subota, 28.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 19.10.2020. u 08:34 Marina Vulićević
INTERVJU: BLANKA ČEHOVA, pisac

Bilo me je sramota da džipom dolazim u kosovska sela

Raditi u misiji znači ostati nepristrasan, ne družiti se ni sa kim, voziti svoje džipove i sedeti u kancelarijama od stakla. To je prva stvar koja mi se uopšte nije svidela i radila sam sve suprotno
(Фото приватна архива)

Mlada Čehinja u okviru jedne od mirovnih misija dolazi na Kosovo i Metohiju. Upitana kako misiju i njene pripadnike vidi lokalno stanovništvo dveju etničkih grupa, ona daje odgovor: „Kao vanzemaljce koji su od Kosova napravili peščano igralište za trening vladavine prava...” I tako dalje nastavlja se pripovest sa terena u romanu „Total Balkan” Blanke Čehove, kod nas objavljenog u izdanju „Klija” i u prevodu sa češkog Zorana Dukića. Ova mlada Čehinja je na osnovu sličnog sopstvenog iskustva uobličila fikciju koja pobuđuje na ozbiljno razmišljanje, ali i na osmeh. Posle boravka na KiM, od 2007. do 2008. godine, ovu knjigu posvetila je Agimu iz Bošnjačke mahale, Bratislavu iz enklave, kao i svim običnim i poštenim ljudima na Kosovu. Ona je ove nedelje bila gošća svog srpskog izdavača, a došla je u Beograd vozeći auto iz Praga do Beograda, sa troje male dece, čime je pokazala srčanost sličnu svojoj proznoj junakinji.

Kako je došlo do te misije u trajanju od godinu dana na Kosovu i Metohiji?

Tamo sam došla posle razočaranja u strazburškom sudu za ljudska prava, gde sam dve godine radila kao pravnica. Sa 25 godina ušla sam u elegantni svet međunarodnog prava, udaljen od stvarnog života ljudi, ali koji na njega ipak ima veliki uticaj. Želela sam da se uputim negde na teren, gde bih mogla da se približim realnim problemima. I drugi put sam se razočarala. A Kosovo sam izabrala zbog toga jer sam više godina dolazila u Hrvatsku, govorila sam srpsko-hrvatski, a i profesionalno sam pratila situaciju počev od rata na Kosovu.

Da li je tokom vašeg tamošnjeg boravka dolazilo do kolizije između vrednosti koje su vam tokom misije bile zadate i onih koje ste primenjivali, viđajući ljude na terenu svakodnevno?

Naravno. Nije vaš posao da budete u kontaktu sa lokalnim ljudima, što je prva greška organizacije svih sličnih misija. Upravo je suprotno, morate biti u kontaktu sa narodom, jer zbog njih ste i došli. Logično. Shvatila sam da je u svim mirovnim misijama, nakon multietničkih sukoba, najvažnije ne biti na jednoj ili na drugoj strani. Uvek sam vozila svoj privatni auto koji sam dovezla iz Praga i družila sam se sa ljudima u Vučitrnu. Sprijateljila sam se sa nekoliko srpskih porodica, kao i sa Albancima iz Mitrovice. Imala sam sreće i srela sam puno simpatičnog sveta sa obe strane. To su ostala trajna prijateljstva i sa tim ljudima sam u kontaktu i dan-danas.

O čemu ste razgovarali?

Nismo pričali o politici. Jedan od zadataka koje imate kao zaposleni u misiji jeste da pratite napredak nekih projekata. Recimo, neka veća organizacija dala je novac da se asfaltira put. Onda morate da idete u to selo i da se sastanete sa predsednikom opštine. To je oficijelni deo. Ali, sa tim ljudima treba sesti i popiti piće i tako saznati šta ih stvarno muči i zbog čega pate. Drugačije se ništa i ne zna. I Srbi i Albanci razočarani su tim dugotrajnim misijama. U početku su bili distancirani ako dođete džipom, sa „širokim ramenima” i prevodiocem. Takav nastup napustila sam jednostavno zbog toga što me je bilo sramota da dođem u jedno selo u džipu i da dignem prašinu.

Može li išta da se reši na tom području ukoliko više „instance” ne uključe glasove tih ljudi o čijim se životima odlučuje?

Ljudi vide da situacija stagnira, na obe strane. Puno zgrada bilo je izgrađeno u albanskom delu, a napredovao je na neki način i onaj srpski deo Kosovske Mitrovice. Ali, koliko čujem od prijatelja i bivših kolega koji su se ponovo tamo zaposlili, ipak sve stagnira.

Jeste li nailazili na otvorena neprijateljstva između dve etničke zajednice?

Možda sam imala veliku sreću što nisam videla nikakve sukobe, ali bilo je momenata u kojima sam osećala napetost. Opisala sam sve u knjizi, ali u većini slučajeva to su bili neki neopravdani strahovi. Većina ljudi ne želi da živi u konfliktima, ne želi da puca na druge. To rade samo pojedinci. Jedna od mojih uloga bila je da sedim na sastancima opštine i da pratim glasanje i mislim da prisustvo međunarodnih organizacija na tamošnjim glasanjima ima veliki smisao.

Imali ste očigledno jedan ljudski pristup tamo gde je trebalo da zauzmete politički. Da li je moguće da bude više ljudskog u političkom pristupu u problemu KiM?

Možda treba napustiti one okvire mandata da ne smete biti ni na jednoj ni na drugoj strani, da se sve malo pojednostavi. Idi u selo, popričaj sa ljudima, slušaj, gledaj, ne budi bahat. Ti imaš 25 godina, to su ljudi od 60 koji su prošli rat, ne znaš ni srpski, ni albanski, ni o čemu nećeš imati pojma posle dve do tri godine. Mislim da je vrlo loše to što su ljudi u tim misijama toliko dobro plaćeni i što imaju toliko povlastica, imaju status, pa to izgleda kao jedan „seksi” posao. Mnogi se zapravo samo zbog toga i prijavljuju u misije. To svakako ne bi trebalo da bude tako. Smatram da bi velike organizacije, kao što je UN, trebalo da rade slično onim nevladinim, koje su često mnogo bolje organizovane, bez tolikog novca, a moraju efikasno da se snalaze. Inače, ja sam imala svoj projekat „Adaptiraj škole na Kosovu”. Vozeći se mnogo autom, našla sam mesta na kojima je bila nezamisliva beda i gde su albanska deca išla bosa u školu, na samo deset sati vožnje do Praga. To me je prepalo. U srpskim školama nedostajale su neke stvari koje bi bilo lako nabaviti negde u Češkoj ili Engleskoj.

Tako da sam napravila listu škola u Češkoj i u Engleskoj i sa njihovim predavačima dogovorila pakete pomoći za kosovske škole. To je humanitarni projekat u kojem ništa nije bilo izgubljeno, deca u Češkoj videla su sa fotografija gde je tačno stigla njihova pomoć. To da se usput ništa ne izgubi, tako treba raditi. Nemojte da šaljete pare na račun neke organizacije, ne znate gde će to završiti, jedino šaljite na neki transparentni račun, da vidite tačno gde je to došlo. Tako nešto svemu daje smisao, ne mogu se sipati pare u neku crnu rupu. Mislim da je sve bilo poučno za decu. Zamislite, taj sam svoj projekat nudila organizaciji za koju sam radila, a oni su pored svih sredstava kojima su raspolagali zaključili da nisu u mogućnosti da ga prihvate. Ovom knjigom želela sam da čitavoj toj misiji dam neki smisao, u debati, u kritičkom stavu prema svim sličnim misijama. Mislim da sam to uspela da pokrenem u Češkoj. 

Komentari5
51abb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Миодраг Стојковић
Лепо и пожртвовано са ваше стране у мисији на КиМ. Једно ипак треба рећи Чешка врло добро зна да се све ово што се дешава на КиМ , дешава на Светој Српској Земљи . И опет признаје лажну државу . Бити неутралан није добро , дајете наду и подстрех и онима који су ипак само досељеници , тачно са људским правима.
Дрић
Срео сам пуно Чеха. Смртно мрзе Русе. За све проблеме криве њих. За Србе као и да не знају. А Хрвате, смртно воле. Што због разуђене обале Јадрана, што због вере славне а помало и Госпе на Међугорју. Ако им кажете да се на њиховој територији налазе гробнице Срба заробљених у Великом рату. Ако им кажете да су АустроУгари држали затворе тамо за Србе. Ако им кажете да је и наш Велики Гаврило, светски херој, умро у тамници на њиховој ледини, они Вас само незаинтересовано гледају.
Боривоје Банковић
Тачно знам шта хоће да каже јер сам радио у Бурундију неколико месеци за душебрижнике из једне такозване међународне организације. Неко ко седи у канцеларији пет хиљада километара даље, одлучио је да нешто буде овако или онако, без правог увида у ситуацију. Онда ту политику спроводи страно особље на терену које се труди да не види да је то што раде у колизији са стварношћу и здравим разумом, а домаће особље се и не труди да их упути. Штета кисеоника који удишу сви заједно.
Marija
Divna zena! Ovakvi ljudi vracaju veru u covecanstvo.
ne_tako
Najveca je floskula takozvana "vera u covecanstvo" ! Moze se verovati u Boga, u neku ideologiju, moze se verovati cak i ponekoj vracari ili nekom pojedincu.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja