utorak, 27.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 14.09.2020. u 18:00 Nebojša Katić

„Internacionala” 21. veka: sužnje i dalje mori glad

Jedini stvarni, veliki sukob jeste onaj između malog broja onih koji imaju i armije onih koji nemaju. Sve drugo je samo šmira i socijalna obmana, koja ne može trajati u beskraj i koja pre ili kasnije može izmaći kontroli

Dok u državama zapadnog sveta socijalne razlike i nejednakosti decenijama rastu, dok pandemijska ekonomska politika te razlike dodatno produbljuje, socijalni bunt je, čini se, potpuno umrtvljen. (Pokret „Žutih prsluka” u Francuskoj je izuzetak, ali kao da i on polako gubi energiju.) Tehnologija anesteziranja je impresivna i za sada je izuzetno uspešna. Ta vrsta inženjeringa je najvidljivija u SAD i vezana je za projekat pod nazivom „Crni životu su važni”. Iako su trenutna sukobljavanja u SAD deo predizborne kampanje, logika i tehnologija sukoba prevazilaze neposredne političke potrebe trenutka.

Da je reč o projektu, vidi se kroz moćnu kampanju podrške koju tzv. liberalni mediji daju tom pokretu, sada već radikalizovanom do besmisla. Na drugoj strani političkog spektra, desni mediji takođe podstiču konzervativniji deo američkog javnog mnjenja na konfrontaciju sa pokretom BLM (engleski akronim za pokret „Crni životi su važni”).

U kontekstu rastućih socijalnih i ekonomskih nejednakosti, svaki sukob, ma kako radikalan bio, koristan je i dobiće podršku centara moći. Jedini uslov je da sukob nema klasnu dimenziju, da nije uperen protiv onih koji su na vrhu piramide moći i da ne dovodi u pitanje političko i ekonomsko ustrojstvo sistema.

Nije slučajno da socijalni protesti, poput protesta „Žutih prsluka”, imaju mnogo manje publiciteta od političkih protesta u Hongkongu. Nije slučajno ni da za žestoke socijalne sukobe u Čileu (u kojima je bilo i mrtvih) gotovo da niko nije čuo, dok za političke sukobe u Venecueli znaju svi. Važno je da se socijalne pobune, tamo gde se pojave, sakriju i marginalizuju kako se infekcija ne bi širila

U tom kvazirevolucionarnom ambijentu „svi sužnji koje mori glad” sukobljavaće se međusobno, doživljavajući jedni druge kao krivce za tešku situaciju u kojoj žive. Reč je o ratu svih protiv svih – na dnu socijalne piramide. Uvek će tu biti i čestitih entuzijasta koji ne razumeju logiku igre i koji veruju kako klečanjem i izvikivanjem parola služe humanom cilju. Ta neartikulisana buka i povremena teatralnost neće promeniti ništa. Rušenje istorijskih spomenika ili obijanje i pljačkanje radnji neće ni za jotu popraviti poziciju crne populacije, već će samo produbiti jaz između „belih” i „crnih”. Umesto da se radikalizuje klasna borba, dodatno se zaoštravaju rasni konflikti, a društvo se neprekidno drži u takvoj vrsti kreirane tenzije.

Nesporan je atavistički rasizam američkog društva. Nesporna je brutalnost američke policije. Nesporno je, mada zaboravljeno, da je i pravosudni sistem diskriminatoran prema svoji „nebelim” građanima. Još manje je sporno da tužni položaj velikog dela crnačke populacije ima korene u dubokoj prošlosti i da se taj položaj sporo menja. Crni deo populacije može dobiti istinsku šansu samo kada se poslušno integriše u establišment, kada se odrekne „svojih”, i kada pokaže, poput bivšeg predsednika Obame, da je iznutra sasvim „beo”.

Fundamentalni problem američkog društva odavno nije u vezi samo s položajem jedne rasne grupe, već pre svega s položajem ogromnog broja siromašnih građana Amerike, bez obzira na njihovu boju kože. (Isto važi i za ostale delove sveta gde se klasni sukobi neutrališu i transformišu u besmislene sukobe nekakve druge vrste.)

Kao i uvek, ključnu ulogu imaju najuticajniji mediji, kroz čije oči gledamo svet i koji slikaju stvarnost po meri interesa onih koji ih plaćaju. Nije slučajno da socijalni protesti, poput protesta „Žutih prsluka”, imaju mnogo manje publiciteta od političkih protesta u Hongkongu. Nije slučajno ni da za žestoke socijalne sukobe u Čileu (u kojima je bilo i mrtvih) gotovo da niko nije čuo, dok za političke sukobe u Venecueli znaju svi. Važno je da se socijalne pobune, tamo gde se pojave, sakriju i marginalizuju kako se infekcija ne bi širila.

Kako bi se socijalne tenzije kontrolisale, ključno je da nezadovoljstvo ne dobije političku artikulaciju, koja je danas moguća samo kroz parlamentarne partije. Socijalno nezadovoljstvo nema ko da kanališe (bar ne smisleno i konstruktivno), budući da su sve istinski leve partije ili uništene ili transformisane u groteskne karikature. Angažman nove levice svodi se pre svega na rodnu politiku i na ekologiju. Te partije imaju funkciju da blokiraju politički prostor i da ne dopuste stvaranje stranaka s jasnim socijalnim programom i političkim profilom.

Nekome ko je alergičan na kovanicu „klasni sukob” svakako će zasmetati taj demodirani marksistički recidiv koji se provlači kroz tekst. To neće promeniti činjenicu da svi fundamentalni konflikti proističu iz siromaštva i bede. Jedini stvarni, veliki sukob jeste onaj između malog broja onih koji imaju i armije onih koji nemaju. Sve drugo je samo šmira i socijalna obmana, koja ne može trajati u beskraj i koja pre ili kasnije može izmaći kontroli. „Internacionala” je danas aktuelna isto koliko je bila i krajem 19. veka.

konomista

https://nkatic.wordpress.com/

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari16
4d8ce
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Зоран Маторац
Овај део ми се посебно допао: "У контексту растућих социјалних и економских неједнакости, сваки сукоб, ма како радикалан био, користан је и добиће подршку центара моћи. Једини услов је да сукоб нема класну димензију, да није уперен против оних који су на врху пирамиде моћи и да не доводи у питање политичко и економско устројство система."
Dijalektika
Раде Ковачевић@. Прво, није спорно да је критика политичке економије суштинска за антикапитализам, али јој данас треба додати и критику политичке екологије. Друго, теоријски, може се, допустити могућност да се капитализам сам уруши, али се не зна шта ће га заменити. Треће, историја је препредена и поред економског, потребан је филозофски и социолошки угао гледања на ову историјски пролазну појаву. Четврто, из једне или две реченице не може се закључивати о целовитој теоријској позицији писца.
Цивилизацијска девијација
Уводећи потрошачку логику, епоха капиталистичког глобализма је данас економију, политику, културу, уметност, морал и природу бацила на муке због велике цивилизацијске девијације.
Dijalektika
Антикапитализам не може инсистирати само на борби за укидање експлоатације, јер је капитализам данас глобализован (обликује цели свет и свакодневни живот – од нашег доручка до састава атмосфере). Обим политичког деловања против капитализма данас мора бити знатно шири. Поред борбе за ослобођење од експлоатације политичко деловање мора обухватири и глобалне еколошке проблеме (нпр. климатске промене).
Раде Ковачевић
Уважени колумниста је подсетио на већ неколико деценија скрајнуту чињеницу: људско друштво је класно антагонистичко друштво.Чињеница да је мала група људи на планети Земљи, њих око 10%, приграбила преко 90% укупних расположивих ресурса изгледа невероватно, али још је невероватније то да се садашње становништво планете према тој чињеници држи помирљиво!?Не ради се само о успешној капиталистичкој пропаганди, већ и о томе да социјализам до сада није дао уверљиву економску алтернативу капитализму!
Раде Ковачевић
Dijalektika@Не доказује се данас да ли је капитализам деструктиван према друштву као таквом или према другим системима, па и самој природи, већ да ли је због иманентних разлога "свој сопствени гробар" (висок органски састав капитала, тенденцијски пад просечне профитне стопе, централизација и монополизација капитала и друго). С друге стране, данас се социјализам не може заступати елегантним филозофемама, већ јасним системским решењима, нпр. о начину алокације инвестиција у стални капитал и др.
Dijalektika
@Раде Ковачевић. Логику профита капитализма није могуће ослободити од деструктивности. Социјализам није само оно што је био, већ и оно што може да буде. Потенцијали досадашњег социјализма не могу се мерити само према ономе што је било реално, јер нису остварене све могућности које је отворила социјална револуција.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja