Nije lako dokazati, ali je dozvoljeno naslutiti ko su nalogodavci, u najmanju ruku dobavljači informacija o zdravstvenom stanju i mestu prebivališta ustaškog zločinca Milivoja Ašnera. Bilo kako bilo, zahvaljujući nepomirljivim lovcima na senke prošlosti, ponovo je pokrenuta rasprava o izvođenju pred lice pravde nekadašnjeg šefa ustaške policije u Slavonskoj Požegi.
Izvori u okruženju austrijskog Ministarstva pravosuđa ističu da je samo jedno pitanje sporno: da li će Milivoj Ašner – ili Georg Azner, kako mu glasi preinačeno ime koje mu je decenijama omogućavalo da izbegne hapšenje – biti izručen hrvatskom pravosuđu, ili će, ipak, odgovarati pred austrijskim sudom?
Dobro je da je tako – ako je tako. Dosadašnja praksa, nedoslednosti austrijskih državnih organa prilikom krivičnog gonjenja zločinaca iz Drugog svetskog rata, ipak, bude sumnje. Ašnerov slučaj to potvrđuje. U zemlji koju po drugi put smatra svojom, već pune tri godine uživa u blagodetima penzionerskog života, iako je za njim raspisana međunarodna poternica, uprkos i činjenici da dokazni materijal ostavlja malo prostora za izricanje eventualne, oslobađajuće presude.
Kao i mnogi drugi nacistički zločinci pre njega, Ašner se brani – nesposobnošću da se brani pred sudom. Njegovi branioci ističu njegovu nesposobnost da shvati predmet i težinu optužnice. Pozivaju se na dijagnozu medicinskih stručnjaka – staračka senilnost, odnosno progresivna demencija. Dijagnoza je prihvaćena bez pogovora i u javnom tužilaštvu. Uvaženi su i rezultati povremenih provera Ašnerovog zdravstvenog stanja. Uključujući onu, poslednju, od pre mesec dana. Maks Nojman, veštak za medicinu Zemaljskog suda u Celovcu, utvrdio je da nema promene Ašnerovog zdravstvenog stanja. U verodostojnost niko nije posumnjao, iako je Nojman poznat javnosti, i Službi za zaštitu ustavnosti, kao osvedočeni nacionalista, štićenik katoličko-naci(onal)ističkih Kamarada, pozicioniran desno od paradnih predvodnika te grupacije, Jerga Hajdera i Hajnca Kristijana Štrahea...
Da sportski novinari britanskog bulevarskog dnevnika „San”, kažu sticajem okolnosti, nisu sreli Ašnera u centru Celovca, kako pod alpskim prolećnim suncem pijucka kaficu, laž o senilnom starcu bi opstala. Ovako čak i Ašnerovim zaštitnicima teško pada da objasne, kako se „senilni starac” seća svih detalja iz svoje neslavne, ratne karijere. Kako mu, uprkos zamagljenosti uma, pada na pamet da izjavi za „San”: „Neki su mi Jevreji čak bili prijatelji, iako sam znao da su u genima predodređeni da budu lažovi.”
Kosmopolitski i demokratski nastrojeni deo austrijske javnosti pokrenuo je raspravu – kako to da se ta zemlja svrstava u red najvatrenijih zagovarača teorije da zločin nikada ne zastareva (pre svega u pogledu podrške koju pruža Haškom tribunalu), dok, sa druge strane, štiti bivše naciste? Podsećanja radi, tek pre nekoliko godina nacistički dečji lekar Hajnrih Gros izbegao je sudski proces, pozivajući se na senilnost. Na teret mu je bilo stavljeno da je sprovodio „rasnu higijenu”, eutanaziju nad umno zaostalom decom. Nikome nije zasmetalo da je „senilni starac” Gros samo nekoliko dana pred podizanje optužnice još bio aktivni predavač na Bečkom univerzitetu.
