utorak, 20.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 05.09.2020. u 16:00 Branko Pejović
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Srpski đaci ozareni francuskom kulturom

Школовање српских ђака у избеглиштву у Француској (Фотодокументација srpskaistorija.com)

Kreće se lađa francuska, a u njoj srpski đaci i studenti morem putuju sa Krfa u Francusku. Da u licejima i internatima Nice, Sent Etjena i drugih gradova steknu znanja kao hleb potrebna oslobođenoj otadžbini.

„Trebaće Srbiji školovanih ljudi posle rata”, poruku je slao srpski ministar prosvete Ljubomir Davidović. Valjalo je na vreme stvoriti buduću intetlektualnu elitu.

Ova putovanja i učenja, o kojima piše Slobodan Radović u vrednoj knjizi „Znameniti profesori Užica”, u to vreme su regulisana ugovorom i uredbom. Na predlog prijatelja srpskog naroda, poslanika Andre Onora, potpisan je ugovor sa Francuskom o školovanju srpskih đaka i studenata u toj zemlji.

Važan čovek da to sprovede bio je profesor Miloš Trifunović, ministar u Pašićevoj vladi, koji je u Nici kao izaslanik srpske vlade sa školskim nadzornicima raspoređivao srpsku omladinu. Mlađe učenike smeštao u internate zajedno sa francuskim đacima. Oni stariji od 18 godina po francuskim školskim zakonima nisu mogli biti u internatu već su upućivani u univerzitetske bataljone u Žozjeu i Mon Lafenu, u kojima su polagali maturski tečaj.

„Školovanje srpskih đaka u Francuskoj za vreme Velikog rata biće regulisano Uredbom o školovanju i vaspitanju srpske omladine u Francuskoj, koju je Miloš Trifunović potpisao na Krfu 7. oktobra 1917, a potom krajem oktobra iste godine objavio u ’Srpskim novinama’ štampanim na Krfu. Bilo je ovom Trifunovićevom uredbom regulisano i finansiranje školovanja srpske dece, srednjoškolaca i studenata – kreditima srpske vlade i dotacijama francuskog Ministarstva prosvete. Potom će se, kad sve prođe i slegne se, mladi i školovani vratiti u Srbiju sa lepim uspomenama, ozareni francuskom kulturom”, beleži Radović i dodaje:

„Za te četiri godine, kako piše A. Mulen u knjizi o srpskim đacima u Francuskoj, srpski student je imao priliku da uvidi i pozna u čemu leži veličina, snaga i draž Francuske. Upoznao je francuski život, kulturu i literaturu, imao je priliku da se upozna sa demokratskim uređenjem zemlje, sa naprednim idejama. Da vidi da je uspeh samo u redu, radu i ispunjavanju zakona, da svoja sloboda prestaje onda gde drugoga počinje.”

Po objavljenim podacima, tokom tri godine Velikog rata na školovanju u Francuskoj nalazilo se više od 3.000 srpskih đaka. Među njima i Jovan Ružić: „Ja sam sa grupom od oko 40 srednjoškolaca bio smešten u licej Luj le Grand u Sent Etjenu. Četvrtkom i nedeljom nije bilo predavanja, učenici Francuzi su odlazili svojim kućama. Mi đaci izbeglice ostajali smo u liceju usamljeni. Zatim su nas počeli pozivati naši drugovi Francuzi, oni koji nisu bili u internatu, da sa njima i njihovim porodicama provedemo četvrtak popodne ili ceo dan nedeljom. Zatim se pojavilo više porodica nego što je bilo nas đaka izbeglica koje su od uprave škole tražile da po jedan od nas četvrtak i nedelju redovno kod njih provodimo.”

U Francuskoj se tada školovao i Užičanin Jovan Topalović, jedan od trojice braće kojima pisac ove knjige posvećuje poseban odeljak. Najstariji Stevan, inženjer, poginuo je na Solunskom frontu. Živko, pravnik, bio je ranjen 1914. u borbama na Mačkovom kamenu, da bi kasnije dopao zarobljeničkog logora u Gredigu kraj Salcburga, iz koga će se razmenom izbaviti. Posle rata, kao berlinski postdiplomac, specijalizovao je krivično pravo, a u međuratno doba bio predsednik Socijalističke stranke Jugoslavije. Živko Topalović se u vreme okupacije priključio Pokretu narodnog otpora i 1944. predsedavao Kongresu u selu Ba. Napustio je zemlju (sa britanskom vojnom misijom sa aerodroma u Pranjanima odleteo u Italiju) pre nego što će Titovi partizani njome zavladati.

Najmlađi Jovan stigao je sa srpskom vojskom do Krfa, gde je sakupio 80 drahmi kamenorescu za spomenik bratu na ostrvu Vido, sa piramidom od finog mermera. Jovan će biti u prvom transportu koji je zaplovio od Krfa ka Nici. Imao je tada 23 godine i tečaj zrelosti položio je ranije, pred filozofom Branislavom Petronijevićem, što je često isticao. U Francuskoj se bavio studijama geografije i opšte istorije. Kad je prošao rat Jovan Topalović se vratio u slobodnu otadžbinu kao deo elite formirane u Francuskoj, koja im je bila uzor u svakom pogledu. Postao je profesor, čitao Balzaka na francuskom, vodio sa suprugom u Užicu otmen život u francuskom maniru. Umro je početkom 1945. godine.

Komentari10
9aca9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Deki
"Trebace Srbiji skolovanih ljudi posle rata". Sva sreca pa nam je sada toliko sjajno da nam to izgleda vise nije potrebno, tako deluje.
Darko
Vrlo lep tekst koji, koji svedoci o jedno vrlo teskom i slavnom vremenu po nas narod. Ali u savremenoj Francuskoj nista od toga vise ne postoji.Znam sta pisem i na zalost licno sam se uverio , bez preterivanja-bezbroj puta. Zato ne bi bilo lose da malo zaboravimo preterane emocije kada su ovakve price u pitanju.Jer siguran sam da biste se gorko razaocarali kada biste shvatili sta mi predstavljamo danas za vecinu Francuza.
Deja Vu
„Требаће Србији школованих људи после рата”, поруку је слао српски министар просвете Љубомир Давидовић. Ваљало је на време створити будућу интетлектуалну елиту..." Hm, pa to nam treba i danas. Narocioto zbog onog: "....са демократским уређењем земље, са напредним идејама. Да види да је успех само у реду, раду и испуњавању закона, да своја слобода престаје онда где другога почиње.”!
Боро
Osnovna namera Francuza nije bila nikakva pomoć Srbskom narodu, kako se to nama romantično predstavlja već 100 godina, već zametanje klice Francuske Masonerije u Srbiji.
Mavashi
Samo roditelji daju od srca, svi ostali imaju neki interes. Naravno, to nije razlog da se ne uzme i ne kaže "hvala", kao što je red.
dr aleksandar nedok
Још нас Је мало живих потомака оних 3000 малолетних српских ђака које је Француска прихватила у своја недра пруживши им дом и светлост њене културе. И сви смо, верни причама наших родитеља, остали њени поштоваоци. Нисам пошао ни у школу, а знао сам речи и мелодију "Марсељезе", знам их и данас, француски ми је први језик који сам научио, када је 1940 Хитлер покорио плакао сам заједно са оцем, свим срцем био уз генерала де Гола, веселио се 1944 ослобођењу Париза. Vive la France qui nous а аime'

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja