sreda, 25.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 13.10.2020. u 13:56 Aleksandar Apostolovski

Kusta i Goran – dva praška druga

Važnije od polemike: zašto Emir Kusturica nije snimio „Panča Vilju”, a Goran Marković nastavak „Nacionalne klase”

Nikako da sretnem Emira Kusturicu kako bi mi konačno otkrio zašto nije snimio film o Panču Vilji. Možda i bolje po mene. Davno smo se zakačili oko Brusa Vilisa, koga je Kusta onomad ritualno sahranio na Mećavniku, zajedno s vaskolikim Holivudom, dok sam ja naricao za Vilisom, po mom sudu, najvećim američkim glumcem koji bi morao da igra u Emirovom poslednjem filmu. Zvao bi se „Umri srpski!”. Ne bih vam otkrivao radnju, probaću da scenario uvalim Emiru. Ali, kako nisam ja taj koji je dobio dve „Zlatne palme” u Kanu i „Zlatnog lava” u Veneciji, tek na prvi pogled, Emir je u pravu. Kako mu je krenulo, uskoro će držati opelo Harisonu Fordu.

Ali, kako da ne trpim ozbiljne duševne boli zbog Panča Vilje, koga se Kusta tek tako odrekao? Sećam se kako je Emir nonšalantno objašnjavao da je glavna uloga već određena za Džonija Depa, njegovog starog pajtosa, ali Džoni se zaglavio u „Piratima s Kariba”. Nikako da siđe s tog broda i prestane da se glupira, Kusta je, potom, za prvu rezervu izabrao, ni manje ni više, nego oskarovca Benisija del Tora. Uzalud je Benisio čekao Emira u meksičkoj pustinji. Kusta se nije pojavio. A kako će kad mora da spasava svet od globalista. I da gubi svoje dragoceno vreme dopisujući se i razmenjujući uvrede s Goranom Markovićem, još jednim velikim srpskim rediteljem. Po svom opusu, tik je do Kuste, samo ga nisu htele nagrade.

Marković je prvi napao Kusturicu, u otvorenom pismu, pozivajući ga da se, kao član žirija za izbor spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, ogradi i od spomenika i od vajara i od žirija. Kako Emir izuzetno ne voli da mu se drže javne lekcije, odgovorio je u svom stilu praškom drugu, podsećajući ga, uglavnom, na film „Srbija godine nulte”, koji je Goran snimio u saradnji s Bernar-Arnijem Levijem.

Mora da se sećate tog Francuza, glavnokomandujućeg medijskih filozofa kojeg je stvorila CIA, spolja predizajniranog, iznutra šupljeg, kao klovna zaduženog da patetičnim tekstovima, knjigama i intelektualnim angažmanom stvori alibi za američki intervencionizam širom sveta. Levijeve reči ciljale su baš tamo gde se zaustavljao kompjuterski nišan američkih lovaca. Počeo je s Jugoslavijom, završio sa Sirijom.

Apsurd je da je Goranov film odličan. Samo je izvršni producent, reč je o Leviju, izgubljen slučaj. Ali i veliki režiseri imaju pravo da biraju loše društvo. Tek, kada se pomislilo da je Kustina i Goranova prepiska završena, Marković je, ničim neizazvan, ponovo opleo po Kusturici. Beogradska čaršija žedna krvi, tuđe naravno, jedva čeka na Emirov ritern.

Dragan Stojanović

Zapravo, obojica gube vreme baveći se klasičnom srpskom disciplinom – merenjem čiji je veći, čime nas sve zajedno lišavaju onoga u čemu su najveći! To su njihovi filmovi. Reditelj koji je snimao „Specijalno vaspitanje”, „Variolu veru”, „Nacionalnu klasu”, „Sabirni centar” i „Već viđeno” nije odoleo ukletom magnetizmu politike. Marković godinama oseća potrebu da, kao angažovani intelektualac, prevaspitava Srbe nudeći im katarzu, građansko društvo i tome slično.

Uvek sam se pitao zašto je Goran snimao velike filmove samo u doba crvene diktature. Praški đak, kao i Kusta, imao je na raspolaganju fondove, glumce i infrastrukturu, stvarajući klasična dela jugoslovenske kinematografije. Ali, savladala ga je potreba da se priključi megafonu i iskaže svoje mišljenje o političkim i društvenim preokretima, ratovima i kataklizmama, što ga je odvlačilo od režije. Kao i Kustu, na suprotnoj strani ideološkog fronta.

Ni jedan ni dugi ne pomišljaju da su unajmljeni statisti koji treba da sakriju praznine politika i ideologija koje podržavaju svojim veličinama! I što su rupe veće, traže se veće veličine! Nema stranke ili pokreta koja nije krenula u lov na neku javnu ličnost. Kao da preti nestašica! U takvoj rovovskoj podeljenosti, Goran se, recimo, nije setio da snimi „Nacionalnu klasu 2”, kako bismo konačno otkrili da li se Flojd posle vojske propio ili se, možda, učlanio u neku stranku, što mu dođe na isto. Naime, stvara zavisnost. Da li je Mile, u nezaboravnoj ulozi Bogdana Diklića, konačno naučio da vozi i zaustavi se neoštećen? Samo je jedno izvesno: Voja Brajović Papi je postao tajkun.

Jedan od mojih dobrih prijatelja, glumčina i reditelj, nekoliko puta mi je govorio da mora da iskaže svoj stav, a kada sam ga pitao zašto ga to toliko muči i zbog čega konačno ne snimi film koji će dobiti „Zlatnu palmu” u Kanu – a hoće, scenario je briljantan – on mi kaže da ima važnija posla, da je atmosfera u društvu isuviše pregrejana i da će se, ako ćuti i radi svoj posao, pomisliti da on dobrovoljnim autizmom podržava vlast. Ili još gore po njega: neće ga smatrati intelektualcem! Hoće da svojim društvenim aktivizmom promeni Srbiju i svet, pa to ti je!

Polemika između dva praška druga je, kad bolje razmislim, savršena za film. Ne razumem zašto traće vreme vređajući se javno. Film, dakle, počinje ovako: Jedan od najvećih srpskih glumaca, igraće ga Slavko Štimac, poziva dvojicu nekadašnjih prijatelja kod kojih je igrao u njihovim debitantskim filmovima. Prvi je svetski poznat i ovenčan nagradama, lični je prijatelj Putina, Muhike i Maradone. Drugi je građanski aktivista koji dve decenije nije snimio veliki film. Ulaze u automobil bez pozdrava i odlaze da posete ostarelog glumca na padinama Fruške gore. Najveći od najvećih, igraće ga, naravno, Aleksandar Berček, davno je prodao dušu Slobodanu Miloševiću. Izolovan od sveta, pravi rezbarije od drveta, a kada iza ponoći popije, puca lovačkom puškom u vazduh. Iznenada, u dvorište koje čuvaju veliki psi ulazi Slavko s režiserima koji ne progovaraju ni reč. Stari glumac spušta pušku i poziva ih da uđu. Čita prve stranice scenarija: „Srbija koju su hteli da promene ostala je ista, ali su oni postali drugačiji!”

Komentari32
3fd1a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

dzordz
ima mala razlika izmedju dva rezisera, goranovi su kontrarevolucijom dosli na vlast i ostali su zapamceni ni po cemu dobrom. kusta, uporno, brani gradjane srbije od malogradjanskog demokratskog `elitizma` pronemacke i pronato orijentacije. nisu isti, narod ih veoma razlicito dozivljava. zato se goran ljuti na narod. ipak, narod ostaje, a tzv elita se menja, kako eu vetar duva.
SLOBODAMN MIKAVICA
Definitivno, Apostolovski , vi ste izvrstan ima te vi takodje u vasim tekstovima kao sto je ovaj danas, neke mangupske slicnosti sa Emirom. to je mozda jedan od razloga da uzivam kad vas citam. HVALA VAM!
Marija K.
Tekst je odličan. Provokacije umerene, što se i očekuje od novinara poput Vas. No, uvek se zapitam, kada pročitam da se dva intelektualca svadjaju javno, zašto im to treba?! Logike ima, da čovek koji ima unutrašnje nezadovoljstvo, mora da "iskače" iz mase. To ga "leči", valjda. Rekla bih da je upravo to u pitanju, kad je prepucavanje Kusturice i Markovića u pitanju. Tražiti način da se istaknu, van svog primarnog zanimanja, glumeći internet pametnjakoviće, pomalo je otužno. Šteta, jašta!
Боривоје Банковић
"Први је светски познат и овенчан наградама, лични је пријатељ Путина, Мухике и Марадоне. Други је грађански активиста који две деценије није снимио велики филм." Први је одбио да буде амерички професор, јер је одабрао да буде Србин. Да није, сасвим сигурно би прошао много боље у финансијском смислу. Други је рођен као Србин а одабрао је да буде нешто друго. Колико му се то друго финансијски исплати не бих знао, али је очигледно да не живи лоше.
Dr alatnicarskih nauka
Postovani gospodine Apostolovski. Iskoristio bih Vas tekst da Vas zamolim da kada sretnete Kustu da mu kazete da postoji jedan covek ciji zivot,narocito od rodjenja o kome ne zna ni kada i kome se desilo, zasluzuje siguran sam film.Bolje Srbin, nego nekog od poznatih stranaca.Zivi u Crnoj Gori u Baru,bio profesor sporta i fizicke kulture u tamosnjoj tehnickoj skoli. Ime je Mica Petrovic( sam izabrao) a nadimak ODISEJ. Neznam mu adresu ni telefon,ali ga sigurno tamo lako naci.Sve za super film.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja