petak, 27.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 11.10.2020. u 18:00 Đorđe Telebak

Senekino prvo poluvreme

Može li se Parižanin koji živi u velikom stanu s brojnim sobama, u staroj patinastoj buržujskoj zgradi, smatrati srećnim? Šta bi na to rekao onaj rimski filozof
(Фото EPA­EFE/Andrej Cukic)

Ovih dana, u jednom dnevniku iz „jugosfere”, nabasah na vrlo staru fotografiju. Na fotografiji – Tito. U Ovalnom salonu Bele kuće. U Vašingtonu. Tito u fotelji, s cigarom „kuba” u ruci. Desno od njega, u drugoj fotelji, američki predsednik Nikson.

Eto, šta beše Tito i ugledna SFRJ, s njim na čelu. Tito, za koga neki današnji političari kažu da je bio – bravar. Ne metaloglodač – što mu je, zapravo, bio zanat – nego, eto, skoro pa postade nekakav „kalauz-bravar”. Baš čudan neki bravar, s „kubom” koju elegantno držaše u ruci. „Bravar” što opušteno sedi u fotelji u ovalnom salonu Bele kuće pročešljavajući svetsku politiku s američkim predsednikom Niksonom. Koji je sedeo u istoj takvoj fotelji, istog dezena.

U Parizu me, najčešće noću, često pohodi rimski filozof Seneka. Znate već, to je onaj rimski filozof iz bogate i ugledne porodice Seneka, koji, između ostalog, napisa tanku filozofsku knjižicu zanimljivog naslova „O srećnom životu”. Seneka smatraše da je srećan onaj život koji je u skladu s prirodom. A takav život, napisa Seneka, moguće je ostvariti najpre i samo ukoliko smo zdravog duha, kao i zdravlja, uopšte.

Može li se Parižanin koji živi u velikom stanu s brojnim sobama, u staroj patinastoj buržujskoj zgradi tipa „osmanijen” (haussmannien), smatrati srećnim? I ako uz to, naravno, ima dobro zdravlje, ljupku i nikad dosadnu vragolastu ženicu, uspešnu odraslu decu, povelik konto u banci. Da li je, možda, slučaj ovog Parižanina što ugodno živi svoj život – u ovoj epohi bezdušnog i nemilostivog neoliberalnog kapitalizma – slučaj tog srećnog čoveka-dobitnika koji živi „u skladu s prirodom”, kako propoveda veliki Seneka?

Da li se nekome ko ima 65 godina, pa naviše, i ko je najveći period života proživeo u Titovom režimu, više sviđa „prvo poluvreme” njegovog života ili, pak, ovo „drugo poluvreme”? Ljudi koji nisu živeli u prvom poluvremenu, nisu naročito kvalifikovani da pričaju o životu iz onog prvog poluvremena. Naprosto, zato što su tad bili mali, ili se još nisu bili ni rodili. A što se nas iz „prvog poluvremena” tiče, mogli smo, primera radi, otputovati i prošetati se pariskim Jelisejskim poljima kad god nam se ćefnulo. Naravno, pod uslovom da smo imali novca za takvo putovanje. Stanovnici država koje su pripadale grupaciji Varšavskog pakta o takvom putovanju mogli su samo da sanjaju.

U „prvom poluvremenu”, između ostalog, imali smo i vrlo jaku nacionalnu fudbalsku ligu. Samo Beograd imao je u prvoj ligi tri fudbalska kluba. Sarajevo dva. Kad bi naša fudbalska ekipa učestvovala u Kupu evropskih šampiona, vrlo skupo bi prodavala svoju kožu na evropskoj fudbalskoj sceni. Crvena zvezda pobedi francusku ekipu Marselj u italijanskom Bariju i osvoji titulu šampiona Evrope. Sada, u ovom „drugom poluvremenu”, kad postoji fudbalska superliga Srbije, Crvena zvezda ili Partizan, čim igraju s nekim jačim evropskim timom, odmah „fasuju šest komada”. Brojne fabrike iz „prvog poluvremena” naših života... šta li to bi sa njima? Gde i kako nestadoše? A toliko smo ih imali u tom „prvom poluvremenu” da im se čak ni broj nije znao.

Ono što je, bar na Balkanu, ostalo identično – kako u prvom, tako i u ovom drugom poluvremenu – jesu poveća društvanca, isključivo muškaraca koji sede i časte se u kafani plaćajući naizmenično ture. Ostala mi je u sećanju scena iz kafane na grčkom ostrvu Santorini. Elem, sedam muškaraca u kafani. Nigde žene. „Gde su vam žene?”, pitam ih. „Kako gde su?”, javi mi se jedan brkajlija. „Pa, kod kuće su, gde bi drugo mogle biti?” „Zar se ne plašite da bi mogle banuti u kafanu s oklagijom u ruci da vas traže, ili, nedajbože, s onim zdepastim drvenim valjkom za valjanje testa za kolače?”, peckam ih smešeći se. Prasnuše u smeh. „I naše žene izađu same sa svojim prijateljicama u kafanu, na kafu i piće, tako da je rezultat nerešen”, reče jedan veseli Grk širokih pleća.

Ima još nešto što je ostalo isto i u prvom i u drugom poluvremenu naših života. I to ne samo u zemljama „jugosfere”, nego i na Zapadu. Nekad su najvažnije rečenice iz kojih su proizlazile bitne odluke u „sizovskim materijalima” za delegate, bile napisane većinom na dnu strane, vrlo sitnim, jedva vidljivim slovima. Nekoliko dana nakon glasanja na sednici SIZ-a, delegati bi se bunili kakva je sad to odluka za koju je glasalo njihovo veće radnika. U stručnoj službi SIZ-a činovnici bi im rekli da malo bolje pogledaju materijale koje su bili dobili za sednicu. I zaista, našli bi tu birokratsku i perfidnu „caku” provučenu kroz sićušna, tek lupom vidljiva slova. U Francuskoj takođe zna da se desi da čovek, recimo, kupi stan u dvospratnici. Iznad stanova, na drugom spratu – a na reklamnom prospektu – fino se na fotografiji vidi dugačka nadstrešnica koja pokriva sve balkone na drugom spratu. Kasnije, kad kupac kupi taj stan na drugom spratu – nema strehe. „Kako to da je nema?”, čudi se kupac. „Gospodine, fino vam piše malim slovima na prvoj strani reklamnog prospekta, ispod fotografije vaše buduće zgrade, da zajednička streha za balkone drugog sprata postoji – ali samo na prospektu”, lukavo će izvođač radova.

Verujte mi, siguran sam da je i u pop i rok muzici prvo poluvreme naših života bilo bolje od drugog poluvremena. U prvom poluvremenu imali smo „Indekse”, „Bijelo dugme”, „Korni grupu”, Arsena Dedića, Olivera Dragojevića, Josipu Lisac, Biseru Veletanlić... Ipak, i u ovom drugom poluvremenu imamo, recimo, odličnog Vasila Hadžimanova, sina Zafira Hadžimanova i Senke Veletanlić, te njegovog zagrebačkog prijatelja džez-pijanistu Matiju Dedića, sina Gabi Novak i Arsena Dedića. Prisustvovah koncertu Matije Dedića i promociji njegovog albuma „Sentiana” u mađarskom institutu za kulturu u Parizu.

Vasil i Matija, sjajni su džez muzičari.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari18
ff83c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Рајковић Ненад
Јесте Љубо, али нешто не верујем да од тога живи.
Smorke
Prvo, drugo poluvreme. Kao da je to bitno. Gleda se krajnji rezultat, a on ja katastrofa. Stalno smo u baražu, u borbi za bolji (dostojanstveniji život). Živa nisam da čujem šta bi Seneka pre izabrao. Gajbetinu na Haussmannovom bulevaru ili garsonjericu na Karaburmi.
Sreten Bozic -Wongar
Pobegao sam iz Jugoslavije i peske preko Alpe do Pariza jer sam morao. U Srbiji je za vreme Penezica postojala tajna lista kojom se covek kaznjava da bude bez posla. Da bi se neko zaposlip mporao je obavezno imati karakteristiku od vlasti iz mesta u kome zivi.
Ljubo
Za Rajkovic Nenad -Autor nije samo diplomirani zurnalista,on je I profesor sociologije iz "jugosfere" . Normalno, posto zivi u Francuskoj da govori ekavski.
dr Slobodan Devic
Da li su nas u prvom poluvremenu manje gazili? Mozda i jesu, ali smo to morali da platimo u drugom. E sad, tu se ne broje oni sto su nastradali kao kolateralna steta blagodeti prvog poluvremena ...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja