ponedeljak, 26.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 29.09.2020. u 18:00 Nebojša Krstić

Pritajeni tigar, rakija i meze

Paradoks je u tome što je danas u Srbiji na čelu racionalne i praktične političke struje Vučić, nekadašnji radikal, a na demagoškom frontu dominiraju nekadašnji reformski i proevropski političari, koji su ciničnom igrom sudbine doživeli regresiju i sada tavore na slepom koloseku
(Фото А. Васиљевић)

Vašingtonski sporazum i dalje proizvodi reakcije. Ričard Grenel je u Beogradu povodom otvaranja kancelarije američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC), i tim povodom stranka Dragana Đilasa (koja iz potpuno nepoznatih razloga u svom imenu ima pojmove „sloboda i pravda”) izdala je saopštenje u kojem se kaže da neće biti investicija, već samo kredita „da bi se Albanci povezali s Evropom”. Dodaje se i kako Srbiji to „nije interes”. Dragan Đilas je, za podsećanje, osoba koja je na pitanje novinara kako treba rešiti problem Kosova izjavila: „Tako što ćemo se pomiriti s Albancima”. Kakvo je to pomirenje do koga se dolazi tako što bi se Srbija protivila izgradnji pruga i puteva koje povezuju Beograd i Niš sa Prištinom i Dračom? I razume li Đilas išta o ekonomskim interesima Srbije, ako ne razume značaj ovih saobraćajnica za transport srpske robe? I razume li koliko bi pomenuta infrastruktura olakšala život Srbima koji žive na teritoriji Kosova ili onima koji žive ma gde drugde, a žele tamo da odu?

Đilasovo reagovanje podsetilo me je na naslov filma „Pritajeni tigar, skriveni zmaj”, jer primedbe na Vučićev potpis na Vašingtonski sporazum suštinski predstavljaju spisak skrivenog populizma i pritajenog šovinizma. Tu, naravno, mislim i na kritike Borisa Tadića i Vuka Jeremića. Tadić tvrdi da je „mini-šengen” implicitno priznanje Kosova, jer je Kosovo u taj projekat primljeno bez zvezdice, one fusnote za koju su se izborili Tadićevi pregovarači 2012. Pritom zaboravlja da je sporazum o korišćenju zvezdice postignut sa EU, jer tu imamo realnost u kojoj neke zemlje članice nisu priznale nezavisnost KiM, ali da zvezdica Americi, koja je priznala, ne znači ama baš ništa. U tim uslovima, ako stvari posmatramo formalistički, veliki Vučićev uspeh je što u Vašingtonskom dokumentu ne stoji „Nezavisna država Kosovo”, već „Kosovo (Priština)”.

Međutim, sada nije 2012, već 2020. Mnogo je vode proteklo i teška situacija u kojoj je Tadić pokušavao da reši problem danas je mnogostruko teža, a manevarski prostor daleko je manji. Pošto bivši predsednik Srbije to odlično zna, tim je njegova demagogija daleko malignija od Đilasove, koji o problemu Kosova ne zna ništa više od onoga što mu servira Mlađan Đorđević.

U tom kontekstu, najznačajnija Tadićeva primedba bila je to što je Vučić, po Tadićevom mnjenju, na sastanku s Donaldom Trampom „relativizovao pitanje priznanja i odložio ga na neodređeno vreme”, a to je, tvrdi bivši predsednik, jako loše za Srbiju. Moja malenkost misli obrnuto. Ukoliko je Tadić u pravu, i ukoliko je Vučić zaista uspeo da relativizuje i odloži pitanje priznanja, on je za Srbiju uradio daleko više nego što čitajući sporazum može da se zaključi, a što uopšte nije malo. Ako je pitanje priznanja na neodređeno vreme skinuto s američko-srpske agende, onda je Vašingtonski sporazum najznačajniji spoljnopolitički uspeh Srbije u poslednjih sto godina. Za Tadića pitanje: Šta je inače zadatak predsednika Srbije, ako ne da smanjuje pritisak na Srbiju?

Vašingtonski sporazum ima nekoliko nivoa koristi. Prvi, on odnose Srba i Albanaca s mitomanskog i simboličnog prevodi na opipljiv i racionalan mod u kojem su životna pitanja radnih mesta i životnog standarda ispred onih „srčanih”, o kojima se peva uz rakiju i meze u sitne sate. U tom modu moguće je smanjivanje međunacionalnih tenzija, pad vrednosti akcija političara populista i mogućnost da Srbi i Albanci razgovaraju i sarađuju kao ljudi i komšije, a ne kao predstavnici zaraćenih plemena. Drugi nivo predstavlja ono što je poseta Rika Grenela i Adama Bolera Beogradu i Prištini potvrdila: da je poboljšanje bilateralnih odnosa SAD i Srbije na listi prioriteta administracije američkog predsednika, a da je to šansa koju Srbija ne sme da propusti. Za one kojima nije jasno zašto, evo kratkog odgovora: zato što nas iskustvo uči da zemlja koja ima SAD za saveznika ostvaruje svoje nacionalne i državne interese, dok zemlja koja ovu silu ima za protivnika oplakuje svoju gorku sudbinu, slavi poraze i bira demagoge koji ekonomsko propadanje pravdaju globalističkom nepravdom koju će Srbija jednog dana, ne zna se kad i kako, pobediti. Paradoks je u tome što je danas u Srbiji na čelu racionalne i praktične političke struje Vučić, nekadašnji radikal, a na demagoškom frontu dominiraju nekadašnji reformski i proevropski političari koji su ciničnom igrom sudbine doživeli regresiju i sada tavore na slepom koloseku pretvorivši se u svoju parodiju. Pa imamo slikovitu situaciju u kojoj Vučić s Trampom i Hotijem u Vašingtonu piše istoriju, dok oni posle „uspešnog” bojkota debatuju o tome u koliko će kolona nastupiti na sledećim izborima. Dakle, Vučić se na najbolji mogući način bavi rešavanjem problema Srbije, a oni, na najgori mogući, sobom.

Marktetinški stručnjak

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari14
23672
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dule Astro
U duhu objektivnog novinarstva Politika bi trebalo da da isti prostor i svima koji su spomenuti u ovom tekstu da iznesu svoju "odbranu".
MP 1
Potpuno podrzavam "Duleta". Najlepse molim list Politika da dozvoli da se ljudi pomenuti u tekstu gore mogu braniti. Ovako..nije dobro. Mi zivimo u 21 veku, tj neki zive..neki ne zive..neki jos zive u Boljsevizmu na pr. dr Krstic kao da je u sluzbi nekog SSSR komunistickog sefa.
Славко
Ми улажемо у пут према ентитету недефинисаног статуса, али чврсто непријатељског односа према нама и то улагање у путеве и пруге чини изузетно РИСКАНТНИМ. Ко нам гарантује да сутра опет неће затворити тзв границу?! Америка? Ко гарантује да САД неће сутра водити Бајден који ће давати 100-постотну подршку Албанцима? Помирење са комшијом је пожељно, али не правите пут ка њему, где он увек може да стави тарабу.
Slobodan
Ne smeta mi kritika g. Krstića neih za mene čudnih stavova g. Djilasa i njegove stranke. Smeta mi medjutim što njima neće biti data prilika da odgovore g. Krstiću, jer to je suština demokratije. Dakle, da čujemo obe strane. Znam da to nije u tradiciji srpskog novinarstva, ali jeste na Zapadu. A naš "strateški cilj" je još uvek članstvo u EU, što znači prihvatanje njihovih standarda. Ne bi me iznenadilo da EU upravo ovaj primer citira kad nam (verovatno) da negativnu ocenu progresa u decembru.
Ned Mucic
Slobodane .... pa mi smo njih odavno culi , njihovu "labudovu pesmu".
Trifun
Antiprotivne kriticare Vasingtonsog sporazuma Srbije sa SAD/Trampom treba podsetiti kako je nastala EU..Prvo je to bila "Evropska zajednica za ugalj i celik"(1951.g)Njeni osnivaci su: Belgija,Francuska,Holandija,Italija,Luksemburg i Nemačka.."Mini Sengenom",u kome je Srbija ekonomski najjaca drzava,kao Nemacka u EU,Srbija mnogo dobija..Ali ne samo Srbija,nego i ostale zemlje clanice buduceg "Mini Sengena",kao sto u EU korist nema samo Nemacka nego sve EU clanice..
Sumnja...
Kakve koristi od EU imaju Rumunija, Bugarska, Hrvatska i druge privredno slabe zemlje? Do sada su u EU vladali Nemačka i Francuska, a sada samo Nemačka.
Мали Ђокица
Не рекосте г Крстићу колико ћемо брже ићи на Косово*? Јел смо до сада ишли преко Марса тамо? Полетимо па где паднемо. Зар нам нису довољни и ови путеви за педесет милиона долара трговине? Боже, да сам јуче умро не бих ни знао каквим сам кривим пругама и путевима ишао по Косову*. Да се вратим на прво питање. Сада је (питање): Колико ће им после, аутопутом, требати времена да дођу у Ниш који већ сматрају својим? За тенкове знам за колико ће доћи.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja