petak, 05.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 05.10.2020. u 20:33 Katarina Đorđević

Invalidska penzija manja i od minimalca

Finansijski problemi su glavni, ali ne i jedini koji muče ljude sa invaliditetom, ima ih 350.000 u Srbiji a njih 1.800 koristi elektromotorna vozila. Ostali u kolicima teško ulaze gde bi želeli
(Фото Н. Марјановић)

Kada se naš sugrađanin Branko Jokić, koga je sudbina vezala za invalidska kolica, odlučio da nakon 18 godina počne da koristi gradski prevoz, u istom danu je doživeo dva iznenađenja – prijatno i neprijatno. S obzirom na to da koristi specijalizovani elektroskuter za prevoz osoba sa invaliditetom i da mu je potrebna pomoć prilikom ulaska u autobus, prvo iznenađenje ga je sačekalo na početnoj stanici linije 504, kada je žena koja vozi autobus ručno spustila mehaničku platformu, koja se doduše odvalila iz ležišta ali je poslužila da on uđe u prevoz. Kada je stigao do željene destinacije, žena za volanom mu je ponovo pomogla da izađe iz autobusa, prislonivši odvaljeni deo platforme kao kosu ravan kako bi on mogao da izađe skuterom iz autobusa.

I taman kada je pomislio da će dobrota spasiti svet, vozač na liniji 37 je nekoliko sati kasnije odbio da mu pomogne i spusti platformu, sa argumentacijom da „ne sme da izlazi iz autobusa”. Branko je morao da propusti dva autobusa kako bi sačekao onaj sa ispravnom platformom i konačno stigao do svoje kuće. Osim što je predsednik Udruženja osoba sa invaliditetom „Feniks”, Branko Jokić je jedan od 350.000 ljudi u našoj zemlji koji imaju problem sa hodom. Iako se on, iz vizure statistike, može pohvaliti da spada u 1.800 „privilegovanih” sa invaliditetom koji koriste elektromotorna vozila, ovaj podatak ništa ne znači pred činjenicom da svojim skuterom ne može da se kreće ni po snegu, ni po pesku, a ni po blatu. Kada sneg zaveje beogradsko naselje Resnik, u kome živi sa porodicom, on je odsečen od sveta sve do proleća. Kupovina modernih invalidskih kolica ili automobila za njega je misaona imenica, jer od njegove invalidske penzije koja iznosi svega 30.000 dinara, porodica jedva preživljava.

Iako podaci Republičkog zavoda za statistiku svedoče da 571.780 osoba u našoj zemlji ima neku vrstu hendikepa, stiče se utisak da država ima maćehinski odnos prema ljudima koji su zavisni od tuđe nege i pomoći. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da od 350.000 ljudi koji imaju problem sa hodom, čak 225.535 njih ne koristi nikakvu pomoć, odnosno nema nikakva pomagala? Naime, svega 1.794 osoba koristi elektromotorna kolica, mehanička kolica upotrebljava 16.596 osoba, štake koristi 78.714 osoba, uz pomoć hodalice kreće se 15.264 njih, a proteze i druga ortopedska pomagala ima 11.896 osoba. Čak petina osoba sa hendikepom koje imaju probleme u hodu ili penjanju uz stepenice, imaju i poteškoće u pogledu svakodnevne brige o sebi – ishrani, oblačenju i održavanju higijene.

– Punih 17 godina, koliko se nalazim u invalidskim kolicima, nijedan službenik Centra za socijalni rad nije došao da vidi kako živim. Za vreme vanrednog stanja, izazvanog pandemijom virusa korona, nisam dobio nijedan paket humanitarne pomoći, a moj zahtev za personalnim asistentom je odbijen, jer lokalna samouprava nema novca za ovu vrstu usluge. S obzirom na to da mi je zbog prirode hendikepa potrebna rehabilitacija dva puta godišnje, moj neurolog je savetovao odlazak u Ribarsku banju. Mene su, međutim, pozvali iz Selters banje i rekli da mi nude smeštaj u trokrevetnoj sobi, u stacionarnom bolničkom delu zgrade, koji nisam mogao da prihvatim, jer je epidemija korone počela da uzima danak – ilustruje naš sagovornik tegobe svakodnevnog življenja i priseća se da su u bivšoj Jugoslaviji osobe sa hendikepom imale pravo na banjsko lečenje svake, a ne jednom u tri godine, i ostvarivale pravo na vozilo za invalide.

Naš sagovornik dodaje da se osobe sa invaliditetom susreću sa fizičkim preprekama na svakom koraku – veliki broj zgrada ima arhitektonske barijere i nepristupačne su osobama u kolicima, bahato parkiranje na mestima rezervisanim za invalide je više pravilo nego izuzetak, a činjenica da ne postoji nijedan turistički autobus za osobe sa invaliditetom znači da oni koje je sudbina osudila na život u kolicima mogu samo da maštaju o moru ili obilasku evropskih metropola.

– Podaci govore da je penzija glavni izvor prihoda za oko 60 odsto osoba sa hendikepom, a njen iznos zavisi od toga gde ste i koliko dugo radili. Ako ste stoprocentni invalid ostvarujete pravo na tuđu negu i pomoć, koja iznosi svega 15.000 dinara. Moja penzija je manja od minimalca, a ako bih za fizioterapeuta svakoga dana izdvajao 25 evra, moja porodica bi bukvalno gladovala. A gde su troškovi za lekove, vitamine i zdravu ishranu? Sa tim primanjima ne mogu da podignem ni kredit za peglu, a kamoli za renoviranje stana ili kupovinu automobila – tužno konstatuje ovaj profesor srpskog jezika, koga je bolest odvojila od đaka i smestila u invalidska kolica.

Komеntari12
23f4e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
'Drzava ima macehinski odnos prema (invalidima)''. Drzavni prihodi su prihodi od poreskih obaveznika. Njoj ne padaju pare s neba. Socijalna osiguranja su vezana za drzavne prihode sto znaci da su drustvena osiguranja. Zaliti se na posledice i nabrajati ''nedostatke'' bez veze sa uzrocima je sanjarenje o ''zeljenom svetu''. Cinjenica je da niko ne placa rado poreze. To se zove ''poreska disciplina''. Italija i Nemacka ilustruju razlike. Uveli kapitalizam a sve ocekuju od drzave. Paradoks
Simuna
Sa invalidskom penzijom od 15 780 nemogu ni da se prehranim a kamoli lekove da kupim, toliko o brizi nas invalida
Nataša Sretenović
Ja sam u inv.penziji 7god a pre 18 godina mi je dijagnostikovana Multiple skleroza i nemam lek,a koristim invalidsko pomagalo.Za razliku od gospodina Jokića moja penzija kao i većini invalidskih penzionera iznosi 15000.U naselju u kom živim nema d.z. nego ambulanta koja nije pristupačna osobama sa invaliditetom jer su ordinacije na spratu
Pavlović Goran
I oni sa teškom operacijom srca i sa karcinomom žive sa 16.000.din. invalidske penzije a nemogu da rade. Bruka i sramota. Važno je da se gradi stadion.
nikola andric
Nagomilavanje vrsta penzija? Kako je sa borackim i prvo-borackim? Penzioni sistemi se svode na zaradjene penzije i socijalne penzije. U prve se ulaze od poslodavca i osiguranog lica , druga se baziraju na solidaritetu i brigi o gradjanima bez prihoda. Dakle ova druga placaju poreski obaveznici. Drzave su institucije a institucije imaju drustvene funkcije . One se zasnivaju na zastupnistvu posto samo fizicka lica mogu da delaju. Dakle fizicka lica zastupaju instutucije a kako to rade pitanje.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja