Srbija se ne naoružava da bi nekog napadala i sa nekim ratovala već da bi sačuvala mir i stabilnost, što su za nas najviše vrednosti, poručio je juče Aleksandar Vučić povodom učestalih kritika sa Zapada zbog kupovine kineskog oružja. Predsednik ističe da na taj način sprečavamo agresiju na našu zemlju, jer će to mnogo teže pasti nekom na pamet ako smo dobro naoružani. Kako kaže, 1999. godine je bilo mnogo lakše doneti odluku da se Srbija napadne, jer je bila razorena ekonomija i imali smo zastarelo naoružanje, koje je ipak obaralo njihove avione. „Srbija je danas mnogo ozbiljnije naoružana i tek će da bude, to je rezultat ubrzanog ekonomskog rasta i pametne politike koju smo izabrali”, naglasio je Vučić.
Podsetimo, Srbija je prva evropska država koja je u svoje naoružanje uvrstila kineske izviđačko-borbene bespilotne letelice CH-92A. Reč je o šest dronova. Oni su u Beograd dopremljeni 30. juna ove godine, a Vučić je najavio njihovu kupovinu u avgustu 2018. Ali tu nije kraj kada je reč o kineskom naoružanju. Obezbeđen je i novac za kupovinu protivavionskog raketnog sistema FK-3 po čemu će Srbija takođe biti prva zemlja posle Kine koja će imati ovaj moderan sistem PVO.
Samo dva dana pošto se u javnosti pojavila informacija o tome da Beograd nabavlja PVO sistem iz Kine, stigla je vest iz Vašingtona da će i Albanija modernizovati svoju vojsku i to američkim bespilotnim letelicama „puma”. Kako piše portal „Tangosiks”, sporazum bi trebalo da se postigne do 30. decembra ove godine, dok bi isporuka bila u naredne dve godine, odnosno do kraja 2022. godine. Oružane snage Albanije biće tako opremljene sa šest malih bespilotnih sistema „puma” koji su primarno namenjeni za zadatke prikupljanja obaveštajnih podataka, osmatranja, izviđanja. Ovaj sistem se osim u američkoj vojsci, trenutno koristi i u Belgiji, Egiptu, Estoniji, Nemačkoj, Letoniji i Velikoj Britaniji.
Komentarišući ovo opremanje albanske armije, Vučić kaže da ove bespilotne letelice nisu baš slične onima koje smo mi nabavili pošto su njihove izviđačke, a naše borbeno-izviđačke, kao i da je Albanija samo poručila te letelice. „A, šta ćemo mi tek da imamo do kraja 2022. godine... Ljudi ne treba da brinu. Žene u Srbiji to dobro razumeju da ne treba da brinu za svoje sinove, muževe i očeve”, poručio je predsednik.
Ali Amerikanci ne naoružavaju samo Albaniju koja je članica NATO-a već i kosovske bezbednosne snage. U Prištinu je krajem jula stigao drugi deo kontingenta oklopnih vozila „hamvi” iz SAD, a, kako kažu, koliko je ovakvih vozila kupljeno i po kojoj ceni, to je tajna. Kosovo je prošle godine dobilo i donaciju od 27 identičnih vojnih vozila, dok su pre dve godine kupljena 24 ovakva borbena vozila.
I pored toga, bivši glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi general-potpukovnik Frenklin Ben Hodžis se pita šta će Srbiji toliko naoružanje, od „koga se ona to brani i čega se plaši”, kada je „Zapad neumoran u pronalaženju načina da priđe Srbiji”. Takođe, poručio je da bi pored SAD (od kojih je Beograd naručio 20 borbenih aviona) i druge zapadne države mogle da se uključe u konkurenciju u obezbeđivanju onoga što Srbiji treba aludirajući tu na ugovore koje je Beograd sklopio o vojnoj saradnji sa Moskvom i Pekingom.
Iz američke ambasade su bili mnogo otvoreniji pa su, podsetimo, nedavno upozorili Srbiju da pazi od koga kupuje oružje. Vlade bi, kako su rekli, trebalo da budu svesne kratkoročnih i dugoročnih rizika i cene koju povlači poslovanje s kineskim kompanijama. Poseban oprez Beograd bi po njihovom mišljenju morao da ima kad kupuje vojnu opremu od prodavaca koji su „zavisni od autoritarne vlasti kakva je u Kini”. I zato bi Beograd trebalo da se preorijentiše na druge prodavce „koji ne zavise od autoritarnih režima, a nude opremu ne samo sposobnu da zadovolji odbrambene potrebe Srbije, već i uporedivu po kvalitetu i ceni”.
Generalno je drsko kada zemlje koje su izvršile agresiju na Srbiju govore Srbiji od koga treba da kupuje naoružanje, smatra analitičar Dragomir Anđelković i dodaje da Srbija svakako ne treba da kupuje naoružanje od zemalja koje su na nas izvršile agresiju. „Te zemlje su u praksi pokazale šta misle o nama i šta nam rade. Logika je da se oslanjamo na one države koje nisu bile deo agresivnog pohoda na Srbiju 1999. godine. A pogotovo što te zemlje koje su izvršile agresiju na Srbiju i dalje naoružavaju Albance i naše regionalne oponente. Tako da ispada krajnje cinično što nam oni prebacuju što se mi opremamo za odbranu kada oni naoružavaju one koji su vršili agresiju na nas”, kaže Anđelković za „Politiku”.
Prema njegovim rečima, kredibilan je onaj prodavac, onaj ko vam je u geopolitičkoj sferi bio prijatelj. Oružje se kupuje od onih koji nisu to oružje koristili protiv vas, smatra on i dodaje da je iluzorno da oni koji su koristili to oružje sada očekuju da kupujemo od njih polovno oružje koje su isprobali na nama. To što sada Albanija kupuje američke dronove pošto smo mi kupili od Kine, kako veruje, nije ni u kakvoj vezi već je pre reč o redovnim isporukama jednoj članici NATO-a .
Za diplomatu Vladislava Jovanovića nema dileme da je za Ameriku jedan od prioriteta trgovinski i politički rat sa Kinom kao protivnikom. Zato je ceo Zapad pod američkim pritiskom da suzi svoje političke, ekonomske, tehnološke odnose sa Kinom. „U tom smislu oni negativno vide jačanje prisustva Kine u Srbiji. To još ne nazivaju malignim uticajem, ali verovatno nije daleko ni dan kada će i taj termin početi da koriste za Kinu”, uveren je Jovanović.
Ali, kako objašnjava za „Politiku”, nerado oni gledaju i na naše naoružavanje iz Rusije jer žele da nas vide u slabijem položaju pošto samo tako mogu da očekuju da razne vrste pritisaka na nas mogu da dovedu do cilja, a to je da se mi inkorporiramo u taj zapadni sistem bezbednosti. „Imaju adut za pritisak na nas, a to je Kosovo koje drže i otvorenim i pojačavajućim elementom pritiska na nas. U te pojačavajuće elemente spada isporuka naoružanja takozvanoj armiji Kosova. Bitka za Srbiju sa njihove strane se nastavlja. Možda se sada i nešto više pojačava jer se pojačava opšti spektar suprotstavljanja Amerike Kini i Rusiji. Trenutno više Kini”, objašnjava Jovanović i dodaje da se tu mi nalazimo kao tačka sa potencijalnim povećanjem prisustva i uticaja i Kine i Rusije što oni nerado vide, iako možda neće uvek formalno da se tome javno suprotstave.
Sada se, kaže, postavlja pitanje treba li Srbija da bude oslabljena trajno u položaju prema Americi i njenim saveznicima u Evropi što je ranije dovelo do one katastrofe 1999. godine. Ili, pak, da još možda naglašenije nego do sada jača svoju nezavisnost i svoje mogućnosti sveukupne odbrane – i finansijske, i ekonomske, i vojne. Ovo je, veruje on, jedna mala prekretnica, a oni hoće da nam tu prekretnicu preseku i da budemo trajno strana koja će morati da trpi pritiske i da im udovoljava pod tim pritiscima.
