ponedeljak, 23.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 14.10.2020. u 22:00 Miloš Lazić
PRIČA O ITALIJANIMA

Amiko – prvi vozač prvog trolejbusa

Na današnji dan 1892. godine osnovana je „Beogradska varoška železnica”, prapreteča sadašnjeg gradskog prevoza
Први тролејбус који је изашао на улицу 1947. године (Фотографије Aрхива ГСП)

Na današnji dan, 14. oktobra 1892. godine osnovana je „Beogradska varoška železnica”, prapreteča današnjeg gradskog prevozaNa prvomajskoj paradi 1947. godine zadivljeni Beograđani su prvi put videli trolejbus! Već početkom naredne godine to električno čudo bez šina uključeno je u javni saobraćaj, a prva linija, ona od Kalemegdana do Slavije i natrag, označena je brojem 1. Malo kasnije izvršena je prenumeracija pa je „jedinica” postala „trinaestica” i nastavila da promiče do Dušanovca. Radni narod je u to doba već počeo da se privikava na „izmene u režimu saobraćaja”, ali ovu je dočekao s radošću.

Naravno, štampa je zabeležila taj događaj, ali svima je promaklo da je za volanom našeg prvog trolejbusa sedeo – Italijan. Već je bio „posrbljen”, ali svejedno... Nažalost, ime mu je iščilelo iz sećanja, nema ga ni u spisku kadrovske službe GSP-a, a zaturila se i priča o tom čudnom slučaju. Ipak, sačuvan je deo o onom što mu je prethodilo. Evo ga.

Među svojima

U proleće 1942. godine Dragačevom se proneo glas kako se po Jelici vrzmaju dvojica vojnika: bez oružja, preplašeni, izgladneli i odrpani, a u uniformama neke nepoznate vojske. Radoznalost ponekad nadjača strah pa je nekoliko seljaka krenulo u potragu za njima. Zatekli su ih u nekoj zaturenoj jaruzi gde su zbog zime i gladi, a možda i straha, cvokotali i privijali se jedan uz drugog.

Kad su ugledali poteru, a naročito šajkače, oba zlosrećnika su u znak predaje podigla ruke uvis, a spustili su ih zbunjeno kada je jedan od seljaka odnekud isukao čuturicu i ponudio im šljivovicu da se okrepe i podgreju. Verovatno su ih šljivka, sažaljivi pogledi i prijateljski osmesi „goniča” raskravili i okuražili, a kad su ih priveli u kuću, posadili za sto i pred njih izneli ono što im se zateklo od hrane, sve je došlo na svoje. Odmah su im dali i preobuku zbog mogućeg nailaska nepozvanih i neželjenih, a bilo je i takvih.

Terazije sredinom pedesetih

U komšiluku je živeo čovek koji je znao i neki strani jezik pa su ga pozvali da prevodi. Reč po reč, doznalo se da su Italijani, ali da su posle Božića dezertirali iz jedinice stacionirane na Kosovu zato što im savest nije dopuštala čak ni da svedoče zločinima te da se već mesecima potucaju po Srbiji u jalovim nadama da će se nekako domoći domovine.

Dezerteri iz bilo čije vojske nigde nisu omiljeni, ali opštu sablazan izazvao je jedan kada se na svu onu muku pridigao, isprsio i svečanim tonom izjavio „Sono komunisto” (ja sam komunista) – čime je svojim domaćinima, prostodušnim seljacima, natovario još jednu brigu na vrat!

Većalo se ceo dan – šta s njima? Prihvatio ih je jedan čiča kojem su oba sina uveliko ratovala: starijeg su mobilisali u regularnu vojsku, drugi se odmetnuo u partizane, a on obudoveo i sam. Kod njega su se i skrasili.

Ubrzo su se odomaćili i progovorili srpski, ali su se krajem godine oprostili od gostoljubivih prijatelja i krenuli dalje, nekud ka Crnoj Gori. Deda je za njima pustio suzu i docnije godinama pričao da su ga pazili bolje nego rođena deca.

Ko zna gde su bili u međuvremenu, tek krajem 1943. obojica su se našla među borcima slavne divizije „Garibaldi”. Godinu i po docnije, jedan je iz Dubrovnika brodom otplovio za Bari, a onaj što je bez prisile priznao da je član levičarske partije „ćirom” pristigao u Beograd.

Zlatni i ostali zanati

Tek kad se u prestonici DFJ „povezao”, drugovi iz rejonskog komiteta saznali su da je, osim što je bio komunista, u Rimu radio kao vozač kamiona i autobusa, pa mu je namenjeno da u novoj domovini prvo zaposlenje dobije u beogradskoj Direkciji za osvetljenje i saobraćaj, u potonjem GSP-u. Malo je radio na obuci novih vozača, a zatim zaseo za upravljač autobusa. I tako sve do one prvomajske parade kada se, na sveopšte iznenađenje i radost, saznalo da ume i sa trolejbusima. Eto kako je postao – „naš amiko iz jedinice”!

Njegova dalja sudbina prekrivena je velom zaborava, a nema preživelih koji bi znali nešto više o tom neobičnom slučaju. Ostaje tanana nada da je dočekao penziju i da se pod stare dane ipak domogao Rima i svoje pređašnje otadžbine... mada je i ovde bio kao kod kuće, svoj na svome i među svojima.

Ako mu iko zna ime ili da li je za sobom ostavio potomke, neka javi. Ali, ne da bi se skrasio na „plavoj tabli” ili da bi mu se izlio spomenik, već zbog hronike Beograda i zagubljenih uspomena.

Komentari4
f44b2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Miodrag
A tramvaj 4 od Novog groblja pa do Topcidera leti sa otvorenim vagonima. To je bilo uzivanje.Obicno je cetvorka isla do Gospodarske mehane ,ali leti je ovajo tvoreni isao do Topcidera.
Бранислав Станојловић
Тролејбус је новитет. Сећам се вожњи ТРАМВАЈЕМ број 1, "Приштинцем", од Цвијете Зузорића до Црвеног Крста.
divan tekst
Hvala Politici na ovom divnom tekstu. Autoru sve pohvale. Nežna i topla ljudska priča, koje nam inače nedostaju u ovom ružnom vremenu.
dr Slobodan Devic
"Takvi smo mi Srbi ..."

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja