nedelja, 25.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 15.10.2020. u 18:00 Savo Štrbac
POGLEDI

Splitski glumac i plejboj, trgovac smrću

Nikša Župa je rođeni Splićanin i dugogodišnji pozorišni rukovodilac, koji je u drugoj polovini osamdesetih radio kao direktor HNK u Splitu. Javnosti je poznat kao producent svečanog otvaranja i zatvaranja zagrebačke Univerzijade, održane 1987. godine, a zatim je postao dekan Akademije dramskih umetnosti u Zagrebu i direktor Opere i Baleta u Ljubljani

Pre neki dan, 3. oktobra, splitska „Slobodna Dalmacija” objavila je poduži intervju sa slovenačkim novinarom Matejom Šurcom, koji je pre nekoliko godina zajedno s kolegom Blažom Zgagom napisao knjigu-trilogiju „U ime države” o krijumčarenju oružja i deviza za vreme ratova devedesetih prošlog veka, u kojoj je najviše pažnje posvećeno hrvatskom trgovcu oružjem Nikši Župi, sa čijom sudbinom sam se susretao baveći se problemom nestalih osoba.

Na hrvatskom spisku nestalih koji je u maju 2002. predat srpskoj strani nalazila se i osoba sa sledećim podacima: Nikša Župa, sin Frane, rođen 9. januara 1953. u Splitu, nestao 31. jula 1994. u Puli.

Pošto sam prisustvovao predaji tog spiska u svojstvu eksperta u tadašnjoj Komisiji Vlade SRJ za humanitarna pitanja i nestala lica, pitao sam predstavnike hrvatske strane kako očekuju da im damo podatke o nekome ko je nestao u Puli, koja je sve vreme rata bila pod hrvatskom kontrolom i daleko od linije fronta.

Tajna „’Veritasovog’ kovčežića”: 1. avgusta 1994. iznad Plitvičkih jezera oboren je ukrajinski avion „antonov 26”. Šta se nalazilo u metalnoj kutiji

Kada su mi pojasnili da je Župa glumac i da je tog dana poleteo s aerodroma u Puli u avionu za koji se priča da je oboren iznad teritorije RSK, rekao sam im da je 1. avgusta 1994. iznad Plitvičkih jezera zaista oboren avion – ukrajinski „antonov 26”, u kojem je, po našim tadašnjim saznanjima, bila posada od šest Ukrajinaca, te da smo sakupljene posmrtne ostatke (teške oko osam kilograma) u metalnom kovčežiću i delove letelice krajem iste godine predali predstavnicima ukrajinskog konzulata u Beogradu.

Šta je radio ukrajinski avion sa ukrajinskim pilotima daleko od Ukrajine?

To smo doznali još te 1994. godine iz pismene i usmene komunikacije s ljudima iz ukrajinskog konzulata u Beogradu, na čijem čelu je bio generalni konzul Vadim Primačenko. Kasnije je bio ambasador Ukrajine u Beogradu, a posle toga u Ljubljani. Od konzulata smo dobili i imena članova posade: Šporčko, Tatarinov, Hudorst, Breslavski, Njikitin i Marhinj, koji je i iznajmio letelicu. Prevozili su oružje za Armiju BiH sa hrvatskih aerodroma Pula i Krk do aerodroma Ćoralići kod Bihaća. Za svaki prelet preko teritorije RSK dobijali su po 5.000 dolara. Avion je, oko dva sata iza ponoći, oborila raketna baterija iz sastava Raketne brigade PVO SVK. Pao je na šumovit i teško pristupačan deo Male Kapele, zvani Ćorkova uvala, blizu Plitvičkih jezera.

Šta će glumac u teretnoj letelici koja noću iz jedne države u drugu prevozi oružje i municiju, leteći u zabranjenoj i po život opasnoj zoni?

Tragajući za odgovorom, još tada sam došao do sledećih podataka: Župa je rođeni Splićanin i dugogodišnji pozorišni rukovodilac, koji je u drugoj polovini osamdesetih radio kao direktor HNK u Splitu. Javnosti je poznat kao producent svečanog otvaranja i zatvaranja zagrebačke Univerzijade, održane 1987. godine, a zatim je postao dekan Akademije dramskih umetnosti u Zagrebu i direktor Opere i Baleta u Ljubljani. Paralelno, već od 1990, po nalogu hrvatske vlade, uključio se u poslove nabavke oružja, koji su u ondašnjim uslovima međunarodnog embarga bili sve samo ne javni i transparentni. Poznat je i kao drugi suprug Irene Pasarić, najbolje hrvatske balerine.

Iz pomenutog intervjua s Matejom Šurcom doznajem i da je Nikša Župa bio vrlo uticajan trgovac oružjem, jer je bio jedan od bliskih saradnika gotovo najvećeg trgovca oružjem tada u Evropi, Grka, Konstantina Dafermosa, čije je glavno sedište bilo u Beču; da je učestvovao u bar dva velika transporta naoružanja u Sloveniju, koji su potom prosleđeni u Hrvatsku i BiH (jedan je činilo 13 kamiona municije i mina iz albanske luke Drač, koji su u Kopar trajektom „Hornbim” stigli 16. septembra 1992, a drugi – 32 kontejnera s pešadijskim naoružanjem – dospeo je brodom „Island” iz ukrajinske luke Nikolajev). Posle njegove pogibije slovenački kriminalističari prilikom pretresa kuće u kojoj je stanovao našli su brojne ponude za naoružanje i detaljnu dokumentaciju o ruskim avionima „mig 21”, pa čak i podatke o balističkim raketama „skad”.

U maju 2004. godine „Veritasu” su se obratili i predstavnici komisije Federacije BiH za nestala lica, od kojih sam saznao da se u istom avionu sa Župom nalazio i njihov pilot Samir Beganović (27), koji je, u nedostatku radara, pomagao ukrajinskim pilotima u noćnoj navigaciji. Uskoro su mi se obratili i Samirovi rođaci s molbom da im pomognemo da dođu do njegovih posmrtnih ostataka (o čemu sam u ovoj istoj rubrici 24. novembra 2017. objavio tekst „Ukrajinski ’psi rata’”). Iz navedenog intervjua doznajem da se još nije ušlo u trag posmrtnim ostacima iz onog „’Veritasovog’ kovčežića”, za koje se veruje da bi mogli pripadati i Župi i Beganoviću, ali i ukrajinskim pilotima.

„Vrlo je neobično da je Župa prihvatio da se ukrca u ’antonov’ jer, prema zlatnom pravilu, trgovci oružjem nikada ne putuju zajedno s robom koju žele da prodaju, pošto se nikad ne zna hoće li te prilikom sletanja čekati kupac ili policija. Očito je bio vrlo samouveren, siguran da mu niko ništa ne može, pa čak ni artiljerija RSK, te je napravio kobnu grešku”, jedna je od Šurcovih konstatacija iznesenih u pomenutom intervjuu.

Ja bih dodao da trgovac ilegalnom, uz to i vrlo skupom i rizičnom robom najčešće putuje radi preuzimanja novca po pravilu „iz ruke u ruku”. Avion je oboren na povratku, nakon istovara tereta. Ako je Župa preuzeo pare, one su zajedno s avionom pale u teško pristupačne predele Male Kapele. Koliko mi je poznato, Srbi nikakve pare nisu pronašli. A Hrvati? Šurc tvrdi da je posebna komisija Hrvatske vojske u proleće 1996. obavila detaljnu „kriminalističko-tehničku istragu” na mestu pada aviona, ali rezultati za vreme pisanja njegovih knjiga (2011–2012) još nisu bili dostupni javnosti. Koliko je meni poznato, nisu ni danas, a verovatno neće biti ni u dogledno vreme.

Mislim da je velika zabluda tragati za „’Veritasovim’ kovčežićem” zbog identifikacije i preuzimanja posmrtnih ostataka najmanje osam osoba, koliko ih je prilikom obaranja bilo u avionu. Sva je prilika da se rešenje tog problema (i još ponešto) nalazi u „tajnom” dosijeu HV-a o rezultatima uviđaja s mesta pada aviona.

Dokutentaciono-informacioni centar „Veritas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari16
751d5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Љуба Стојановић
Не треба тражити неке дубље (нпр. религијске) разлоге за ангажовање Украјинаца. Они су тих година били главни у свим шверцерским пословима. Сетите се филма "Црна мачка, бели мачор" и сцене куповине фрижидера са брода (украјинског). Извоз каблова у СССР па Русију ишао је преко Украјинске флоте преко Београда, па Панчева па Лома у Бугарској. Јесте да је после у луци Дњепропетровск могао да нестане не само вагон него и читава композиција воза. Значи, паре, никаква идеологија.
sloba car
Ne treba izgubiti iz vida ni Ukrajinu! Deo ukrajne koji se sada naziva Ukrajina je katolička zemlja, Ukrajinsko - poljski (katolički) bataljon je ostao čuven po zlu na Kosovu (Mitrovica), pa je jasnije i uloga Hrvatske kao katoličke zemlje u svemu tome. Baš se našli piloti iz Ukrajine i avion iz Ukrajine....Hvala Savo, samo češće obnarodujte šta imate, molim Vas...
Max
Zasto uporno mjesate babe i zabe. To sto je HR katolicka zemlja a jedan dio Ukrajinaca se izjasnjava katolicima ( preciznije grkokatolicima ) ne znaci apsolutno nista. Ako se vodite tom logikom kako mozete opravdati da su Rusi( pravoslavci) bili najveci liferant oruzja i municije Hrvatskoj. Dvije eskadrile Mig21,eskadrila letecih tvrdjava( Mi 24),eskadrila Mi 17,S300,rakete,vise od 40 miliona metaka za AK47... Ako je Jeljcin bio pijan nisu svi Rusi. Para vrti gdje burgija nece.
Marko Marković
Na teritoriji pod kontrolom Srba: "... smo sakupljene posmrtne ostatke (teške oko osam kilograma) u metalnom kovčežiću i delove letelice krajem iste godine predali predstavnicima ukrajinskog konzulata u Beogradu..." Kako je onda novac pao na teritorij pod kontrolom Hrvata ?
Asja
Kaze da "Срби никакве паре нису пронашли. А Хрвати? " Dakle Hrvati su to israzivali 96 kad su okupirali ili oslobodili Krainu ali nema nikakvih zvanicnih rezultata te istrage.
Леон Давидович
Све време рата енклава Бихаћ била у окружењу, а никада им није недостајало оружја и муниције. Јасно је колико су могли зарадити разни трговци оружјем које су допремали и копном и ваздухом. Само ето неко је и страдао , а то је сигурно била права реткост.
LaCosta
Sve je to posledica odluka nekoga ko je u svojim rukama drzao sudbinu rata na ovim prostorima. Enklava Bihac je po zakonima ratovanja morala biti zauzeta jos na pocetku sukoba ali to nije bilo predvidjeno pravilima igre jer bi uveliko poboljsalo srpsku situaciju na ratistu i omogucilo odrzivost RSK koja je bila osudjena na nestanak i pre nego sto je stvorena.
voja bankar
Opšte je poznato da se Savini tekstovi temelje na činjenicam i nepobitnim dokazima, kako o ovom slučaju tako uopšte o ratu 90-tih godina. Hvala Savo i da nam još dugo, dugo pišeš.
Мали Ђокица
@Srđan. Има и другачијих података, којима сам и сам на неки начин присуствовао. У јуну су Зенге убили Србина у околини Вуковара. А на дан 7. јула, дан устанка Срба (дежурао сам у студију), Зенге су напале и бомбардовале Србе у Борово селу. (Они су тражили помоћ а ја сам их, пошто сам једини био у студију, могао упутити само на милицију јер нисам имао ничији број телефона). И тако 4 месеца док их све нису протерали и док ЈНА није ушла у Вуковар. "Смокинг ган". Зна се ко је први потегао.
Славко
@Srdjan Разлика у односу на Олују, осим далеко мањег броја протераних? Нема је? Како је онда то Олуја легитимна војна акција, а не етничко чишћење? Осим, наравно, ако не тврдите да су Срби својевољно отишли, а да их нико није убијао, ни гранатирао?
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja