utorak, 20.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 22.08.2020. u 18:00 Radoš Bajić

Mesec plača

Bio sam u uverenju da je u civilizacijskom smislu pomirenje Srba i Hrvata neminovno, da će ići sporo, da će ga istorijska povezanost dva naroda i suživot pospešivati – ali da ga ništa neće zaustaviti.
Колона српских избеглица пре 25 година, архивска фотографија (Фото Танјуг/Владимир Димитријевић)

I ove godine u Srbiji je baš rodilo. Maj je sa svojim đurđevdanskim kišama bio blagodaran, kukuruz para nebo koliko je dobar, i pšenica nam je ponela bogato, negde čak i do pet tona po hektaru. Leba i s leba će biti, niko neće ostati gladan. Narod kaže: „Posle Svetog Ilije – sunce sve milije”.

Oluja više neće biti… Ipak, u srpskom rodu avgust je mesec plača. Pre četvrt veka napaćene duše srpskih stradalnika koji su na prašnjavim traktorima uzmicali pred ubilačkom hrvatskom „Olujom” primila je pod svoje okrilje ista ona Srbija na njivama i međ šljivama o kojoj je pevao Oskar Davičo.

Poslednjih 25 godina, uz bolni uzdah, svakog avgusta se sećamo strašnog egzodusa i zločina nad srpskim narodom Krajine – nezabeleženog u istoriji savremenog čovečanstva. Za koji niko nije odgovarao. Naprotiv, oni koji su na taljigama iz Hrvatske proterali 250.000 svojih državljana pravoslavne vere, koji su sproveli etničko čišćenje Srba epskih razmera na jugoistoku pravdoljubive Evrope, koja nije ni trepnula – ubrzo su bili nagrađeni. Evropska unija, kojoj su ljudska prava i demokratija sveto pismo, žrtvi je namenila prezir, a dželata je začuđujuće hitro darivala i primila za svoj sto. Kakvo licemerje i kakav apsurd. Po uputstvu za upotrebu štapa i šargarepe, državi Srbiji, koja je anatemisana kao glavni vinovnik krvavog raspleta jugoslovenske drame, servirana je lažna nada da će, kada za to dođe vreme, i za nju biti mesta u elitnom društvu evropskih naroda. Koje nikako da dođe… Što bi rekao naš narod: ne lipši, magarče, do zelene trave.

Dok pišem ove redove sećam se da sam na istom ovom mestu u „Politici”, septembra 2016. godine objavio tekst pod naslovom „Jedan dan u Zagrebu”. U tom gradu sam, prvi put nakon dve decenije, tada proveo nepunih dvanaest sati. Čistog srca izneo sam svoje impresije o normalnosti koju sam osetio, o izostanku poprečnih pogleda, o nagoveštajima kojima sam bio zatečen – da ima spasa, da je izlazak na put međusobnog oprosta i pomirenja moguć i da je blizu. Sećam se lavine komentara čitalaca na taj tekst, koji su me začudili i zabrinuli. Retko ko me je pohvalio. U najvećem broju njih bio sam kritikovan da sam podlegao opsenarstvu, da ne poznajem dovoljno dubinu i razmeru mržnje koju Hrvati osećaju prema Srbima… Da budem iskren – tu vrstu komentara nisam uzimao za ozbiljno i nisam želeo da prihvatim. Čak sam se i na ulici raspravljao s ljudima koje nisam ni poznavao, kojima se nisu dopali moji stavovi izneti u navedenom tekstu, pa su smatrali da imaju pravo da nasumice stanu pred mene i objasne mi neke stvari. Bio sam u uverenju da je u civilizacijskom smislu pomirenje Srba i Hrvata neminovno, da će ići sporo, da će ga istorijska povezanost dva naroda i suživot pospešivati – ali da ga ništa neće zaustaviti.

Ali, avaj… Jesam li se grdno prevario?

Treba li pet godina kasnije da se izvinim svima onima koji su me kritikovali i da im kažem da su bili u pravu? Da li me je stvarnost demantovala? Bojim se da jeste. Koliko podlosti i hipokrizije sipaju ovodanašnji hrvatski prvaci kada na postulatima tzv. evropske povelje o ljudskim pravima populistički govore o tobožnjem pomirenju. Bez imalo stvarne iskrenosti likuju nad zločinom i sve dublje se ukopavaju u jaz mržnje, razdvajanja i degradiranje svega što je srpsko. Zabavljeni samima sobom, zarad sopstvenog političkog rejtinga sviraju na istoj žici i podilaze najnižim nacionalšovinističkim strastima – da bi ostali na vlasti. U hijerarhiji državne uprave u Hrvatskoj Ministarstvo hrvatskih branitelja važnije je od ministarstva gospodarstva i turizma.

Na nedavnom performansu na kninskim zidinama u slavu „Oluje” tragikomična praznina na licu potpredsednika hrvatske vlade za koga tvrde da je Srbin, koji se, gle ironije, preziva ni manje ni više nego Milošević – najbolje je govorila koliko smo daleko od pomirenja. Tvorci opskurne predstave kojom je trebalo pljunuti na biblijsku nesreću srpskog naroda sigurno znaju zbog čega su izabrali baš njega. Statiranje jagnjeta među kurjacima na balu vampira ispod preleta trideset godina starih aviona F-16 koje im je uvalio NATO – moguće da je to bilo poželjno samo zbog toga što se preziva Milošević? Da u brk svim Srbima jedan Milošević bude ponižen i osramoćen, da bude sučeljen sa zločinom za koji je okrivljen čitav jedan narod. Čini se da je upravo ta strašna kvalifikacija kolektivne nacionalne krivice nova nadgradnja u hrvatskom vokabularu održivosti raskola između dva slovenska naroda različite vere.

Svi koji su ovih dana makar na tren mogli da vide slavodobitno i histerično izveštavanje hrvatskih elektronskih medija o proslavi zločina bez kazne i finalne egzekucije etničkog progona Srba početkom avgusta 1995. godine – prvi put su mogli da čuju da je ceo jedan narod nazvan agresorskim. Dakle – ne samo vojnici koji su u tim tragičnim danima pod srpskom zastavom u Kninu, Lici, na Kordunu i na Baniji držali puške u rukama i branili svoje domove, grobove i pravo na život na ognjištu svojih pradedova, nego i bake i majke u žalosnoj koloni koju je na Petrovačkoj cesti raketirala hrvatska avijacija… I nemoćni starci i tek rođena deca… Ista kao ona koja su pola veka ranije, nevina i nedužna, spaljena u paklu Jasenovca. I svi Srbi, i ja, i vi koji čitate ove redove u Nišu, Užicu, u Zaječaru i Novom Sadu – svi smo mi pripadnici agresorskog naroda…

To je to. Život ide dalje. Uskoro će septembar. Šta nam valja činiti – sem da se pokajemo i da se klonimo mržnje koja nikada nikome ništa dobro nije donela. Mediji su onomad javili da su dva manijaka na auto-putu automobilom jurila aktivistu za ljudska prava Milana Antonijevića koji se vraćao odnekud iz Hrvatske. Psovali su mu srpsku majku i pokušavali da mu prepreče put, sa željom da mu „čestitaju” „Oluju”. Hvala Bogu – čovek je uspeo da sačuva živu glavu. Ponosan na naš narod koga vekovima gledaju blage oči Svetoga Save i srećan što nikad nisam video sličnu scenu na putevima u Srbiji – molim se Bogu da tako i ostane.

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komеntari3
45911
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Смедеревац
Поводом овог чланка, јављам се из малог места у Далмацији где летујем са бројном породицом већ више година. Јадран ја прелеп. Препун туриста. Велики број из Србије, Словеније и БиХ. Мештани, углавном задовољни сезоном, лепо зарађују од издавања соба. Нисмо осетили никакав анимозитет, мештани су љубазни и гостопримљиви. Помирење обичних људи је на делу. Политичари га руше.
Jorge LB
"Neće vam biti lako u Srbiji nakon ovog teksta" napisao sam vam prije 4 godine. Žalosti ako prigoda da svi zastanemo i zamislimo se nad tuđim sudbama kod vas ostavlja gorak okus izdaje i igrokaza. Meni osobno se čini da je ipak došlo vrijeme da se suočimo s tragedijom koja je pogodila ljude Krajine. Što o tome misli Srbija, da vam pravo kažem, nije me briga. Na žalost izgubljeno je previše vremena u prepucavanjima. Ono što nije mogla plejada političara, možda može taj jedan običan čovjek.
Теодор Емер
Свака част Радоше!!!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja