četvrtak, 24.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 10.08.2020. u 19:00 Aleksandar Apostolovski

Tišina u Guči

Medijima je promaklo ovogodišnje zatvaranje dva festivala koja su, osim kolektivne antistres terapije, vremenom postali svetski značajni. Samo stranci znaju zašto

Nema „Guče” i „Egzita” ovog virusnog leta. Gde da čovek na jednom mestu, pored naljoskanih pivskih „karaoka”, kupi „Larusovu” enciklopediju, krunjač za kukuruz, jorgan za prvu bračnu noć– na odloženo plaćanje, slušajući kako cvrče silikoni ispod majica sa likom „Metalike” i Ratka Mladića, Zagora i Radovana Karadžića, Eminema i Draže Mihailovića, pored fotografije Slobodana Miloševića s haškom direktivom: „A sad svi u Guču!” Ovog prevrtljivog leta nema šatorskog dragačevskog rejva ili metalne histerije, ludila zbunjujućeg i za kremansko proročanstvo. Dakle, gde da se čovek opusti, kao nekad, posle disko-kontuzije pod planinom Jelicom?

Dragačevski rejv ili metalna histerija postali su globalni muzički i društveni fenomen, planinski egzil gde intelektualci i fizikalci, nevladini aktivisti i četnici početnici, partnerski puze četvoronoške ispod stola i drže flaše piva u zubima, gde polovnjače igraju po stolovima, a gastarbajteri evrićima kite trube i provetravaju pazuhe ciganskim trbušnim plesačicama. Guča je vremenom, uz beogradske splavove, gde je usidrena flotila turbofolka, postala utočište ili grupna terapija ne samo za Srbe već i za Amere i Ruse, Nemce i Slovence, depresivne heroje neoliberalizma i suverenizma, sve brat do brata, koji su se makar za vikend osećali kao izduvane trube koje je Boban Marković poslao na servis.

Nema ni „Egzita”, sjajnog muzičkog festivala u Novom Sadu koji je žanrovski muzički antipod srbijansko-ciganskim mitskim melodijama. Ali gosti sa svih strana sveta, osim protokolarnog okupljanja oko bina, ponašali su se slično kao trubački hodočasnici: manje više neuračunljivo. Naročito kada bi se dokopali kampa. Ko bi se danas setio da je prošle godine nastupao kultni svetski bend „Kjur”, pošto su prethodno na Hajd parku okupili izgubljenih 65.000 duša postpanka. Valjda su se zagrevali za „Egzit”. Bend koji je protutnjao kroz osamdesete onako kako su „Bitlsi” protutnjali kroz šezdesete ili Dejvid Bouvi kroz sedamdesete, divlje kreativni i istovremeno autistični, svirao je na pljusku koji je zasuo Petrovaradinsku tvrđavu. Lila je kiša, lio je alkohol, lile su suze.

Medijima kao da je promaklo ovogodišnje zatvaranje dva festivala koja su, osim kolektivne antistres terapije, vremenom postali svetski značajni. Sećam se Njujorčanina Majkla Ginsberga, američkog jevrejina ukrajinskog porekla, šefa orkestra „Zlatne uste”, koji mi je pričao zašto je zavoleo srpsku trubu. „Kad je čujete, vi uzmete vazduh, pa ga držite dva minuta. Mislio sam, kada sam vas prvi put video takve da zovem hitnu pomoć”, priznao mi je Majkl.

Prvo što je osetio posle tog ezoteričnog iskustva, kad su mu iz trube izleteli duhovi sa šajkačama, bio je jak udarac u stomak. Majkl je, podrazumeva se, na prijemnom ispitu za slavnu titulu „malog od trube”, urliknuo: „Jaoaooo...!” Tako je jedan američki profesor fiskulture u havajskoj košulji naučio da svira „Svilen konac”. Dijaletkičko jedinstvo „Egzita” i „Guče” pokušavali su da naruše pripadnici drugosrbijanske elite, nazivajući limenu eksploziju „paradom pijanstva i kiča”, koja se protura kao originalni srpski identitet, što će reći da način na koji se u javnosti predstavlja festival u Guči zapravo nije ništa drugo nego promocija imidža Srbina kao „dobrog divljaka” koji od svog života pravi Guču i lenčari. Da se oni pitaju, „Egzit” je taj koji Srbiji daje dignitet. „Njujork tajms” imao je nešto drugačiji pogled na trubački, seljački svet, opisujući Guču „jednim od najautentičnijih festivala na svetu, ekstremnim primerom ljubavi Srba prema noćnom životu”.

Kako sada te rasprave izgledaju besmisleno dok dišemo pod maskama, zaokupljeni sastavom buduće vlade, a Aleksandar Vučić se zabavlja, posmatrajući kako se Ivica Dačić pita da li su svi zaista pomalo socijalisti ‒ čak i napredni Aleksandar Antić. U Vučićevom okruženju se, opet, vrši masovno gatanje ko će opstati, tako da je čak i volšebni nestanak doktora Nestorovića iz Kriznog štaba tek usputna konstatacija. Niko nije proverio da li je doktor konačno ušao u Teslinu vremensku mašinu i otputovao u prošlost, gde su maske nosili samo pljačkaši banaka. Oni koji nemaju šansi da uđu u Nemanjinu, u bilo kakav upravi odbor ili javno preduzeće, hoće na more. I ne pitaju za cenu. Konačno su otkrili gradić Neum, jedini izlaz Bosne na Jadran.

Za goste iz Srbije ne trebaju testovi, nema karantina, kao da ste na Adi Ciganliji. Takve su gužve da je samo pitanje dana kada će se neki od pikova prvog ili drugog talasa pretvoriti u cunami kad se vrate. Gostima iz Srbije ne smeta ni to što iznajmljuju apartmane u ulici Franje Tuđmana ili Kardinala Stepinca. Valjda se prekrste, pa se bućnu u more.

To smo mi. Zato su „Guča” i „Egzit” postali svetski brendovi. Stranci su otkrili oaze naše neuračunljivosti, kako na planini tako i u ravnici, uz magičnu muziku trubačkih knezova, kao alhemiju transa meksičkih marijačija i kul tema iz „Pink Pantera”. Vrelinu emocija pod saborskim šatrama, kao pejzaž etnotreša, kičerice, antologijskih instrumentalista i petrovaradinski urbani urnebes, začinjen lakim opijatima i rifovima Bilija Ajdola i mistikom „Kjura”, niko racionalan ne može da objasni.

I baš kada smo konačno počeli da koristimo sve komparativne prednosti i marketinške potencijale naše otkačenosti ili ludila van svake kontrole koje se zove život, svet je oboleo.

Nego, kuda ću na odmor? Možda je izazov slušati tišinu u Guči? 

Komentari2
ec5fb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bolje s mirom, nego s cirom
Gospodine Apostolski, gdje god da se nalazite na godisnjem odmoru sa Vasom porodicom, zelim Vam da se super odmorite i "napunite baterije"! U svom tekstu za Poglede "Mediteran ili nista", napisah, da su nam svi - osim bosanskog Neuma - na Mediteranu zatvorili vrata. Buduci da zivim u Francuskoj na kraju smo se odlucili za Korziku pa - odustali. Ne znam ja, kakav me "koronavirus kauboj" tamo ceka. "Bolje s mirom, nego s cirom" - sto bi rekla nasa poslovica. (Dj.Te.)
Веселин
Диван есеј господина Апостоловског и да додам - бити ,,смеран'' хедониста је једна од великих тајни срећног живота!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja