Energetska nezavisnost južne srpske pokrajine neće se rešavati ispuštanjem vode iz jezera Gazivode, po sistemu nema vode, nema hidroelektrane, nema struje, jer bi sporazum potpisan tokom vikenda u Vašingtonu konačno trebalo da reši pitanje korišćenje ovog srpskog hidropotencijala.

Naime, sporazum na koji je paraf stavio prvi čovek Srbije Aleksandar Vučić obavezuje dve strane da će raditi s američkim odeljenjem za energetiku na izradi studije izvodljivosti, a sve u cilju zajedničke upotrebe vode iz akumulacije.

Zašto je ova tačka izazvala toliku uzbunu u Prištini i da li će bivši premijer samoproglašenog Kosova Ramuš Haradinaj zbog toga napustiti vladajuću koaliciju, kako je najavio, ukoliko aktuelni premijer Avdulah Hoti u Beloj kući stavi paraf na sporazum, tek će se videti, ali jedno je izvesno – Srbija je izgradila Gazivode.

Gradnja ove brane i celog projekta hidrosistema finansirana je iz razvojnih sredstava Svetske banke sedamdesetih godina prošlog veka, a celokupni kredit u iznosu od nešto više od 900 miliona evra otplatila je Republika Srbija i jedan deo „Đerdap”.

Da li je i u kojoj meri Srbija koristila Gazivode za proizvodnju struje, mr Željko Marković, konsultant za energetiku u Dilojtu i bivši direktor u EPS-u, kaže da Srbija i „Elektroprivreda Srbije” nisu formalno gledano koristile jezero Gazivode za proizvodnju električne energije.

– S druge strane, ta proizvodnja je u rukama Srba s severa Kosova i Metohije i proizvedena električna energije iz hidroelektrane Gazivode se koristi za napajanje četiri opštine na severu KiM – kaže Marković.

Tako, dodaje, Albanci s KiM nemaju kontrolu nad jezerom i električnom energijom koja se iz ovog jezera proizvodi. – Dakle, korisnici su Srbi sa severa južne srpske pokrajine preko preduzeća koja su formirana na severu KiM i ne posluju u okviru kosovske elektroprivrede – objašnjava naš naš sagovornik.

Upitan da li u Srbiji postoji već praksa podela jezera i korišćenja električne energije, kako je predviđeno i ovim sporazumom iz Vašingtona pošto bude izrađena studija izvodljivosti, Marković kaže da Srbija ima takav primer.

– Reč je o hidrocentrali „Đerdap”, gde se vodni resursi dele između nas i Rumuna – kaže on.

Međutim, značaj hidroelektrane Gazivode nije samo zbog električne energije već i vodosnabdevanja na KiM.

– Osim toga, iako se hidroelektrana nalazi na KiM, samo jezero je na teritoriji Srbije, pa otud i potreba da se ovo pitanje konačno reši – kaže on.

Naime, oko 80 odsto površine jezera Gazivode nalazi se u opštini Zubin Potok na severu Kosova, sa većinski srpskim stanovništvom, a manjim delom jezero pripada opštini Novi Pazar.

Jezero Gazivode je važno i za hlađenje termoelektrane u Obiliću. Struja koja se proizvede iz Gazivoda do sada nije stizala u centralnu Srbiju, ali se ovim sporazumom to može promeniti.

Ukoliko bi se isključila voda u termoelektranama, one bi ostale bez proizvodnje, što bi značilo prestanak snabdevanja električnom energijom i proizvodnje.

Imovina preduzeća podrazumeva veliko jezero, sa velikom branom Gazivode, malo jezero sa branom Pridvorica, kanal za vodosnabdevanje i sa dve stanice za navodnjavanje.