subota, 19.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 14.08.2020. u 20:00 Borka Golubović-Trebješanin

Svest o trenutku kada se valja povući

Iako sam čovek koji pulsira slobodno, i krvlju, i mesom, i emocijama, imam jedno svoje oko preko puta sebe, oko koje upali crveno svetlo da mi kaže: sad molim natrag, govorila je Mira Stupica o kojoj je nedavno novosadsko Sterijino pozorje objavilo knjigu
Мира и Бојан Ступица (Фотo Из књиге „Та дивна женска бића...)

Nisam Dostojevski, nisam Šekspir, nisam Molijer, samo sam Mira Stupica, sa svojom skromnom privatnom pameću. Ali, jesam čovek sa koncepcijom, u svemu. Imam i dosta racionalnoga u sebi. Iako sam čovek koji pulsira slobodno, i krvlju, i mesom, i emocijama, imam jedno svoje oko preko puta sebe, oko koje nije suviše strogo, ali ipak upali crveno svetlo da mi kaže: sad je malo mnogo, sad molim natrag!

Ovo su reči nezaboravne dramske umetnice Mire Stupice zapisane u poglavlju „Prolog ili sećanje na sebe” knjige Feliksa Pašića „Ta divna ženska bića: U pozorištu Mire Stupice” koju je priredio Aleksandar Saša Milosavljević. Delo je nedavno objavilo novosadsko Sterijino pozorje u ediciji „Dramaturški spisi”.

– Za mene je priređivanje ovog rukopisa bilo višestruko uzbudljivo. Prvo, poznavao sam oboje, a sa Pašićem sam i drugovao. Drugo, strepeo sam šta još može da se kaže o Miri Stupici posle njene briljantne knjige „Šaka soli”. Treće, pitao sam kako da pristupim tekstu jednog od naših najboljih stilista, dokumentarista i pozorišnih hroničara, kakav je Feliks Pašić – kaže za „Politiku” Aleksandar Saša Milosavljević i dodaje:

– Zato se nisam usudio da bilo šta dopisujem, ali ni da popunjavam lagune u strukturi rukopisa: mesta koje je autor precizno planirao da popuni dokumentima i svedočanstvima Mirinih poštovalaca. Čitajući rukopis, shvatio sam da Feliks nije nameravao da saopšti nove istine o Miri, nego da ispriča „svoju povest” na osnovu postojećih podataka, uokvirenih izjavama i dokumentima. Usredsredio sam se, dakle, prvenstveno na Pašićev tekst i stil, na njegovo pripovedanje, a duboko uvažavanje Mire Stupice već se kod Felika podrazumevalo.

– Ona je kao struna. Ne može da se objasni to što kod nje treperi – govorio je u svoje vreme o Miri Stupici njen kolega, glumac Ljuba Tadić. – Bog nije škrtario kad joj je delio darove, ali je i ona bila štedra kad ih je razdavala – pričao je o njoj i dramski umetnik Petar Banićević: – Nikad nisam sa Mirom igrao a da me nisu pitali: „Je li ona stvarno tako zgodna i ženstvena privatno kao što je na sceni?”

Glas su joj upoređivali sa muzičkim instrumentom, oči sa kupinama, poređenje preuzeto od ozbiljnog kritičara, smeh su držali za njeno tajno oružje, a celu njenu pojavu stavljali su u opise koji su nekada ličili na ljubavne izjave. Snaga njene privlačnosti nije bila samo u zavodljivosti glume, ona je u posebnom sporazumu sa gledaocem.

– Đavo jedan veliki, veliki vrag – govorio je Mija Aleksić: – Umela je, kad je htela, da sa kilometra privuče magnetom nekim svoga šarma čoveka na centimetar do sebe.

Što je umela, to je i htela... O tome šta bi izdvojio kao ključne momente u pozorištu Mire Stupice, Milosavljević kaže:

– Uistinu je teško objasniti to neobično Mirino glumačko treperenje, ali je ona o svom histrionskom umeću i svom odnosu prema glumi često i otvoreno svedočila, pa i u mnogim, razgovorima s Pašićem. Pritom se nije sakrivala iza praznih fraza, nego je uspostavljala čvrste veze između svojih životnih iskustava i glume, ukazujući i na uticaje glumaca, reditelja, katkad i javnih ličnosti (Krleže, recimo), a pre svih Bojana Stupice.

Feliks Pašić je, s druge strane, primećuje Milosavljević, pažljivo odmeravao širi okvir njenih ispovesti i uspostavljao kontekst. Glumica je u sebi na čudesan način spajala fantastičan lični i umetnički senzibilitet, spremnost da neprestano uči i glumački sazreva, ali i da u letu prepoznaje dah vlastitog vremena koji je damarao u bilu publike. Umela je da prepozna mene vremena, ali im se nije bez ostatka prilagođavala, nego je svoja iskustva i znanja znala da ugradi u zahteve novih teatarskih epoha. To je tajna njene glume – smatra naš sagovornik.

Iako bi u ogledalu slave moglo izgledati kao idilična slika jedne karijere bez mrlja i jednog života bez potresa, sa pozlatama i sjajem, iza podignute zavese uspomena, Mira Stupica ukazuje se u spektru svih boja: od svetlih i prozračnih do teških i olovnih. Upravo to – spremnost i hrabrost da otvoreno govori o svetlostima i tamama njenog života, a privatni je bio neodvojiv od javnog, Aleksandar Milosavljević vidi kao neodvojivi deo ispovedne, životne priče Mire Stupice.

– Mira Stupica u svojim sećanjima ne svodi račune, u sećanjima miri one koji su je voleli i one koji je nisu zadužili po dobru, one koje je ona volela i one koji su joj uskraćivali naklonost... To je – podvlači naš sagovornik – sjajan i tačan Pašićev zaključak, uz komentar:

– Mira se najpre morala pomiriti sa sobom, a onda je mogla da u sebi izmiri svoje obožavaoce i osporavatelje.

Na profesionalnu pozorišnu scenu Mira Stupica prvi put je stupila u noći između 1940. i 1941, na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu gde su glumci spremili program za doček Nove godine, svako je na kraju izgovorio kratku zdravicu, za zdravlje, za sreću, za budućnost, a sedamnaestogodišnjoj Miri Todorović zapalo je da usklikne: „Za život!.” Te dve reči postaće njeno vodeće geslo: „Ja sam navijač za život, takav kakav jeste. Stari jedan mudrac je rekao, a Meša Selimović je zapisao: ’Testijom ne možeš zaititi cijelo more, ali i onoliko koliko si zaitio, i to je more.’ Život, i ako ti je buran i velik ili ako ti je skroman i tih, on je život. Ja sam zaitila koliko sam mogla, bogami i sa dosta mulja, ali sam progutala i mulj uz ostalo.” Mira Stupica je i uspehe i neuspehe, gledala kao kamene međaše pored kojih je prošla njena ljudska, ženska, umetnička sudbina... Šta je mudra Mira ostavila kao svojevrsni amanet mladim kolegama?

– Nauk o umeću (glumačkog) trajanja – u dahu izgovara Milosavljević.

A koju njenu mudrost, poruku bismo mogli da usvojimo?

– Onu koja podrazumeva i svest o trenutku kada se valja povući – kaže Milosavljević.

Komentari2
69cc3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Orasanka
Mira Stupica je bila jedinstvena,neponovljiva.Volela je ljude,zato je i mogla da ostvari prirodni kontakt sa njima,i kada je rec o gledaocima i publici u sirokom smislu reci.Njena gluma je bila zivot,umela je da kaze i napise prave stvari o zivotu,pomagala je nevoljnicima,prijatelje nije zaboravljala,sve je radila iz srca i duse,jednom recju bila je covek.
Miksi
" И тргоше по ракијицу". Одличан осврт, потрудићу се да сазнам више. Хвала на тексту.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja