subota, 31.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 07.09.2020. u 08:30 R. D.

Spomenik komiti heroju

Dimitrije Begović, jedini je komitski komandant Topličkog ustanka kome nije podignut spomenik. - Posle 100 godina, grupa građana i Muzej Prokuplja, a uz podršku Ministarstva kulture, pokrenuli su akciju da se grob heroja najzad dostojno obeleži
Димитрије Беговић

Poručnik Dimitrije Begović jedan je od najznačajnijih vođa Topličkog ustanka koji je izbio u okupiranoj Srbiji u februaru 1917. Narod Toplice i Jablanice ga smatra herojem. Tome je doprinelo ne samo Begovićevo junaštvo, već i njegovo prinošenje života cele porodice na oltar slobode. Ipak, o ratnim zaslugama ovog velikog komitskog junaka ništa se ne zna izvan usko lokalnih okvira, a nije mu ni do dan danas podignut spomenik.

Tek ove godine je na inicijativu grupe građana i Muzeja Prokuplje, a uz podršku Ministarstva kulture, pokrenuta akcija da se grob Dimitrija Begovića najzad dostojno obeleži odgovarajućim spomenikom.

Direktor prokupačkog muzeja Darko Žarić kaže da će projekat Spomen-obeležje Dimitriju Begoviću Narodni muzej Toplice u Prokuplju realizovati ove godine u najvećoj meri uz finansijsku pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, i da će se u realizaciju projekta uključiti i druga ministarstva, grad Prokuplje, AD Planinka iz Kuršumlije i drugi donatori. Budući skulptursko-arhitektonski memorijal, čiji je autor Dragan Radenović, na osam kilometara od Prolom Banje, blizu malo poznatog vodopada Ripivode, biće već sledeće godine dostupan posetiocima.

Nešto više o ličnosti i delu ovog znamenitog srpskog oficira saznajemo od profesora srpske političke istorije na Fakultetu političkih nauka, dr Dragana Simeunovića, koji je ujedno i jedan od njegovih najbližih potomaka.

Kazna za ustanak bila je jeziva, kaže Simeunović. Pet puta jača okupatorska vojska je 25. marta 1917. razbila ustaničku vojsku i potisla ustanike u planine. Bugarski vojnici su ubili više od 20.000 Srba civila, uglavnom žena, staraca i dece, i spalili 55 sela, odnosno 55.000 stambenih i drugih objekata. U bugarskim pokoljima posebno su stradali članovi porodica iz kojih je neko bio u komitama. Ta sudbina nije mimoišla ni porodicu Dimitrija Begovića.

Bugari su odlučili da ga ucene životom njegove žene i četvoro dece poslavši mu ultimatum: da potajno preda svoju četu ili će mu cela porodica biti ubijena. U pismu od 23. marta 1917. Begović je odgovorio: „Ubili ste na hiljade članova porodica komita, ubićete i moju, jer se ja nikada neću predati. Srpski oficir se ne predaje.”

Razjareni Begovićevim čvrstim držanjem koje je znatno uticalo na podizanje poljuljanog morala komita i srpskog stanovništva, bugarski vojnici su njegovu porodicu prvo zverski mučili. Nakon što su njegovoj ženi koja je bila u sedmom mesecu trudnoće rasporili stomak, iz njega istrgli muško dete i naboli ga na bajonet, ubacili su u zapaljenu pojatu i nju i sve četvoro njihove dece, da bi živi izgoreli. U užasu nečovečnog umiranja deca su se toliko grčevito splela oko majke da ih posle smrti nisu mogli više od nje razdvojiti pa su ih sve skupa morali sahraniti u jednu raku u selu Gajtan.

Bugarska kontraofanziva bila je ništa drugo do etničko čišćenje, navodi Simeunović. Zatirane su cele porodice kako bi se narod odvratio od davanja pomoći preostalim komitama. Iako raspršeni u grupice, ustanici su nastavili da se bore ginući jedan po jedan. Njihov kraj su ubrzavali zima, bolest, nemanje municije i izdaja.

Žrtva izdaje bio je i Dimitrije Begović. Jedan od ustanika predao se bugarskoj vojsci i za nagradu rekao gde se na Radan planini nalazi Dimitrije sa grupom komita. Bugari su hitno pokrenuli veliki broj vojnika i 13. januara 1918. napali komite. Bilo ih je dvadeset protiv jednog.

Naređenje bugarske komande je glasilo: uhvatiti komitskog vođu Begovića živog kako bi ga pred narodom mučili i ponižavali, i na kraju ga javno pogubili i time označili kraj ustanka. Kada ih je bugarska vojska opkolila, komite su istrčale iz skrivnice nastojeći da borbom prsa u prsa probiju obruč u čemu su neki od njih i uspeli. Dimitrije je ranjen ostao u obruču sa nekoliko komita.

Trenutak njegove pogibije zaslužuje posebnu pažnju jer je izuzetan junački i patriotski čin. Iako ranjen, borio se do poslednjeg metka i kao odličan strelac sa svog uzvišenog kamenog zaklona, ubio veliki broj bugarskih vojnika. Kad je ostao bez municije, komitski vojvoda se odlučio na čin dostojan Stevana Sinđelića. Pošto su Bugari bili uporni da ga uhvate živog i neprekidno mu dovikivali da se preda, on je u jednom trenutku odgovorio da će to učiniti, ali da kao oficir želi da se preda isključivo bugarskim oficirima.

Izašavši u zimsko maglovito praskozorje iz zaklona podignutih ruku, Dimitrije je u šakama koje je sakrio u rukavima šinjela držao dve odšrafljene bombe. Grabeći se ko će pre da ga dohvati, bugarski oficiri koji su se polakomili na veliki novac od nagrade, kao i napredovanje koje bi im po hvatanju komitskog komandanta usledilo, potrčali su mu u susret.

Kada su mu prišli dovoljno blizu, Dimitrije je aktivirao eksploziv koji je sakrio pod bluzu. Od snažne eksplozije poginuli su i on i dva bugarska oficira. Izbezumljeni od besa, bugarski vojnici su mu odsekli glavu i nabijenu na kolac nosali je danima kroz srpska sela. U činu njegove smrti ima i nečeg pobedničkog, jer je on sam odlučio kad će i kako umreti, a i nečeg džentlmenskog, kada je umirući ubio sebi ravne.

Sahranio ga je narod na mestu pogibije pokraj planinskog puta, da bi njegov grob podsećao mlađe naraštaje kako se za svoj narod i njegovu slobodu žrtvuje sve, pa i više od života.

Kada je izgledalo da je sve zaboravljeno, jednoga dana 1921. godine Dimitrijeva sestra Milica, koja je i sama bila komita, rešila je da osveti brata. Ponovo je obukla grubu crnu komitsku odeću, opasala se ukrštenim redenicima, zatakla za pojas revolver i jatagan i na konju galopom odjahala ka selu Donja Toponica, gde je na nekoj svadbi kumovao čovek koji je izdao ne samo njenog brata već i mnogo drugih komita.

Banuvši na svadbu koja se održavala u seoskoj kafani, neznanka se izvinila domaćinima i zamolila da joj pokažu kuma kako bi mu prenela jednu važnu poruku. Ništa ne sluteći, domaćini su joj rekli ko je kum koji se u tom času veselio. Milica mu je prišla, pitala ga za ime, a zatim izvukla iz pojasa pištolj i sručila mu ceo šaržer u glavu i grudi. Potom mu je jataganom odsekla glavu i stavila je u torbu.

Gosti su se u panici razbežali, a ona je odjahala ka Prokuplju gde je pronašla načelnika okruga, kome se obratila rečima: „Gospodine načelniče, ja sam danas ubila srpskog izdajnika i krvnika moje porodice koji je izdao moga brata Dimitrija Begovića, srpskog oficira. Činite sa mnom šta god hoćete, ja sam osvetila brata!” Iznenađen Miličinom odvažnošću odgovorio joj je da je neće uhapsiti zbog toga što je ubila izdajnika i da ide kući, s tim da izdajnikovu glavu odnese njegovim seljanima, a da će je zvati, ako bude trebalo. Za počinjeno ubistvo Milica nikada nije odgovarala.

Prolazilo je vreme, topličkim i jablaničkim stazama prolazile su druge surove vojne i harali novi naraštaji okupatora, kraj je opusteo. Grob Begovića je vremenom zaboravljen, ostajući uz zarasli put u teško pristupačnoj zabiti. Ne samo da u jablaničko-topličkom kraju za koji se hrabri i požrtvovani komita Dimitrije Begović borio i zbog čije slobode je umro i žrtvovao porodicu, njegovo ime ne nosi nijedna ulica, škola ili slična institucija koja bi novim naraštajima pričom o njegovom junaštvu rasplamsavala tako nam neophodni patriotizam koga imamo sve manje i manje, nego čak ni u celoj Srbiji nema njegovog imena u ogromnim spiskovima ulica, institucija, firmi i škola.

Iako su vremenom usamljeni herojev grob u planini prekrili rastinje i zaborav svih vlasti, Dimitriju Begoviću, jedinom komitskom komandantu Topličkog ustanka kome nije podignut spomenik, i to ni za sto godina, ipak je veličanstven usmeni spomen podiglo divljenje naroda. U svim prohujalim ratovima taj grob je bio zavetno mesto rodoljuba. Njega danas obilaze retki planinari, poneki lovac ili zalutali turista iz obližnje Prolom Banje. Inicijatori podizanja spomenika veruju da će se sve to uskoro promeniti.

Komentari13
f2131
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Никола
Ако Србија не схвати да је њен кључ за опстанак у Топлици и на југу, неће је ни бити више. Држава све мора да учини да Топлички крај као и остатак Србије заживи, да народ ту остаје, множи се, а не само да се улаже у Београд. Иначе неће ни Београда бити једног дана.
ralence
Свака част Сестри Милици, сетила се старог Србског Завета “ Ко се не освети тај се не посвети. “
Драган Поповић
Никад није касно одужити се хероју.Такви људи су створили и чували Србију.Слава му !!!!!!!
Леон Давидович
Бугарски окупатор починио је страшне злочине над српским народом. Масовно су убијали и децу. Када је брат мога деде учествовао 1918. у ослобађању тих делова Србије мештани су му показали 5 бугарских војника који су убијали децу. Пресудио им је на лицу места, стрељао је зликовце.
Miroslav
Ima takvog junastva samo u TOPLICKOM KRAJU . Ima drugih krajeva gde ima mnogo vise ispricanih prica o junastvu .

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja