četvrtak, 22.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 19.09.2020. u 18:00 Đorđe Telebak

Frenk Sinatra u radničkom odmaralištu

Svakog dana uz ručak u radničkom odmaralištu na Rabu slušali smo Frenka Sinatru i njegovog „Stranca u noći”. Svakog dana! Čak i da je od Sinatre – previše je
Френк Синатра, легендарни амерички певач, глумац и шоумен (Фотодокументација „Политике”)

Vreme je nevidljivog „virus korona kauboja”. Straha. Nelagode. Muke. Preko glave mi je teških novinskih tema… Već sam navikao da me Aleksandar Boguslajev (42), ukrajinski biznismen i bogataš koji živi u kneževini Monako, trzne telefonskim pozivom posle ponoći. Veli mi da je kapetan usmerio njegovu jahtu prema Kikladima. To jest, prema ljupkom gradiću Nausa, na severu ostrva Paros. U velikom salonu jahte, kaže, poveće je društvance.

Pije se u potocima francuski šampanjac „pomeri”. A kao meze služe se brojne vrste francuskog sira. Kravljeg i kozjeg. Sluša se muzika iz šezdesetih godina. Otis Reding, Areta Frenklin, Bitlsi, Rolingstonsi, Mišel Polnaref. „Gde baš Polnarefa nađoste?”, zapitah Boguslajeva. „Slušamo ga ponajviše zbog one njegove melodije s naslovom na engleskom ’Love Me, Please Love Me’. Danas je prava ljubav tako retka, zar ne?” „Dobro je da ne slušate Edit Pjaf, jer biste pali u depresiju”, odgovorih mu. Ono, jest’ da je daleko najbolja francuska pevačica šansona ikada, ali, eto, bar mene baca u depresiju. Daleko, joj kuća!

„Javiću ti se iz Nause”, reče pospanim glasom Boguslajev i zažele mi laku noć. Letovali smo pre tri godine Francuskinja i ja na grčkom ostrvu Paros. Iznajmili smo rentakar da bismo bolje upoznali ovo dražesno grčko ostrvo. Naravno, posetili smo i tip-top gradić Nausu. Sećam se kad uđoh u jednu baš lepu radnjicu, a gospođica procvrkuta na jeziku Balzaka. „Super govorite francuski ”, rekoh joj. „Normalno, ja sam Francuskinja”, reče mi s osmehom. Nausa je letovalište „džetsetera”. U luci, sve same megajahte. Šetamo se tesnim kaldrmisanim uličicama Nause načičkanim privlačnim radnjicama suvenira i letnje odeće. Pred restoranima, pored mora, na dugačkom horizontalno položenom štapu, suše se hobotnice ulovljene u cik zore. Mislim se, lako je Boguslajevu i sličnima. Njemu i njegovom društvancetu na jahti virus ne može ništa. „Ne može nam niko ništa”, što peva naš Mitar Mirić.

Zbog zaista nemoguće virus korona „prpe” koja me je spopala, ovog leta ne videh Mediteran. Sasvim bi drugačija bila priča da imam jahtu kao Aleksandar Boguslajev. Ali nemam. Nas dvoje bili smo namerili da možda odemo na divni Rab. Na ostrvo moga detinjstva. Ali ni to ne može. Na Rabu je očeva firma imala odmaralište. Sve je bilo gotovo mukte. Sve, osim napornog puta do Raba. Gde je Sarajevo, a gde je Rab! Hej! Sećam se da smo roditelji, sestra i ja, putovali do Raba čitavu večnost. Kad bismo na Jadranskoj magistrali stigli do mestašca po imenu Jablanac, čekali smo na trajekt koji bi nas odveo do Raba. Svakog dana uz ručak u radničkom odmaralištu na Rabu slušali smo Frenka Sinatru i njegovog „Stranca u noći”. Svakog dana! Čak i da je od Sinatre – previše je. Gde su sad ona naša „džabna radnička odmarališta” iz vremena Titovog samoupravnog socijalizma? Kad se konobar približi našem stolu prvo što uradi bilo je da pokupi naše bonove za ručak. Posle ručka prošetali bismo čuvenim šumovitim rapskim parkom, ispred kojeg stoji bista Engleza, prvog rapskog nudiste.

Brionski arhipelag nije baš toliko daleko od Raba. Pa tako ni ostrvo Vanga, gde beše letnja rezidencija Tita i njegove supruge Jovanke. Znao bi Tito i zimi otići iz Beograda na Brione, zarad blage klime. Ko sad uživa na Vangi? Teško pitanje. I još nešto me kopka. Zašto je Jovanka posle smrti svog slavnog supruga bila zatočenica vile na Dedinju? Vile u kojoj je koristila samo jednu sobu, budući da vila nije imala grejanje. Svi su izgledi da će ga uskoro imati. Čak su Jovanki bili oduzeli i ličnu kartu i pasoš, pa nigde nije mogla putovati. Zašto sve to? Zbog čega? Ko se to i zašto iživljavao na Titovoj udovici? I, gle, sad vrhunskog cinizma: vraćaju joj pasoš, ali kad je navršila 85 godina života! „Ne, ne treba mi pasoš sad u ovim mojim godinama”, dostojanstveno im je rekla Jovanka.

Šta, inače, ostade od one u svetu veoma poštovane nesvrstane Titove Jugoslavije i njegovog ideologa Kardelja, tvorca samoupravnog socijalizma? Ostadoše – posvađane državice. Odnosno francuski glagol „balkaniser” (usitniti, rascepkati). Skoro pa postadoše – feudi. Ustrojili su između njih granične prelaze, gde carinici govore istim jezikom. Jedne zime, za Novu godinu, kad sa Francuskinjom bejah za svoj rođendan u Dubrovniku, u hotelskoj sobi zaboravih francuski pasoš. „Vašu putovnicu, molim!”, obrati mi se carinik. „Zaboravio sam je u hotelu ’Petka’ u kojem smo odseli”, rekoh mu. „Dobro, ja ću vas pustiti, ali šta će vam biti dole, to ne znam”, i pritom pokaza rukom na granični prelaz u Neumu. No, i u Neumu je glatko išlo. A kako i neće ići, kad carinici osetiše da govorim sarajevskim akcentom „Indeksa”, „Bijelog dugmeta”, Zdravka Čolića, Kemala Montena...

Nego, da se vratim na moje propalo letovanje na Mediteranu, a zbog kojeg se stalno prepirem s Francuskinjom. Htela je ona, kad već Grci zbog korone neće Francuze, da odemo makar na francusku Korziku. Upinjala se iz petnih žila da odemo, a ja nisam hteo. „Pa, slušaj nešto”, rekoh joj, „neću valjda dozvoliti da nas neki neodgojeni i nedisciplinovani korzikanski mulac zarazi virusom korona i otera nas u grob pre vremena.” Osim toga, nismo blesavi pa da francuskom fondu PIO išta poklonimo. A i zašto bismo? Hoću da živim, i dok poslednji dinar (evro) imam, neću da se smirim. Eto to.

Verujte mi, na reč, ovog leta me je strefio pravi pravcati grč. A sve zbog moje miljenice – Grčke.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari3
28b44
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

J.M.
Prvi put čujem za određeene muzičke velikane, alii za velikana- autora ovog teksta. Dopada mi se što nije akcenat stavljen na "korona, korona, jao šta ćemo", već je kroz retrospektivu i interesantnih opisa događajčića iz prošlih vremena, pa eto i Juge, obrađeno ovo korona leto bez bliske nam Grčke... Lepo, čitljivo. :)
To sam ja, znate me
Divno napisan tekst! Bas sam uzivao kako je autor povezao razne teme i dileme.
sarajlija
Predivan i u stilu velikog reportera napisana reportaža žurnaliste Đorđa Telebaka! Da, to su bila ona nezaboravna vremena socijalističkog samoupravljanja kada su radnici bili kraljevi

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja