utorak, 27.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 17.08.2020. u 19:00 Savo Štrbac

Žrtvovanje Srba u Krajini zarad muslimana u Bihaću

(Новица Коцић)

U organizaciji Instituta za evropske studije iz Beograda, 29. jula je održan vebinar pod nazivom „25 godina od Plana Z-4 i akcije ’Oluja’”, na kojem smo učestvovali Piter Galbrajt, tadašnji ambasador SAD u Hrvatskoj (1993–1998), prof. Slobodan Samardžić, mr Vladimir Rusić i moja malenkost.

Kada me je Miša Đurković pozvao da učestvujem na ovom vebinaru, prihvatio sam bez premišljanja upravo zbog Galbrajta, s kojim sam se susreo najmanje dva puta u toku rata devedesetih. Prvi put smo se sreli na Plitvičkim jezerima u jesen 1993. Pošto sam u to vreme, pored funkcije sekretara Vlade RSK, obavljao i funkciju predsednika Komisije RSK za humanitarna pitanja, sastanak je i upriličen u vezi s tim pitanjima.

Na taj sastanak sam doneo torbu punu dokumenata o stradanju Srba na području pod kontrolom hrvatskih vlasti (Pakračka Poljana, Sisak, Zadar, Lora, Kerestinac...) i u dotadašnjim hrvatskim agresijama na delove RSK od kada je stavljena pod zaštitu UN-a (Nos Kalik, Miljevački plato, Ravni Kotari i Medački džep). Ostalo mi je u sećanju da je ovlaš bacio pogled na te dokumente, ne pokazujući nimalo empatije za naše žrtve. Njega je prvenstveno interesovao položaj Hrvata koji su ostali u RSK.

Tada još nisam znao da je on tokom 1991. i 1992. kao savetnik Komiteta za inostrane poslove američkog Senata više puta posetio bivšu Jugoslaviju i da je koautor izveštaja o etničkom čišćenju u BiH u kojem su Srbi prikazani kao „loši momci”.

Drugi put smo se sreli na Kninskoj tvrđavi 30. januara 1995. godine. On je predvodio grupu ambasadora koji su došli u Knin s namerom da predstavnicima RSK predaju predlog Plana Z-4, a ja sam se našao u delegaciji RSK koja ih je sačekala.

Šta je Plan Z-4?

U jesen 1994. godine pojavila se mirovna inicijativa poznata i kao Plan Z-4, iza kojeg su stajali SAD, Rusija, EU i UN. Prema tom planu, krajiški Srbi je trebalo da dobiju široku autonomiju („državu u državi”) u područjima u kojima su pre rata bili većinsko stanovništvo (Banija, Kordun, Lika i severna Dalmacija). Na tim područjima trebalo je, između ostalog, da imaju vlastite simbole, posebno zakonodavno telo, predsednika i ministarski kabinet, posebnu valutu i vlastite  policijske snage.

Tuđman je 30. januara 1995. primio ambasadore grupe „Z-4” i tom prilikom, iako nevoljno, preuzeo njihov plan i obećao da će ga hrvatska strana razmotriti. Istog dana ambasadori su posetili i Knin s namerom i da vođstvu RSK službeno ponude isti dokument. Međutim, oni su odbili da ga prime, opravdavajući taj potez stavom da ga mogu uzeti u razmatranje tek krajem marta iste godine, kad bude određena dalja sudbina Unprofora (hrvatska strana je produžetak ostanka snaga UN-a uslovljavala promenom njihova naziva u Uncro i promenom mandata, u smislu da budu nadležne za provođenje dotadašnjih rezolucija, ekonomskog sporazuma i kontrole granica sa BiH i SRJ).

Sve sam ovo i ranije znao. A na vebinaru sam od Galbrajta doznao da je zapravo idejni začetnik Plana Z-4 bio Vitalij Čurkin, u to vreme zamenik ruskog ministra spoljnih poslova, te da je Galbrajta s tom Čurkinovom inicijativom upoznao Tuđman i zamolio ga da i on podrži tu inicijativu kao čovek Zapada, što je on i prihvatio. Doznao sam i da je Tuđman još u novembru 1994. preko njega tražio da mu SAD, kao jedina svetska sila u to vreme, da „zeleno svetlo” da vojnom intervencijom reši pitanje Krajine, što mu nije dozvoljeno.

Međutim, kada ga je Gojko Šušak, hrvatski ministar odbrane, oko 20. jula 1995. obavestio da se Hrvatska priprema da napadne Krajinu, više se nije protivio – iz tri razloga koja su se u međuvremenu desila: jedan od njih je odbijanje Plana Z-4 od strane vođstva RSK, drugi, i najznačajniji, jeste Srebrenica, koja se desila 11. jula, o čemu ga je obavestila jedna predstavnica UN (kojom će se i oženiti godinu dana kasnije), a treći je procena (njegova i Tuđmanova) da se Srbi iz RS i RSK spremaju da, pod komandom Ratka Mladića, napadnu zaštićenu enklavu „Bihaćki džep”, gde bi bilo četiri puta više žrtava nego u Srebrenici, što bi dovelo do potpunog fijaska mirovne misije UN-a na području bivše Jugoslavije. Drugim rečima, kazao je Galbrajt, birajući između dve zone pod zaštitom UN-a, žrtvovali su, kao manje zlo, Srbe u Krajini zarad muslimana u Bihaću.

Kazao je i da je lično pokušao da nagovori Tuđmana da odgodi početak akcije, zbog čega se u Beogradu 2. avgusta 1995. i sastao s tadašnjim premijerom RSK Milanom Babićem, koji je pristao i na mirnu reintegraciju, ali su i on i njegova administracija, uključujući i Tuđmana, ocenili da Babić nema „političku težinu da dogovoreno i sprovede”, s obzirom na to da nije imao kontrolu nad vojskom i policijom.

Jedini koji je imao takvu težinu bio je Slobodan Milošević, ali on nije hteo da primi na razgovor na tu temu tadašnje otpravnike poslova SAD i Velike Britanije u Beogradu. I pored svega toga, poslao je svojoj administraciji depešu da zatraži od Tuđmana da odloži početak akcije „Oluja”, ali ga u Vašingtonu nisu poslušali i Hrvatskoj su, preko njihovog ambasadora Žužula, poslali depešu da ima zeleno svetlo za početak akcije.

Tako o akciji „Oluja” sa vremenske distance od 25 godina govori tadašnji ambasador SAD u Hrvatskoj Piter Galbrajt. Nisu ga mnogo pogodili ni podaci o posledicama njegove odluke o „izboru žrtve”, koje sam mu predočio (više od 220.000 proteranih i 1.872 poginula i nestala). Kaže da je znao da će napad Hrvata izazvati masovni egzodus Srba, ali da nije očekivao toliki broj civilnih žrtava i devastaciju imovine. Kaže i da je „na delu bilo etničko čišćenje, ali ga ipak nije bilo jer su Srbi otišli pre nego su Hrvati došli”.

Jedino ga je interesovalo da li smo mi u Kninu znali da nam Milošević neće pomoći u odbrani Krajine i koji su članovi krajiške vlade bili „za”, a koji „protiv” ulaska u proces pregovora sa Hrvatima po Planu Z-4.

*Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”

Komentari51
cf570
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Max
Šta ne napriča Savo. Savo, Savo, čuvaj ti svoju Hrvatsku penzijicu!
Alberta
Svi se nadmecu tko je u pravu a tko je kriv. Naj vece zlo sto su srbi mogli uraditi sami sebi je primiti komunizam i odbaciti kriscanstvo. Zaboravili ste na svoje pravoslavlje zbog kog su vasi djedovi ginuli na Kosovu. Kag zaboravis tko si onda ti je svak drugi kriv. Zapad nije 100% ok, ali nikad nije zabranjivao bozic i uskrs. Nisu terali krave i svinje u crkve. Eto to vam je sto vam je. Pamet u glavu zivite za buducnost ne gubite vrijeme u proslosti.
Леон Давидович
У Другом светском рату у време операције Вајс 1 Немци држали коње у цркви СПЦ. "Цивилизовани" Запад=
Леон Давидович
Ко је увео идеологију атеизма ако није Хрват Тито? У НОБ.у су му добро дошли православни свештеници јер се тада говорило о слободи вероисповест, а када се рат завтшио друга прича , на просторима где је НДХ порушола цркве забранили су обнову, свештеници су ионако у рату поубијани у великом броју од НДХ - Српски народ (нарочито на селу) је ипак све време сачувао световне обичаје који су проистекли из православља и није заборавио ни православље ни историју.Иначе религија је наднационална .
Леон Давидович
Тако су Срби Крајине борци тадашњих крајишких бригада те 1942. године успели да заузму усташку тврђаву Бихаћ за 42 сата огорчене борбе. Ови из деведесетих нису га заузели за све време рата упркос војној надмоћи. Иако опкољена област Бихаћа све време рата имају и оружја и муниције? Све је то резултат издајничке политике тадашњег политичког руководства Срба . Зато их не хвалите и не оправдавајте њихове грешке . На крају Срби Крајине прогнати, Србија бомбардована КиМ отето, Срби прогнати..
Леон Давидович
@ Milan Нити је чему вредео СДС нити је чему вредела већина генерала. Да су генерали вредели не би издали државу којој су положили заклетву. колико су заједно вредели СДС и генерали на крају се види по томе како су Срби прошли то јест колико их је пострадало, колико отишло у прогонство, колико их је остало без огњишта.
vox ex populi
Gledajte, celo vreme blokade Bihaća iz Srbije su dolazili šleperi. Na stotine šlepera oružja, municije i hrane, a iz Libije dolari. Čak je jedan helikopter sa novcem srušen, pa je narod kupuo po šumi dolare. Eto zašto Bihać nije osvojen. Zapitajte se, ko se utalio u Srbiji, pa će vam biti sve jasno. Taj 5. korpusje je velike zločine radio prilikom povlačenja naroda iz Hrvatske. Užase.
Prikaži još odgovora
Ivan Pravedan
Za veliko čudo, nitko ne komentira riječi Pitera Galbrajta da je ''na delu (namjera ?) bilo etničko čišćenje, ali ga ipak nije bilo jer su Srbi otišli prije nego su Hrvati došli''
Леон Давидович
Дао је погрешну оцену догађаја Срби су побегли пре доласка хрватских оружаних снага из страха да ће бити убијени. Дакле каква је разлика ако неко побегне пре доласка непријатеља или га непријатељ ухвати стрпа у каква средства транспорта и пошаље у прогонство (као што је радила НДХ)Могао је рећи да се није поновио геноцид као у доба НДХ, а 1872 убијена је велики злочин с обзиром да отпора и није било, а и малобројно становништво.Догодило се право етничко чишћење Срба из РСК и уопште у Хрватској
Леон Давидович
Југославији су још у рау постављени темељи неправедне државе Српске жртве геноцида нико није признавао. Исто тако нико није признао ни допринос Срба у борби против фашизма Титива политика је прогласила да су сви дали једнак допринос. Сведоци догађаја оставили су верне податке само је то требало знати читаи.Један срез је имао 1941. 67,10 % Срба, муслимана 32,3 У геноциду НДХ убијене су хиљаде Срба. Удео погинулих Срба из тог среза у НОБ- у је 92,7 %, а муслимана 7,2%. Те жртве Ју. није поштовала

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja