U utorak, 25. avgusta navršavaju se dve decenije od ubistva Ivana Stambolića, nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije i bliskog prijatelja i saradnika Slobodana Miloševića. Presudom Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, 2005. godine za ubistvo su osuđeni pripadnici nekadašnje Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti. I u prvostepenoj i u pravosnažnoj presudi, donetoj 2007. godine, kao nalogodavac zločina označen je Slobodan Milošević, potonji predsednik SRJ.

Bila je to prva presuda kojom je Milošević direktno označen kao naručilac političkog ubistva, ali i kao čovek koji je za „obračun” sa političkim neistomišljenicima, koristio pripadnike JSO. Nikada mu, međutim, nije suđeno, jer se nalazio u Hagu gde je protiv njega vođen postupak za ratne zločine.

Mioljub Vitorović, postupajući tužilac u procesu protiv okrivljenih pripadnika JSO, javno je to kazao iznoseći završnu reč na prvostepenom suđenju. Nedvosmisleno je optužio Slobodana Miloševića i njegovu suprugu Mirjanu Marković da su naručivali ubistva političkih protivnika.

– Sudimo organizaciji za ubijanje, odnosno, odredu DB-a namenjenom za likvidacije, ali šta je sa organizacijom ili njenim delovima, koji su bili ili su još u ekonomiji, pravosuđu, policiji, medijima, politici i koja, u strahu da ne bude otkrivena, podržava ovakve odbrane okrivljenih i održava ih u zabludi da će se sve po njih povoljno rešiti? U ovom trenutku nijedna institucija u zemlji ne brani zemlju u toj meri kao što to radi ovaj sud. Vaša odgovornost je toliko veća, ali te odgovornosti ne treba se bojati. Naprotiv, istorija je zabeležila zlo, istorija očekuje odgovor. Odgovor ovog suda treba da bude takav da ne padne pod udar istorije. Sve što nije adekvatan odgovor na zlo režima Slobodana Miloševića istorija će osuditi – rekao je, pored ostalog, tužilac Vitorović.

Istoričari i poznavaoci tadašnjih političkih prilika, ocenili su da je Milošević odlučio da ukloni Stambolića iz straha da bi mu on mogao biti ozbiljan politički protivnik. Do razlaza dojučerašnjih prijatelja i saradnika došlo je u septembru 1987. godine na sada, već čuvenoj, Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Povod za politički sudar, ocenjeno je kasnije, bio je različit pogled Stambolića i Miloševića na rešenje kosovskog problema. Dok je Miloševićev nastup bio populistički, Stambolić se zalagao za kompromise, pregovore i znatno mekše postupanje pri rešenju kosovskog pitanja.

Dva meseca po održavanju sednice, Stambolić je bio prinuđen da napusti položaj predsednika Predsedništva Srbije i povuče se iz javnog života.

Mesec dana pred izbore 2000. godine, tačnije 25. avgusta, Stambolić je nestao. Upitana da prokomentariše nestanak, Mirjana Marković je, kako su navodili mediji, odgovorila:

– Pitajte Stambolićevu ženu gde joj je muž odšetao.

Ostaci tela nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije pronađeni su 27. marta  2003. godine na Fruškoj gori, u vreme policijske akcije „Sablja”. Nenad Šare, pripadnik JSO koji je, kako je priznao pred tužilaštvom i sudom, učestvovao u otmici i likvidaciji Stambolića, prvi je progovorio o zločinu. Prema njegovom svedočenju, egzekutori su sačekali Stambolića dok je rekreativno trčao u Košutnjaku i uz pretnju oružjem i pokazivanjem službenih policijskih legitimacija, naterali ga da uđe u beli kombi. Odvezen je, prema rečima Šarea, na Frušku goru gde je ubijen i bačen u jamu sa živim krečom.

Stambolićev sin Ivan, kazao je u jednoj od izjava za medije da su viđali beli kombi i neki „jugo” ispred zgrade, momke koji se motaju, ali da se Ivan nije plašio.

– Predlagali su mu da se skloni, da ode iz Srbije u Sloveniju, Mađarsku, pa čak i u BiH, a on je govorio: „Nikome zla nisam naneo, neću da bežim, ne bojim se. Šta bude bilo, biće.” Bio je svestan da do toga može da dođe, ali nije hteo da se sklanja pred ološem. Rekao mi je: „Uvek sam se trudio da pomognem ljudima, da učinim, neću da se plašim i bežim – ispričao je Veljko Stambolić. Za zločin nad njegovim ocem optužio je Mirjanu Marković, suprugu Slobodana Miloševića.

– Ona stoji iza cele priče. Uticala je na Slobinu odluku da moj otac bude ubijen, jer nije mogla da ga smisli – naveo je u jednoj od izjava za medije Veljko Stambolić.

Sin ubijenog nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije kazao je i da nije bilo ubistva premijera Zorana Đinđića, članovi porodice nikada ne bi saznali gde je Stambolić završio.

– Malo suludo zvuči da zahvaljujem čoveku koji je učestvovao u ubistvu, ali ipak dugujem tom Nenadu Šareu, koji je pokazao jamu u koju je bačen moj otac – kazao je Veljko Stambolić.

Članovi porodice Stambolić, kako je Veljko rekao za „Politiku”, ne žele više da govore za medije. Tako su se, kaže, dogovorili. Drago im je, naveo je Veljko, što se i dalje govori i piše o ubistvu, a potom zamolio da ga ne teramo da prekrši dogovor koji ima sa majkom i sestrom.

Ivan Stambolić sahranjen je 8. aprila 2003. godine na beogradskom Topčiderskom groblju. Na večni počinak ispraćen je uz najveće državne i vojne počasti.

„Sablja” bila presudna za otkrivanje ubica

Nikola Barović, punomoćnik porodice Stambolić u postupku protiv okrivljenih za ubistvo Ivana Stambolića, kaže za „Politiku” da je malo verovatno da bi telo nekadašnjeg predsednika Predsedništva bilo otkriveno da nije sprovedena policijska akcija „Sablja” posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Dodaje i da je utvrđena odgovornost Slobodana Miloševića.

– U izreci presude navedeno je da je nalogodavac Slobodan Milošević. U presudi piše da je Milorad Ulemek Legija, tadašnji komandant JSO, po nalogu Miloševića, organizovao grupu koja je izvršila ubistvo Ivana Stambolića. Znači presudom je utvrđena Miloševićeva odgovornost u zločinu – kazao je Barović. Advokat podseća da nalogodavci nisu ustanovljeni ni u slučaju ubistva Zorana Đinđića i novinara Slavka Ćuruvije, a da su izvršioci ovih zločina izvedeni pred lice pravde samo upornošću pojedinaca.

Kazne za počinioce

Za ubistvo Stambolića pravosnažno su osuđeni najviši funkcioneri Državne bezbednosti i pripadnici JSO-a:

Radomir Marković – 15 godina zatvora

Milorad Ulemek Legija, Branko Berček – 40 godina

Nenad Bujošević – 35 godina

Leonid Milivojević, Duško Maričić – 30 godina

Nenad Ilić – 15 godina

Milorad Bracanović – dve godine