U „Pomeniku poginulih i umrlih žitelja sela Drenovca i Ševarica u Mačvi u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje” iz 1928. godine, koji je priredio tadašnji paroh drenovački Jakov Josifa Čupić, u rubrici „U Svetskom ratu od 1914. do 1918. godine poginuli, umrli i nestali” navedeno je: „Luka Đorđević, star 65 god. Ubijen meseca avgusta 1914, iz Drenovca”.
I danas se još uvek pominje priča o pogibiji Luke Đorđevića, koju je prenosio očevidac, Lukin savremenik, Đurađ Petrović (potiče iz drenovačke familije poznatije po nadimku „Vendić“). On je ovu ratnu tragediju krišom posmatrao skrivajući se u gustoj šumi, zaklonjen iza stabla velikog drveta. Navedeni nemio događaj ispričao je i Svetozaru R. Geratoviću, zvanom Geza (1924–2004), a na osnovu toga nastala je i ova beseda.
Naime, pripadnici austrougarske vojske krenuli su da pređu reku Savu preko drenovačkog poteza zvanog Zabran u kome se nalazila koliba okružena šumom. Tu je, sa suprugom Petrom, živeo i radio starac Luka, kosmat čovek, izuzetno krupan, sa izraženim dugim brkovima.
Tog kobnog dana baba Petra je radila u bašti, dok je deda Luka sekao drva. Pošto je Đorđevića koliba bila nadomak reke, baba Petra je prva ugledala neprijateljsku soldatesku koja se, napuštajući selo Drenovac, kretala u pravcu Save. Baba Petra je pozvala deda-Luku, govoreći mu:
– Evo ih, Luko, idu „perjanice”! Satrli su naš Drenovac!
Deda Luka je imao u kolibi pušku i rekao je babi:
– Deder, doturi mi moju „kremenjaču”!
Pošto mu je Petra dodala pušku, Luka je stao nasred sokaka i bez zaklona, u stojećem stavu, „uhvatio na šinu” (nanišanio) i opalio na predvodnika austrougarskih „perjanica” koji je jahao na belom konju. Pucanj je bio toliko precizan da se neprijatelj odmah, mrtav, stropoštao s konja.
Ispostavilo se da je jahač na belom konju bio zapovednik austrougarske vojske i oficir visokog čina.
Podstaknuti ovim prizorom, razbesneli i razulareni neprijateljski vojnici su sabljama isekli na komade starca Luku i njegovu suprugu Petru, tako da njihova familija nije mogla da ih po svim običajima dostojno sahrani.
To se desilo na malom uzvišenju, nedaleko od Đorđevića kolibe, koja i danas postoji, kao i brdašce što nas podseća i opominje na ratne strahote u kojima su stradali nedužni civili.
Zoran S. Radovanović,
drenovački učitelj
