Kad Donald Tramp ustane ujutru, odmah prepadne ogledalo. „Ogledalce, ko je najlepši na svetu”, obraća mu se Tramp. „Srbi kažu da si ti, Donalde”, šapne mu ogledalce. „Imaju odličan ukus ti Srbi”, nastavlja Donald unutrašnji dijalog s ogledalom. „Da li je to dobar znak”, pita predsednik Sjedinjenih Država. Ogledalce mu nije odgovorilo, branilo se ćutanjem.
Verovatno se setilo da smo, sa nešto manje strasti, navijali za Džordža Buša Mlađeg kada mu je protivkandidat bio Al Gor. Naravno da većina građanstva ovdašnjeg nije imala pojma o mlađanom Džordžu, ali su i te kako dobro znali da je Gor bio osam godina potpredsednik Bila Klintona. Srbi možda nemaju talenta za istoriju, sve sam ponavljač do ponavljača, o matematici je suvišno i govoriti, te zato infantilno iskazuju preterane emocije u politici. Naročito spoljnoj, gde sede sve sam Kisindžer do Kisindžera. Otuda predizborne kombinatorike svode na srpsku tautologiju: neprijatelj našeg neprijatelja naš je prijatelj. U tako pojednostavljenoj jednačini, mlađani Teksašanin bio je poprilično omiljen, te je dobroćudna žena poreklom iz Drvara koja je održavala stan mom dobrom prijatelju, na vest o pobedi Džordža juniora, slasno izljubila sve po kući. Džordž joj se nije odužio. Tokom njegova dva mandata, iz državne zajednice je otišla Crna Gora, a Kosovo je proglasilo nezavisnost, koju su Amerikanci rado priznali. Da ne govorim da je taj nekadašnji vlasnik bejzbol tima Teksas rendžersa posle 11. septembra naredio invaziju na Avganistan i Irak, tako da se globalni rat protiv terorizma pretvorio u preoravanje Bliskog istoka američkim projektilima, dok je nad građanima Amerike uspostavljen nezapamćen nadzor obaveštajnih službi, o čemu ponešto zna Edvard Snouden. Uzgred, Džordž Buš Mlađi bio je republikanac, kao i Donald Tramp.
Ali, bilo je dovoljno da Donaldu protivkandidatkinja bude omražena Hilari Klinton, pa da postane omiljeni Amerikanac u Srba. Čudo jedno kako smo ga prepoznali. Žestoki tajkun i rijaliti igrač, šampion političke nekorektnosti koji se, izjednačivši mačizam i trampizam, pretvorio u ratnika protiv umreženog vašingtonskog establišmenta koji je oličavala dinastija Klinton, a sada Obamin nasledni red. Hoće li ih vremešni Džo vaskrsnuti?
Iako proglašen za autsajdera, Tramp je ušao u Belu kuću, postavši prvi američki predsednik posle Džona Kenedija koji je pridobio opšte simpatije Srba – minus nevladin sektor. Čak je i koronu pobedio za tri dana. Da li će osvojiti drugi mandat i pobediti Džoa Bajdena, Obaminog potpredsednika koji je bez ikakve zadrške bio na strani kosovskih Albanaca? O ljudima iz njegovog sadašnjeg okruženja koji bi, u slučaju njegove pobede, zauzeli važna mesta u administraciji da i ne govorim.
Rasno i partijski podeljena Amerika u tinjajućem građanskom i virusnom ratu, gde naoružani politički bojovnici učestvuju u sukobima na ulici, a „koltovi” se prodaju više nego maske, uz srećnu okolnost da je usledila nestašica municije, duel Trampa i Bajdena pretvara u sudbonosni.
Novembarski predsednički izbori u Americi su ne samo najvažniji politički događaj ove godine u svetu već će odrediti i sudbinu planete narednih godina, a kad je već tako, zar da mi ostanemo po strani? Prva debata između Donalda Trampa i Džoa Bajdena bila je gledana kao nekada mečevi teške kategorije između Muhameda Alija i Džoa Frejzera. Tako je i izgledalo: uglađeni Džo, koji se predstavljao kao simbol stilizovane Amerike, ponašao se kao Bukovski koji polemiše sa Markizom de Sadom. Donald je, i pored utiska da nije nokautirao Džoa, kako se očekivalo, ipak uspeo u jednom: da Bajden u debati izgovori više trampizama nego on sam. Tramp, star 74 godine, i Džo, sa 78 leta, pretvaraju izbornu trku u topalovićevski okršaj u kojem neće biti zarobljenika. Kako u Beloj kući, tako i hiljade kilometara van nje.
Istina je da je Vašingtonski sporazum pokazao da Trampova ekipa, sa njegovim zetom i savetnikom Džaredom Kušnerom i Ričardom Grenelom, imaju daleko više sluha za Srbe. Naravno, ko veruje da će Vašington poništiti nezavisnost Kosova, taj veruje i da će korona nestati kad pročitate ovaj tekst, ali dovoljno da nas, umesto bombama, Amerikanci gađaju investicijama. Kako nas, tako i Albance. Pitanje je da li bi Džo, na čiju senilnost udara Tramp svim svojim tvitovima – a da nije potpuno zlurad, dokazuje skorašnja izjava Bajdena da se kandiduje za Senat – vratio na Balkan klintonovsku crno-belu politiku sa jasno podeljenim ulogama: Srba kao zlih momaka i Albanaca kao dece cveća.
Tramp bi, prema anketama, već trebalo da pakuje stvari iz Bele kuće, ali njegovi birači su čudna sorta. Istraživačima javnog mnjenja uglavnom spuštaju slušalicu, tako da je bilo kakva prognoza rezultata američkih izbora jednaka pogađanju ko će ove godine biti šampion Premijer lige.
Ali, naši zvaničnici, umesto da mudro ćute, aktivno su podržali Trampovu kampanju i čak je formalizovali, kako je to rekao šef diplomatije Ivica Dačić uz aktiviranje organizacije „Srbi za Trampa”, koja treba da motiviše „naše Amerikance” da glasaju za Donalda. Kako je teško poverovati da je Ivica Njutn i da mu je ta ideja sama pala na glavu, bez konsultacija sa Aleksandrom Vučićem, biće interesantno kako ćemo se izvući iz neugodne pozicije ako pobedi Bajden. Ukoliko Džo i zaboravi na Dačićev entuzijazam, Bajdenovi operativci svakako neće. Mada, priznajem, zvuči slatko ocena bivšeg zvaničnika Pentagona zaduženog za Balkan Majkla Karpentera – kako se Srbija meša u unutrašnje stvari Amerike! Ni Nele Karajić se toga ne bi setio!
Šta nam je, dakle, sada činiti? Da parafraziram Vinstona Čerčila kada je cinično rekao svom omiljenom oficiru Ficroju Maklejnu, šefu britanske vojne misije u Vrhovnom štabu – šta te briga što Jugoslaviju ostavljamo komunistima, nećeš ti živeti tamo. Dakle, šta fali da Tramp osvoji još jedan mandat, nećemo mi živeti tamo! Zaključak je: do proglašenja rezultata, pravimo se Englezi!
