Od utorka se guše u oblaku amonijum-nitrata, a onda ih je država „počastila” i suzavcem. Libanci traže pravdu, a dobili su pendreke. Libanskoj političkoj klasi ne pada na pamet da preuzme krivicu za eksploziju u bejrutskoj luci, pa vodenim topovima rasteruje demonstrante željne pravde. Ispada da je u redu to što su korupcija, nepotizam, lopovluk i nebriga doveli do toga da „istočni Pariz” izgleda kao da je na njega pala atomska bomba, ali nikako ne sme da se protestuje i buni protiv države. U Libanu, ali i drugde, poredak najsrčanije brane oni koji ga suštinski prvi urušavaju.

SVE JE LAKO KAD SI KRALj: Uzmimo za primer kralja emeritusa Huana Karlosa, koji simbolizuje Španiju i njene zakone, a koji je, saznali smo ove nedelje, pobegao iz sopstvene zemlje i od sopstvenih zakona. Dok se i u Španiji i u Švajcarskoj vodi istraga povodom njegovih tajnih fondova po poreskim rajevima, Huan Karlos je, uz znanje vlade i sina, kralja Felipea, napustio zemlju. Ne bi da objašnjava zašto mu je Saudijska Arabija poklonila sto miliona dolara, otkud mu bogatstvo vredno 1,8 milijardi dolara, ni zašto krije pare po Panami i Lihtenštajnu.

Paradoksalno je da simbol Španije i njen višedecenijski vladar, koji je od katalonskih secesionista tražio da bespogovorno poštuju njen poredak, ne želi ni da čuje za špansku pravdu, dok je jedan od lidera katalonskih independista, republikanac i bivši potpredsednik vlade u Barseloni Oriol Žunkeras ostao u zemlji i sačekao da mu sude španski sudovi. Kao i drugi zvaničnici nekadašnje katalonske vlade, Žunkeras je osuđen zbog organizovanja referenduma o nezavisnosti 2017. Njegova zatvorska kazna je najduža – 13 godina. Niko od članova bivše pokrajinske vlade, ni od onih koji su ostali, ni od onih koji su pobegli, nije osumnjičen da je uzeo ni cent novca poreskih obveznika i stavio ga u svoj džep. Španija je, ipak, tražila od stranih zemalja da joj isporuče utekle katalonske secesioniste, pa će biti zanimljivo da li će pisati poternicu i za jednim Burbonom.

PREKO VEZE IZ ALKATRAZA: I dok u Londonu većaju da li da Americi isporuče Džulijana Asanža, možda bi imalo više smisla da razmotre da li da preko Atlantika isporuče – kraljičinog sina. Princ Endru se pred američkim sudom pominje kao osoba koja je koristila usluge maloletne seksualne robinje. Sve je izašlo na videlo s nedavnim otvaranjem dokumenata u slučaju njujorškog seksualnog predatora Džefrija Epstina, koji je bio blizak prijatelj princa Endrua. Mlađi sin kraljice Elizabete često je pozivan na bahanalije njujorškog milijardera, ali je tvrdio da on lično nikad nije bio s prostitutkama i žrtvama trgovine ljudima. Sutra će biti godinu dana otkako je Epstin izvršio samoubistvo u zatvoru čekajući suđenje za trgovinu ljudima i organizovanje lanca (maloletničke) prostitucije. Bio je drug i s bivšim predsednikom Bilom Klintonom i sadašnjim šefom Bele kuće Donaldom Trampom, zbog čega su mnogi smatrali da bi bio pomilovan čak i da je dočekao da bude osuđen. Tramp je nedavno od zatvorske kazne spasio prijatelja Rodžera Stouna. Iako je lagao Kongres, što je po američkim zakonima teško krivično delo, republikanski strateg i lobista je na slobodi i još je izjavio da ga je Trampovo pomilovanje spasilo od sigurne smrti u „zatvoru inficiranom kovidom”. Stoun nije objasnio, i verovatno ga nije ni zanimalo, zašto je država dozvolila da se zatvor pretvori u korona-inkubator i zašto i ostali osuđenici nisu pomilovani nego će i dalje oduživati dug društvu u leglu zaraze.

ISTOČNO OD RAJA: Šta tek reći za Liban? Politička elita je poslednjih godinu dana dovela zemlju do hiperinflacije, prezaduženosti, nelikvidnosti i bukvalno – gladi. Javašluk prilikom skladištenja zapaljivog đubriva u utorak je izazvao eksploziju koja je sravnila sa zemljom bejrutsku luku i dobar deo grada. Još se broje mrtvi i ranjeni, a oko 300.000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom. Šteta se procenjuje na nekoliko milijardi dolara, a podseća se i da je ovo „prvi put od doba Feničana da nemamo luku u Bejrutu”.

Građani su kivni na vladu i apsolutno ne veruju da će političari pronaći i kazniti odgovorne za katastrofu sa amonijum-nitratom. Izašli su na ulice i traže ostavke na svim nivoima, kažu da im je dosta i da se to više ne može trpeti, dok svetski mediji izveštavaju da je Liban pred pucanjem, zreo za revoluciju. Zbog ekonomske krize koju mnogi upoređuju s venecuelanskom, Libanci su još prošle godine počeli da protestuju. Sada su se svetskim izveštačima poverili da je bila greška što su se povukli, da je „sve te lopove trebalo da smeste iza brave” i da bi tako možda sprečili tragediju u luci. Apokaliptična slika Bejruta obišla je svet i unela strah, delimično i zbog toga što se mnogi pitaju šta će u njihovim zemljama biti „amonijum-nitrat”.