VALjEVO ‒ Godišnjica oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu je uvek prilika za podsećanje i na herojska dela „malih” ljudi koja su ugrađena u san o slobodi. Podizanje zastave na beogradsku Palatu „Albanija” 19. oktobra 1944. godine, bila je najava da će prestonica na današnji dan biti slobodna, a delo je mladića iz valjevskog kraja ‒ dvadesetdvogodišnjeg Miladina Petrovića, rodom iz sela Nepričava kod Lajkovca.

Tekstove o njegovom kratkom ali hrabrom životu i delima napisao je valjevski publicista Milorad Radojčić i objavio ih u lokalnom listu „Napred” 1989. godine, kada je obeležavana 45. godišnjica i lane u „Dobrovoljačkom glasniku” povodom 75. godišnjice oslobođenja Beograda.

Radojčić navodi da je junak bitke na Terazijama rođen 1922. u Nepričavi, da je 1938. prešao u Valjevo i počeo da izučava stolarski zanat, postavši aktivni član sindikalne podružnice drvoprerađivačkih radnika. Kada je Nemačka napala Jugoslaviju odmah se prijavio vojnom odseku i tražio oružje da se bori protiv okupatora, ali ga odbijaju jer nije služio vojni rok.

On odmah odlazi iz Valjeva i kreće sa grupom vršnjaka prema Užicu, ali ga Nemci zarobljavaju i interniraju u Nemačku. Sredinom 1942. kada mu je umrla majka, kao savestan radnik dobija dozvolu da dođe na sahranu. Miladin koristi tu priliku, ostaje u Jugoslaviji, pokazujući simpanije prema Narodnooslobodilačkoj borbi. U Kraljevu se zapošljava u Fabrici vagona, da bi se septembra 1944. kao dobrovoljac priključio Osmoj crnogorskoj narodnooslobodilačkoj udarnoj brigadi. U borbi osvaja „brzi šarac” i postaje puškomitraljezac Druge čete Četvrtog bataljona, piše Milorad Radojčić.

Osma brigada početkom oktobra te godine preko Valjeva, Brankovine i Koceljeve kreće prema Lajkovcu, Lazarevcu, Darosavi i nekoliko dana kasnije izbija na put Mladenovac‒Ralja, pripremajući se za napad na Beograd. Kada su počele ulične borbe i Miladinova jedicina nadirala ka centru grada, pred njim se pojavila skojevka Mirjana Mitrović i dala mu veliku zastavu sa petokrakom. On joj je obećao da će je istaći na najvišu zgradu u Beogradu.

‒ Na palatu „Albanija?” ‒ rekla je devojka.

‒ Na palatu! ‒ prihvatio je Miladin Petrović i nastavio put sa svojim ratnim drugovima, prenosi Radojčić navode iz zbornika sećanja „Osma crnogorska NOU brigada”.

Predveče 19. oktobra, prema sećanjima generala pukovnika Peka Dapčevića opisanim u knjizi „Za Beograd”, koja prenosi Milorad Radojčić, Miladin sa još šestoricom dobrovoljaca pod žestokom vatrom kreće ka najvišoj zgradi u Beogradu. U palatu su uspela da uđu samo njih trojica. Mitraljeskim rafalima i ručnim bombama krče put do sedmog sprata. Odatle, do jedanaestog, Miladin nastavlja sam.

Preko leševa nemačkih vojnika, ranjen, izlazi na vrh zgrade i ističe zastavu. Učinio je to na svoj rođendan, 19. oktobra. Palata „Albanija” nije slučajno izabrana za promociju slobode. U to vreme ona je bila najviša zgrada ne samo u Beogradu već na celom Balkanu, piše Milorad Radojčić. Njenim osvajanjem bio je otvoren put prema Kalemegdanu i u jutarnjim satima, posle snažne artiljerijske pripreme, oslobodioci jurišaju u tom pravcu, oslobađaju širi rejon oko železničke stanice, privode kraju borbe na Čukarici... Tog 20. oktobra 1944. Beograd je bio slobodan.

Miladin Petrović, mladić iz Nepričave, nije, nažalost, imao priliku da se dugo raduje slobodi. Postojale su različite priče o tome kako je okončan njegov život, ali najverovatnija verzija je da je dva meseca po oslobođenju Beograda hrabro poginuo na ivici jednog rita kod salaša Kajiševac u selu Mikloševci, nedaleko od Vukovara.