ponedeljak, 26.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 23.08.2020. u 17:00 Marina Vulićević
INTERVJU: VASA PAVKOVIĆ, pisac

Želeo sam da stvorim pripovedni dokument o Beograđanima

Doba je surovo i moja knjiga nije smela da zatvara oči. – Gledao sam i slušao vrlo napregnutih čula, kao lovac. Povremeno se osećajući i kao hroničar
(Фото лична архива)

„Blizu pedeset godina, svakog radnog dana, putovao sam iz Pančeva u Beograd i nazad. Ili, kako sam voleo da se šalim ozbiljno, prebacivao se iz Srednje Evrope na Balkan (pre podne) i vraćao se sa Balkana u Srednju Evropu (po podne ili uveče). U početku, i godinama potom, dnevno sam menjao šest autobusa, odnosno četiri autobusa i dva trolejbusa. Kasnije, kad sam se preselio, promenivši adresu u rodnom gradu, bilo je svega četiri vozila – dva busa i dve trole. Tamo i nazad (...)”, piše u pogovoru za svoju novu knjigu priča „Eho Beograda” (izdanje „Akademske knjige”) Vasa Pavković. To su pripovesti o ljudima koje srećemo svaki dan, a koje u žurbi možda i ne primećujemo, ili se o njih nesvesno oglušujemo. Međutim, Vasa Pavković je, po uzoru na stare realističke pisce, kako kaže „putovao otvorenih očiju” i sačuvao slike grada i živi govor ljudi.

Šta ste o životu i našim ljudima saznali osluškujući eho Beograda?

Zbirka kratkih priča „Eho Beograda” nastajala je desetak godina, na ulicama glavnog grada, po njegovim trgovima, u vozilima GSP-a... Slušao sam i povremeno osluškivao razgovore sasvim anonimnih, nepoznatih ljudi, ali ponekad i reči slavnih žitelja Beograda. Posmatrao njihovo ponašanje u šetnji, po kafićima, na uglovima. Vrlo retko sam u tim pričama bio nešto više nego zainteresovani posmatrač. Beležio sam događaje i likove vrlo brzo, odmah pošto bi se nešto dogodilo. Namera je bila da stvorim pripovedački dokumenat o Beograđanima i njihovom uličnom životu na početku ovog stoleća... Nisam ništa izmišljao, kako se po pravilu dešavalo u mojim prethodnim zbirkama priča.

Da li su ta saznanja više humorna ili tragična, naročito kada jedna ulična prodavačica život definiše ovako: „Stojiš, dođe komunalna i posle platiš pet hiljada?”

Saznanja u ove 123 priče su pre svega neobična, ponekad ekscentrična, ponekad komična do burlesknosti, ali ponekad su monolozi ili dijalozi koje sam čuo ispunjeni tragikom ovog vremena, borbom za preživljavanje i goli opstanak, kao u minijaturi sa Zelenog venca, koju pominjete. Želeo sam da izbegnem ideološke okvire i situacije ispunjene viškom istorije i naknadne pameti, pre svega mi je bilo stalo da ulovim autentičnost. Otprilike kao Vasko Popa u svojoj poslednjoj pesničkoj knjizi, u „Rezu”. Ove priče su skoro sve iz samog centra jedinog našeg velegrada, u kojem sam studirajući, a potom radeći proveo skoro pola veka.

Jezik ulice, „štrafte” i trga, sleng, igra reči, predmet su vaše pažnje. Na koji način se menjaju naš govorni jezik i misao, tokom vremena i stalnih kriza, naročito posle masovne upotrebe mobilnih telefona?

Jedan skoro zaboravljeni pisac Beograda tvrdio je da je sve ono što je najbolje prisutno na ulicama glavnog grada. Mislio je na govor Beograđana, na živost i lepotu žargona kojim komuniciraju. Njegove reči su mi bile naročiti putovođ u avanturi pisanja „Eha Beograda”. Taj živi jezik, u akciji, taj govor vibrira ovom knjigom ne samo u dijalozima mojih junaka, nego i u naraciji, jer je on jedna od savremenih šifri postojanja našeg glavnog grada. Mobilni osiromašuju taj ulični govor, svode ga na manjinu površnih simbola... Neke priče se bave i takvom komunikacijom, jer Beograđani često ne kriju ni svoju intimu kad razgovaraju preko telefona...

Na neke ljude, umetnike, ukazali ste posebnu pažnju: Vladimira Veličkovića, Angelinu Atlagić, Miroslava Karaulca... Kako se u njima ogleda Beograd?

Priča o Vladi Veličkoviću je priča o umetničkoj istini, priča o Angelini Atlagić je priča o lepoti i eleganciji Beograđanki. Priče o Miroslavu Karaulcu govore o moćnom, vladajućem duhu palanke u delovima takozvane intelektualne elite, a priča o Mići Popoviću se bavi tajanstvenošću umetnikove sudbine i odnosa prema stvarnosti i starosti. Ne manje su uzbudljive i mnoge priče o (anti)junacima koji će zauvek i za mene i za čitaoce ostati anonimni... Posebno one priče koje se bave ženama.

Da li ružne strane grada, kao što su promenjeni odnos prema navijanju za omiljene klubove i kriminal, mogu da odnesu prevagu u odnosu na lepe epizode, kao što je zaustavljanje trolejbusa da bi se ukazala počast Rajku Mitiću?

Nažalost, ružne i tragične priče o kriminalu, o takozvanim navijačima, imaju prevagu u ovom, savremenom trenutku nad plemenitim pričama, kakva je ona o Rajku Mitiću, što je direktno u vezi s duhom vremena ali i aktuelnom političkom situacijom. Doba je surovo i moja knjiga nije smela da zatvara oči... Naprotiv, gledao sam i slušao vrlo napregnutih čula, kao lovac. Povremeno se osećajući i kao hroničar...

Ima li još uvek nečega što u Beogradu može da vas iznenadi, nasmeje do suza, ispuni srećom... i da li će se zauvek promeniti nošenjem maski i držanjem distance?

Kao i mnogi drugi ljudi i ja jedva čekam da se „demaskiramo” i da se oblici društvenog života kakvi su negovani do kovid zaraze vrate. Ne mogu da zamislim da će se ovo odvratno stanje produžiti u beskonačnost. I sada se ponekad nasmešim zbog nekog lika ili događaja s ulice ili iz autobusa, ali ću se od srca smejati tek kada ova pošast prođe. Beograd je pretrajao i teže situacije i gore boleštine, pa će, verujem čvrsto, i ovu.

Komentari1
cbab3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

dzordz
jednostavno, beograd treba voleti. a ima sta.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja