Šansa na Bliskom istoku postoji i za druge vrste voća i povrća iz Srbije, a ne samo za šljivu, kaže za „Politiku” Marko Selaković, rukovodilac kancelarije Privredne komore Srbije u Dubaiju. On je nedavno najavio mogućnost većeg izvoza domaćih poljoprivrednih proizvoda na ova tržišta, a posebno šljive, po kojoj je naša zemlja prepoznatljiva.

– Distributeri i trgovinski lanci zadovoljni su kvalitetom srpskog voća i povrća. Verujem da srpsko voćarstvo zaista ima šansu na ovom tržištu. Šljiva takođe ima priliku, ali moramo da uradimo dosta toga da bismo je iskoristili – ističe Selaković. Kako je rekao, prohodnost imaju sveža šljiva i sušeni program, a verovatno i plasman koncentrata, mada tu mogućnosti tek treba dodatno istražiti.

Vrlo je važno da uđemo u brendiranje srpske šljive ako želimo da osvojimo tržište Bliskog istoka. Sortiment koji imamo različit je od onog koji je prisutan na tom tržištu, smatra Selaković.

Brendiranje, kaže, ne podrazumeva samo izgradnju autentične robne marke već i kontinuitet u pogledu kvaliteta, količina, plasmana, poštovanja rokova. Prema njegovim rečima, to je jedan od velikih izazova koji treba da prevaziđemo ako želimo da budemo uspešni.

Upitan da li naš trenutni sortiment šljive može da zadovolji potrebe tog tržišta, Selaković kaže da je logično da se on u Srbiji razlikuje od onog koji je prisutan na Bliskom istoku.

– U Srbiji ipak 75 odsto ukupne proizvodnje šljiva odlazi za rakiju. Autentične čačanske sorte, ukoliko se uspešno brendira srpska šljiva, imaju veliku priliku za pozicioniranje. Izvesno je da potencijal postoji. Samo Institut za voćarstvo u Čačku ima 18 priznatih sorti šljive razvijenih u Srbiji – kaže naš sagovornik.

On ističe da ovo voće, koje se prodaje na tržištu Bliskog istoka, dolazi iz uvoza i da su te šljive „lepe na oko”, ali da se po ukusu teško mogu porediti sa srpskom šljivom.

– Siguran sam da među autohtonim sortama možemo naći adekvatnog konkurenta američkim sortama stone šljive koje dominiraju u regionu –uveren je Selaković.

Objašnjava da, kada je reč o sortimentu za sušenje tržište, Bliskog istoka je naviknuto na aženku – potrošači vole taj medasti ukus koji sušena aženka daje.

Imajući u vidu tradiciju koju srpsko šljivarstvo ima, uveren je da možemo da budemo konkurentni i u ovom segmentu. Bilo kroz prilagođavanje sortimenta ili intenzivno brendiranje. Kako kaže, i jedno i drugo košta, ali dugoročno daje rezultate.

Upitan da li u Dubaiju neke kompanije već pokazuju interesovanje za uvoz naše šljive ili drugih vrsta voća iz Srbije, Selaković ističe da interesovanje postoji i da je neposredno pred početak pandemije na sajmu „Gulfud” u Dubaiju Srbija uspešno predstavila svoje potencijale u prehrambenoj industriji.

Čelni ljudi najvećih trgovinskih lanaca direktno su iskazali interesovanje za srpsko voće. Na tržištu već ima jabuke iz Srbije, jagodičasto i bobičasto voće takođe ulazi na tržište, pre svega kroz smrznuti program.

Najveći izazov, prema njegovom mišljenju, jeste usaglašavanje standarda jer, da bismo uspešno osvojili ovo stabilno i platežno sposobno tržište, moramo da učinimo mnogo toga.

Kako kaže, optimizacija i standardizacija proizvodnje jeste prioritet.

Tržišta poput Bliskog istoka ne trpe kompromise u pogledu kvaliteta proizvoda, dizajna, rokova isporuke, količina. Moramo da radimo i na logistici. Standardi u domenu bezbednosti i zdravlja proizvoda, transporta, skladištenja i čuvanja, moraju biti ispoštovani.

– Vrlo je važno da budemo realni u procenama koliko i šta možemo, a ono što se dogovori mora da se poštuje – ističe Marko Selaković.