četvrtak, 22.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 14.09.2020. u 20:00 Milica Dimitrijević
INTERVJU: LEON KOJEN, filozof i teoretičar književnosti

Pesnički izraz mnogostrukog lika života

Uverenje da pravih granica između života i poezije nema, jer se poezija javlja i tamo gde je po zdravom razumu i „dobrom ukusu” ne može biti, inspirisalo je najznačajnija ostvarenja Rastka Petrovića, Milana Dedinca i Dušana Matića
Леон Којен (Фото А. Васиљевић)

Među novim naslovima koji su s okončanjem vanrednog stanja u ovom, po mnogo čemu izazovnom dobu epidemije izašli iz štampe, a koji privlače pažnju jeste i nova knjiga „Tri živa pesnika” („Zepter Book World”, 2020) u kojoj je Leon Kojen, nastavljajući svoje dugogodišnje bavljenje srpskom poezijom i kao teoretičar i kao kritičar, priredio izbor iz poezije Rastka Petrovića, Milana Dedinca i Dušana Matića. Neuobičajen potez okupljanja ove trojice velikih stvaralaca na jednom mestu prati i nesvakidašnji format štiva, koji je takav da se stihovi na njegovim stranama ne „lome” već su pregledno predstavljeni – tako čitalac ima mogućnost da na pravi način doživi osoben ritam njihovih stihova. U razgovoru vođenom za naš list Kojen govori o dubljim srodnostima koje povezuju Petrovića, Dedinca i Matića, a koje su ostale u senci drukčijih pristupa njihovom delu i modernom srpskom pesništvu u celini, što i jeste jedan od bitnih razloga nastanka ove knjige.

U predgovoru knjizi, u kojoj ste napravili izbor iz celokupnog Petrovićevog, Dedinčevog i Matićevog pesničkog dela, kažete da su oni pripadali možda najblistavijoj generaciji koju je srpska poezija imala u 20. veku i dovodite to u vezu s njihovim modernističkim opredeljenjem. Zašto mislite da danas to treba posebno istaći?

Modernizam je zavladao evropskom poezijom posle 1918, delom kao reakcija na slom vladajućih vrednosti u klanici Velikog rata, a delom kao nastavak poetskih istraživanja i eksperimenata iz predratnog vremena. On je i u Srbiji bio spontano prihvaćen među mladim pesnicima koji su tek ulazili u književnost. To važi za Rastka Petrovića, Dedinca i Matića, ali i za druge pesnike te generacije: Crnjanskog, Momčila Nastasijevića, nešto starijeg Vinavera. Svi oni su odmah prihvatili centralni stav modernističke poetike – da pravi pesnik ne preuzima gotove obrasce iz prethodne tradicije, već mora stalno da traga za novim ritmičkim i jezičkim izrazom. Suprotno onome što se često misli, taj stav je za svu šestoricu pesnika imao ključnu važnost tokom čitavog njihovog života i bavljenja književnošću.

Kako ste došli do toga da upravo ovu trojicu pesnika predstavite zajedno, do sada se njihova poezija objavljivala ili zasebno ili u širim antologijama?

„Postoji samo jedan način živeti”, napisao je Rastko Petrović 1924. u vreme kada je sa Matićem i Dedincem pokretao „Svedočanstva”, „a to je pomoću sila koje nam je priroda pružila. Poezija je jedna od takvih sila.” Zajednički element koji je ujedinjavao saradnike ovog kratkovekog ali važnog časopisa bilo je uverenje da pravih granica između života i poezije nema, jer se poezija, kao jedna od „sila koje nam je priroda pružila” javlja i tamo gde je po zdravom razumu i „dobrom ukusu” ne može biti. To uverenje inspirisalo je najznačajnija rana ostvarenja ove trojice pesnika – Petrovićevo „Otkrovenje”, Dedinčevu „Javnu pticu” i Matićeve nadrealističke pesme – i objašnjava mnoge njihove odlike. Ista težnja ka obuhvatnosti izraza, koje nema kod Crnjanskog, Vinavera ili Nastasijevića, ostala je do kraja konstanta njihovog pesništva. Njihove zrele koliko i njihove rane pesme uvek izbegavaju utvrđene pesničke oblike da bi novim, za tu priliku nađenim postupcima učinile pesnički jezik sposobnijim da izrazi sav mnogostruki lik života.

Naslov knjige „Tri živa pesnika” svakako nije slučajno odabran, zašto ste se za njega opredelili?

Marko Ristić je 1954. godine objavio povelik esej o Crnjanskom, Rastku Petroviću i Polu Elijaru, koji je nazvao „Tri mrtva pesnika”. Osnovna teza tog eseja je da i pravi pesnik prestaje to da bude ako se svrsta na politički pogrešnu stranu. Prema Ristićevom mišljenju, to je značilo da su Crnjanski i Rastko Petrović neminovno prestali da budu pesnici kada nisu, kao on sam, odabrali da budu ideološki levičari već su ušli u državnu službu i, odmah ili nešto kasnije, postali diplomate Kraljevine Jugoslavije. Moj naslov, pored ostalog, izražava neslaganje i sa ovakvim pogledom na odnos između poezije i ideologije, i sa Ristićevim konkretnim zaključcima.

Ristić, koliko se sećam, nalazi potvrdu za svoju tezu u činjenici da su i Crnjanski i Rastko Petrović vremenom sve manje pisali poeziju?

Ristića dovoljno demantuje poetska snaga mnogih stranica koje su napisali Petrović i Crnjanski od sredine dvadesetih godina prošlog veka, kada su prema njemu umrli kao pesnici. I jedan i drugi su, upravo zato što su verovali u modernističku ideju stalnog traganja za novim izrazom, napisali daleko manje pesama nego mnogi pesnici osrednjeg talenta, spremni da iz godine u godinu zadovoljno ponavljaju iste „lirske formule”. Ali to nije izraz nemoći, kako se činilo Ristiću, nego samosvesti pesnika koji zna, da upotrebim jedan Matićev izraz, koliko je prava poezija uvek „skupa igra”. Istu samosvest imali su i drugi srpski modernisti ove generacije, i to ih – bar meni – danas čini zanimljivijim od mnogih pesnika novijih vremena. Naročito su Matić i Dedinac u svojim poznijim pesmama na uzbudljiv način preobražavali motive svoje rane poezije.

Da li ste u ovo vreme epidemije radili još na nečemu, imate li u pripremi i neki drugi projekat?

Početni impuls za „Tri živa pesnika” bio je poziv iz izdavačke kuće „Cepter” da za njih po svom izboru priredim knjigu poezije, na čemu sam im veoma zahvalan, kao i na spremnosti da knjigu opreme onako kako to poezija ove trojice izuzetnih pesnika zaslužuje. Čitajući ih, sve više mi se činilo da ceo srpski pesnički modernizam između dva svetska rata zaslužuje da bude ponovo protumačen i ocenjen, ali u ovom trenutku to je više želja nego projekat.

Komentari0
9a9e0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja