941. koji je prethodio onom u glinskoj crkvi
Срби у глинској цркви 1941. (Фото Википедија)

Pančevo – Selo Glina, na granici Banije i Korduna, koju pravi istoimena reka, maja 1941. godine imalo oko 6.000 duša. Samo dva meseca kasnije, preko dve hiljade manje. Iz žarkog kraja jula te godine pamti se priča o godišnjicama i piše o masakru u glinskoj crkvici Rođenja Presvete Bogorodice, kada su ustaše poklale 1.764 srpska seljaka, dovedena iz okolnih sela na pokrst. Došli su mirno, i mladi i stari, žene i deca, verujući da spasavaju živote. Nijedan metak nije ispaljen. Svi do jednog zaklani su srbosekom, „specijalnim” nožem, namenjenim za Srbe, a bogomolja minirana i do temelja sravnjena.

– Posle je tu bila pijaca, prodavalo se voće i povrće, pa izgrađen spomen-dom, koji je sada hrvatski. Nisu odustajali Srbi da podignu novu pravoslavnu crkvu, ali režim nije dao da se ne remeti bratstvo i jedinstvo. I podigli su je i osveštali, nešto dalje, dve decenije kasnije, dobrovoljnim prilozima naših iseljenika. Tamo je i danas – priča za „Politiku” Pančevac Vladimir Sužnjević, nošen ratom i opstankom do pitomog Banata. Hoće da priča o razlici u brojkama jer nedostaje priči pet stotina njegovih Glinjana likvidiranih s ratnog proleća.

Kaže, umrećemo, a deca nam neće znati kako je naš narod masakriran u tada novoformiranoj NDH, jer su prve žrtve pale već 10. maja, kada su odveli 500 muških glava, od 16 godina do staraca, isključivo glinskih Srba. Sužnjević se seća da su ustaše došle iz pravca Kalovca i Siska, opkolili ulaze u selo i krenuli ulicama, od kuće do kuće.

– Glavni su bili domaći, naše komšije koje su potkazivale i upirale prst u srpske domove. Upali su nam u kuću dva sata po ponoći, petorica njih, s puškama na gotovs i isturenim bajonetima. Izvukli su oca Mihajla iz kreveta, on se obukao i prišao krevetu u kom smo spavali brat i ja. Neću nikada zaboraviti njegovo: „Zbogom deco.” Ja sam zaplakao i rekao: „Vi ćete mog tatu ubiti”, a ti ljudi, među kojima je bio i drug mog brata, momak od svojih 17 godina će: „Ne, ne, ide on samo na saslušanje.” Majka je urlikala, obesila se ocu o vrat, nije ga dala, ali su ga odveli. Sećam se i da je ta polupismena žena preklinjala oca ranije tog dana da bežimo u šumu iza kuće i da on nije hteo. Nije se maknuo: „Ajde, Janjo, pusti me, ko će mene, zašto će mene...” A naša dvorišna vrata ustašama je otvorio skitnica, Hrvat, kog je otac primio u kuću, dao mu sobu jer nije imao kud – živo se seća događaja koji su prethodili masakru u glinskoj crkvi Sužnjević tada desetogodišnji dečak.

Ulicama Gline uvećavala se kolona nevoljnika pod pratnjom, tolika da mesta nije bilo u mesnom zatvoru. Ostavljene u dvorištu, krvnici su ih pendrečili, mučili, iživljavali se i tako tri dana, pa su se čuli rafali. – Znali smo da je gotovo, da ih više nema – priča Vladimir Sužnjević i dodaje da su ih onda odvezli u selo Prekopa, gde su tela čekale jame. Jedini preživeli Nikica Samardžić, obućar iz Gline, pričao je posle da se spasao jer je bio poslednji u koloni. Osetio je, govorio je, da je slabo svezan žicom, pa je najpre pokušao da se oslobodi, a na kraju se i bacio u reku Glinu. Ustaše su ga gađale, ali je uspeo da otpliva, pa i preživi rat i dođe u Beograd.

– I mi smo pobegli iz sela kod majčine rodbine u Donje Selište, bez ičega. Majka se vratila jednom u selo, ali ju je dočekalo sve polomljeno po kući. Ustaše su nastavile sa divljanjem i u drugim selima, ali su i Srbi organizovali predstraže kako bi obaveštavali stanovništvo da izbegne na vreme. O ovom masakru i stradanju Srba, ja za mojih 90 godina nigde nisam ni reč pročitao, čuo da se pominje. Nije nam se dalo da govorimo, ali se osećalo. Mi Srbi stalo živimo u nekoj iluziji. Razlikujemo se, uvek spremni da praštamo što drugi ne bi – kaže Vladimir Sužnjević.

Komentari24
f4656
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Леон Давидович
Захваљујући сведочанствима Љубана Једнака јединог преживелог покољ у цркви у Глини(још један Србин био је преживео али су га усташе ухватиле и убиле) за тај злочин се колико толико чуло. Не тако далеко од тог места злочина у селу Збориште некадашњи срез Босанска Крупа догодио се сличан злочин гдје у Цркви убијено око хиљаду Срба. Тај злочин је сасвим предат забораву иако су постојала сведочанства и у архивама Комесеријата за избеглице.
Леон Давидович
Како се НОП удварао квислинзима пример је у Цазинској Крајини. Хуска Миљковућ био је члан КПЈ од 1938.Године 1941. отишао је у домобране, а крајем године прелази у партизане, почетком године постаје члан ОК КПЈ за Карловац, у току године бројна унапређења, дезертира 1943, али му опраштају, на пролеће бежи у домобране,у августу формира Хускину милицију, почетком јануара 1944. прелази у партизана , а у пролеће убијен у заседи, Већина војника дезертира али НОП прашта вођи побуне Хаси Диздаревићу
Леон Давидович
КПЈ је обмањивала Србе.Пример извештај дрињићке "Борбе".28.11.1942. о првој скупштини 24 свештеника СПЦ:Овогодишња скупштина Светосавске црква одржана 15. новембра у селу Српска Јасеница у Босанској Крајини,...Појавом бригадних свештеника пале су у воду многе лажи...да партизани забрањују слободно исповедање вере...Усклицима "Живио Стаљин"поздравила је телеграм поглавару и свештенству Руске Православне Цркве,...После рата забрањивали су обнову цркава,а веренике Србе ударали кундацима.Преватанти
Miroslav
I jos jedan zlocin u SPC, od strane ustasa, tacnije od " handzar divizije" u Prijedoru. Zeleznicari, pozvani da se jave u ustasku komandu, iste noci su sekirama i nozevima poklanu u crkvi.Posle pokolja su ih pobacali u rupu od bombardovanja u gradskom Pravoslavnom groblju. Bilo ih je 90.Na tom mestu je sada obelezje, ali na njemu nema njihovih imena, sakriveno je da su Srbi, napisano je "zrtve fasistickog terora". Kad ce ustaske zrtve dobiti ime na grobnici? Pitam se jel se mi to stidimo roda?
Леон Давидович
Железничари у Приједору убијени су у току лета 1941. Види се то из сведочанстава Велимира Стојнића , тад је већ септембар , а он говори о прошлим догађајима :"На све стране злочини.На прузи Босански Нови _Приједор поубијано је 80 жељетничара.У Санском Мосту извршени су страшни покољи и у Приоједору, Крупи, Бихаћу.Теку транспорти обесправљених,исељавају људе из њихових властитих кућа.Гоне их непознатим правцима у логоре."У то време још није формирана Ханџар дивизија већ су то припадници НДХ.
Ташко Васиљев
Нажалост, С. Матавуљ прича да су се „потурице" још одавна морали доказивати пљувањем на своју браћу, да је идеја о покрштавању и преобраћању „непоћудних“ рођена далеко пре Другог светског рата. Најгоре је то када брат удари на брата због "невјере" да би доказао да је верник.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja