petak, 27.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 15.10.2020. u 20:15 Vladimir D. Janković

Voliš me, čitaš me

Handkea smo već dovoljno voleli, kao što je i on voleo nas. Očigledno je sad da Srbi ovog pisca tek treba stvarno da upoznaju ‒ da ga pročitaju
Петер Хандке (Фото А. Васиљевић)

Petera Handkea Srbi nesporno bolje poznaju kao aktivistu, društveno angažovanog umetnika u čijim su se sferama interesovanja našle mnoge zemlje, mnogi narodi i mnogi ljudi – pa pored ostalih i nekadašnja Jugoslavija, zemlja kojoj ovaj veliki pisac nemačkog jezika pripada i poreklom. Reč je nesumnjivo o svetskom književnom fenomenu, što je potvrđivano u više navrata, da bi krunsko priznanje najviše vrednosti Handkeove literature stiglo prošle godine, kad je ovaj austrijski autor ovenčan Nobelovom nagradom za književnost.

Da, Handke je ovde omiljen i drag, više kao ličnost nego kao pisac. Podsetio nas je to ovih dana i novinar i publicista Nebojša Grujičić, citiravši Handkea na Prvoj u seriji tribina „Handke u Srbiji”, koja je, u organizaciji Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Narodne biblioteke Srbije, održana u atrijumu NBS: „Sam Handke je u jednom intervjuu rekao da ga u Srbiji više vole nego što ga čitaju. Sve što se dešavalo oko Nobela više je bila neka vrsta Roršahove mrlje, koja više govori o onima koji Handkea komentarišu nego o njemu samome”, primetio je Grujičić.

Odnos ovdašnje najšire, ali i književne javnosti prema Peteru Handkeu nije ambivalentan samo sa stanovišta političkih ili ideoloških opredeljenja već i sa čisto umetničkog aspekta. To se najbolje vidi po činjenici da ovde već postoji čitav jedan korpus uelbekovaca, kao i denbraunovaca, recimo, a da se teško može govoriti o sledbenicima Handkeovog dela, o handkeovcima, autorima koji su se, kao svojevremeno velikani ruske literature ispod Gogoljevog, ispilili ispod Handkeovog šinjela. Nema u tome, izgleda, ničeg čudnovatog, što primećuje i književnik Muharem Bazdulj, konstatujući da je Handke „kao neka crna rupa koja preti da će, ako utiče na pisca, potpuno da ga uvuče u svoju orbitu”.

– Handke tako utiče na druge autore da se tu više i ne može pričati o uzoru ili ugledanju. To postaje neki krst koji oni nose – rekao je Bazdulj na prvoj tribini koju je UKPS organizovalo pod pokroviteljstvom i uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja u Vladi Srbije, a u sklopu projekta „Podrška izdavanju izabranih dela Petera Handkea”. Bazdulj, takođe, primećuje da je Handke, nužnim načinom, nezahvalan kao uzor, budući da je „jedan od onih učitelja koji moraju prvo da te ponište, da bi ti onda samoga sebe stvorio na tragu onoga što ti je učitelj dao”.

Sa tribine „Handke u Srbiji”  (Foto NBS)

Autor „Golmanovog straha od penala” „Užasa praznine” i „Velikog pada” hvaljen je i kuđen pisac u celom svetu, ali verovatno nigde nije toliko i ocrnjivan i veličan kao u Srbiji. Famozne „dve Srbije”, ta groteskna paradigma ovdašnje provincijalne polarizacije, upravo su posle dodele Nobelove nagrade za književnost 2019. svojski prionule na fizikalije: rovovi se ukopavaju sve dublje, a po živinarniku u koji se pretvorila jedna kulturna i društvena pozornica samo leti perje. Handke je tu bio dobar lakmus, što je zaključio i Nebojša Grujičić, ali opet ne kao književni stvaralac. Otuda je i danas neukom čoveku relativno lako objasniti o čemu piše jedan Paulo Koeljo, pa i jedan Ijan Makjuan ili Mišel Uelbek, ali kad se postavi banalno pitanje: o čemu taj Handke piše, o čemu se, narodski rečeno, u njegovim knjigama radi, nađemo se pred jednostavnim, a teško rešivim rebusom:

– Pada mi na pamet misao Svetog Avgustina: kad me pitate ‒ znam, a kad treba da kažem i objasnim ‒ ne znam. To govori nešto o samoj srži Handkeovog dela. Jer ono izmiče svakoj interpretaciji – smatra Milena Đorđijević, publicista i teoretičar književnosti. Ona potencira i element „slabog subjekta”, ukazujući na to da središte Handkeovog dela ne možemo dosegnuti ukoliko, kao čitaoci, ne doživimo preobražaj i postanemo – slabi.

Značajna dela Handke je objavio još u svojim dvadesetim godinama, stvarao je istrajno, u produktivnom i stilskom kontinuitetu, pa i danas, zašavši u sedamdesete, može da nas iznenadi. Muharem Bazdulj naslućuje da će nas tek iznenađivati, što proističe ne iz piščevog nauma ili potrebe da ostane „u igri” već iz životnog fakta da Handke „svakog jutra kad se probudi, iznova otkriva svet.”

Pisac čiji je odnos prema literarnim uzorima, kako je to zapazila Milena Đorđijević, „izrazito napet”, svoju posebnost iskazuje i kad govori o srpskim autorima koji su mu najdraži. Sa velikim pijetetom, pre svega, pominje književno stvaralaštvo i talenat svojih srpskih prevodilaca Žarka Radakovića i Zlatka Krasnog, a u omiljene srpske pisce svrstava čitav spektar naših umetnika pisane reči, počev od Miloša Crnjanskog i Vladislava Petkovića Disa. Na njegovoj listi, međutim, nema imena koje je praktično nezaobilazno kad god se pomene tema recepcije srpske književnosti u inostranstvu: Handke, naime, ne pominje Danila Kiša. Da li je to elegantan izraz njegovog bunta, njegove kontraške prirode, ili on, jednostavno, rezonuje u skladu sa svojim aršinima i govori ono što iskreno misli? Crnjanski i Dis su, prema mišljenju Milene Đorđijević, apsolutno „u saglasju s onim što Handke govori i onim što piše”, dok bi, što se izostavljanja Kiša tiče, svaka tvrdnja bila neumesna jer, „kad je Handke u pitanju, tvrdnje su veoma opskurna stvar”.

Kad govori o slikarima koji su uticali na njega i muzičarima koji su mu osobito važni (Handke, inače, izričito tvrdi da se književnost ne može poistovećivati s muzikom, da književnost nije muzika već – književnost, te da to što literatura proizvodi nije muzički izraz već neki drugačiji, specifičan ton), on posebno ističe Sezana i Đota. Za Mikelanđela kaže da je genije, kao i Betoven, ali napominje: „Ja se plašim genijâ.” Je li to samo neka vrsta kalambura? Pa nije li i sâm Handke genije? Onda bi to značilo da se plaši samoga sebe...

Bazdulj smatra da bi „neko drugi na Handkeovom mestu više insistirao na tom momentu”, ali da „Handke nema potrebu da o sebi stvara mit o geniju na takav način”, budući da „kod njega postoji sposobnost da kao leptir skine svoju košuljicu i napravi nešto drugo”.

Handkea smo već dovoljno voleli, kao što je i on voleo nas. Očigledno je sad da Srbi ovog pisca tek treba stvarno da upoznaju, da ga pročitaju i, možda, ponovo, ovog puta ozbiljnije, temeljnije zavole. Da ta ljubav počne iz početka.

Komentari6
8ec37
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Penzionerka
Komentar na poslednji pasus - Srbi (bar 90%) poslednjih decenija nisu pročitali i ne čitaju ni svog nobelovca,ni svoje velike književne stvaraoce a kamoli Handkea.A ljubav između Srba i Handkea je obično licemerje pa ne očekujte da će ga temeljno zavoleti oni koji ga ne doživljavaju kao pisca već izričito kao nekog ko nam drži stranu u propagandnom ratu.Tužno po Handkea i njegov književni opus,tužno i po nas ovakve kakvi smo - isprazne.
dr Slobodan Dević
Tužno i za ovako ograničen pogled na svet. Da li mislite da 90% Srba zna šta su najveća dostignuća koja su ostvarili Tesla i Pupin? Handke nije ustao u odbranu Srba, nego u odbranu istine. Naš je problem što nas istorija uvek stavlja na stranu istine a naš problem nisu ni Handke, ni Tesla, ni Pupin, ni Vilson, ni Geprat, ni ...
dr Slobodan Devic
Najmanje sto bi mogli da ucinimo za ovog savremenog "Robina Huda" je da dobije ulicu u Beogradu?
Aloijz Rozenberger
Peter handke nije britanski elemenat, on živio je u Parisu a nažalost ne u Londonu, premda jug Austrije je bila poslje 1945 deset g. d. pod vojnsku britansku kulturnu žonu - verovatno sukratko da popravjlanje samostalnu autrijsku kulturu. - Pa ipak pisačem svoju knjigu o pravrdnosti za Srbiju - jer on je nemogučno da ga pogrditi kao neaustriski elemenat!
Зорка Вукмировић
Изузетни коментари Хандкеових дела и њега као човека су ме подстакли да им се придружим својим скромним доприносом. Управо читам есеје: ИСТОРИЈА ИЗА ПРИПОВЕСТИ и мени стоји на раменима она шака уз иронични поздрав, којим га је један полуземљак испратио на једно од његових путовања ка Србији. Због свега што је стоички издржавао, дужни смо му праву истину, и то свако у својој области. По ономе за чега сам школована, припада ми истина о последицама НАТО бомбардовања по здравље и животну средину.
n ercegovac
U Parizu gde živi, Handke je stekao brojne i moćne neprijatelje, koji se nisu bavili Handkeovim delom, niti ga čitali čitali, već im je bio čovek meta za sticanje prljavih političkih poena. Pred sam početak lockdowna premijerno je prikazan film Corinne Belz iz 2016 „Peter Handke in the woods, might be late”, povodom postavke „Les Innocents, Moi et l’Inconnue ...” u teatru La Colline, koji na kraju nije odigran. Tek od Nobelove nagrade, počinju da se čuju glasovi i onih koji su čitali Handkea...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja