Moram da vam se poverim. Većina mojih prijatelja su partizanovci. Odnosno „grobari”, da ne upotrebim neku težu reč. Ali, tako je kad čovek ne bira društvo. Sad je kasno da se kajem. Primetio sam, takođe, da posedujem paranormalne sposobnosti, što ne znači da ću svima koji ovo čitaju praviti natalnu kartu. Naime, kad god ih nazovem telefonom dok igra Partizan, „crno-beli” obavezno gube. U početku smo mislili da je reč o slučajnosti, ali toliko se puta ponovilo da može da se potvrdi i empirijski. Ukratko, dan pre utakmice, pa na dan kada se igra utakmica i sutradan, kad gorke suze liju, oni ne odgovaraju na moje pozive.
Probao sam da se iskupim tako što sam počeo da ih pozivam kad igra Zvezda. Šta sve čovek neće da učini zbog nacionalnog pomirenja! Međutim, ispostavilo se da tada moji obavezno pobeđuju, što je preraslo u ozbiljan problem. Dakle, klasičan sam baksuz. Srećom da i moji i njihovi igraju tragično, tako da je, u ime očuvanja višedecenijskog prijateljstva, pao dogovor. Manuli smo se domaćeg fudbala, Zvezde i Partizana. Preporučujem to i ostalima, deluje terapeutski.
Ako sa fudbalskog pređem na ideološki teren, ponovo nailazim na još jednu srpsku dihotomiju. Većina mojih prijatelja, dakle i zvezdaši, odnosno „cigani”, da ne upotrebim neku težu reč, sve sam ravnogorac do ravnogorca. Gde ih samo nađoh. Možete li da zamislite kako mi je kada se nađem u njihovom obruču, sam, u mrkloj noći? Srećom pa se ne srećemo po šumama i gorama, već u kafanama. Srećna okolnost je i ta što su to duhoviti ljudi, tako da ne mlatimo praznu slamu o Draži i Titu, Krcunu ili Kalabiću, shvatajući da je život isuviše kratak.
Kako da, recimo, objasnim sadašnjoj mladosti da se Slobodan Penezić Krcun posle pete ispijene rakije poverio Borislavu Mihajloviću Mihizu da je pobio toliko Srba da su mu ruke bile krvave do ramena, a ne do lakata, kako ga je čačkao Mihiz. Siromah Mihiz toliko se uplašio da ga zbog dugačkog jezika Krcun ne skrati za glavu. Jezik mu je bio duži od pameti, a mnogi tvrde da je bio pametan za Ginisa.
Uzgred, Krcun je bio narodni heroj, šef Ozne za Srbiju, čovek koji je vodio operaciju hapšenja Draže Mihajlovića. Logično je da je Krcun bio taj koji je odveo Dražu na nepoznatu lokaciju i naredio njegovo streljanje. Ali, kada već govorim o besmislenosti srpskih podela, jedan od dokaza je i taj što danas Krcun ima status Srbende prvog stepena, kako kod partizana, tako i kod četnika. Ovi mlađi bi se kladili da je bio četnički vojvoda u duši. Moj prijatelj to lakonski objašnjava sledećom teorijom: „Jedinstvo je nemoguće bez podela. One nas okupljaju oko nejedinstva i čine jedinstvenim u podeli.” Pravi mudrac, nema šta.
Da li se onda istorija zapravo ne pomera, te da i ne postoji, a da se zapravo menjaju samo junaci, kostimi i enterijer. Kada se to shvati, međutim, postaje kasno. Nije li testamentarni oproštaj sa Srbima dokaz da je Slobodan Milošević tek 2. oktobra 2000. godine ukapirao, kao pripravnik u agenciji za prodaju nekretnina, da je sav kapital i sve prokletstvo Srbije sadržano u njenoj lokaciji. Smeštena između Istoka i Zapada, pravoslavlja i katoličanstva, hrišćanstva i islama, ona je osuđena da se širi i skuplja, povećava i smanjuje, da se miri i ratuje i da njena sudbina ne zavisi toliko od mudrosti ili gluposti vođa, koliko od odnosa snaga koje je čereče? Da je Sloba to ukapirao ranije, sve bi činio suprotno od onoga što je učinio. Ostao bi u Njujorku i družio se s Rokfelerom, a Ivan Stambolić bi vodio Srbiju. Verovatno bi obojica još bili živi i zajedno bi pili viski na Vračaru, gde su stanovali jedan pored drugog.
Da je to Krcun shvatio ranije, u svojim poslednjim trenucima ne bi bio šokiran zato što njegov službeni automobil iznenada, na ravnom putu, u velikoj brzini, skreće ka drvetu. Možda je tada skontao da je bilo bolje da je popio pet rakija s Dražom, nego s Mihizom.
Pre tri decenije, gotovo niko u Srba, naročito onih s partijskom knjižicom, a nije ih bilo malo, ne bi poverovao da su Dražini vojnici i meštani sela Pranjani, u operaciji „Halijard”, 1944. godine, baš u vreme kada se i mladi kralj Petar odrekao Draže, ali iz Londona, spasili više od 500 pilota i članova posada američkih aviona oborenih iznad Srbije. Kada je suđeno čiča Draži, Amerikanci se nisu pretrgli da intervenišu kod Tita kako bi mu progledao kroz prste. Pre nekoliko dana u Pranjane su došli predsednik Srbije Aleksandar Vučić i američki ambasador Entoni Godfri, koji je rekao da mu je čast što je prvi američki ambasador koji učestvuje u svečanosti kod novog spomenika. Godfri je kazao i da su srpski seljaci u saradnji s američkim saveznicima preuzeli ogroman rizik, nazivajući operaciju „Halijard” najvećom misijom spasavanja pilota.
Videćete, posle Godfrijevog govora reč „četnik” će postati manje strašna u regionu. Ako još Holivud snimi ratni filmski spektakl u kojem će bradonje i srpski seljaci biti američki spasioci, u komšiluku će nastati opšta panika jer će sada redizajnirani Draža, kao američki saveznik, tek uzdrmati njihove krhke demokratije. Crveni su to shvatili odavno, ne štedeći za strateški marketing, naročito filmsku industriju. Samo je Bata Živojinović, bez asistencije Ljubiše Samardžića, ubio više Nemaca od Šeste ličke!
Zato pompa oko Pranjana pokazuje svu apsurdnost srpskih podela. Umesto da se množimo, mi se delimo, umesto da nas je više, sve nas je manje. Nismo mi ponavljači iz istorije, već iz matematike. To sam i rekao pre neki dan kada su mi četnici, kao istaknutom partizanu, dodelili nagradu za novinarstvo „Dragiša Kašiković”. Šta je trebalo da uradimo predsednik žirija Aleksandar Čotrić i ja? Umesto da se pokoljemo, on je meni vikao serdare, a ja njemu vojvodo. Fin neki četnik, odmah smo se prepoznali. Kao i Krcun, navija za Zvezdu.
